„Setite se ratova na Balkanu 1990-ih.“: Suočena sa Trampom i Vensom, vreme je da Evropa odraste, ukazuje Politico u analizi

Vens je, naravno, promenio mišljenje o Trampu.

U početku ga je nazivao „cinističkim seronjom“ i „američkim Hitlerom“, ali se ovaj 39-godišnjak pretvorio u jednog od najistaknutijih pomoćnika bivšeg predsednika – konverzija koja je navela republikanskog senatora Mite Romnija da razmisli: „Kako sedite pored njega za ručkom?“

Mnogi evropski lideri će se uskoro možda češati po glavi, postavljajući isto pitanje, ukazuje Politico u analizi.

Vensovi neprijatelji optužuju da je njegova konverzija ciničan pokušaj da unapredi svoju političku karijeru.

Iako bi to zaista moglo biti tako, senatorov skepticizam prema spoljnoj politici SAD posle hladnog rata i američkom intervencionizmu verovatno prethodi njegovom Trampovom preobraćenju.

Dok je služio kao američki marinac u Iraku, Vens je rekao da je shvatio da su ga lagali, „da su obećanja spoljnopolitičkog establišmenta bila potpuna šala“.

On nije jedini poslanik GOP mlađe generacije čiji su stavovi oblikovani gledanjem rata iz prve ruke, nakon što je služio u Vašingtonovim takozvanim večnim ratovima u Avganistanu i Iraku.

Vens je bio žestoki kritičar paketa pomoći Ukrajini od 61 milijarde dolara, koji je na kraju prošao u aprilu.

Jednosatni govor koji je održao u Senatu tokom višenedeljnih prepirki oko zakona vredi ponovo razmotriti kao putokaz koji bi mogao da bude njegov politički stav.

Nažalost po Evropu, to čini sumorno čitanje.

Sve u svemu, Vensovo prisustvo u Beloj kući verovatno će pojačati Trampov NATO skepticizam.

On neće biti pro-NATO šaptač kao Trampov bivši sekretar odbrane Džejms Matis, i neće pokušavati da ublaži zabrinutost evropskih saveznika dok ih nežno grdi kao bivši potpredsednik Trampa Majk Pens.

Vens je kritičan prema „slobodnom utovaru“ evropskih članica NATO-a kao i njegov šef.

„Čak i da pretpostavimo, a to je pogrešno, ali čak i da pretpostavimo da je NATO nosio pravičan deo tereta u poslednjih 18 meseci, NATO nije uspeo da nosi pravi deo tereta bukvalno decenijama, dame i gospodo“, rekao je u februarskom govoru.

„Pogledajte samo koliko su novca Sjedinjene Države potrošile na odbranu od 1992. i uporedite to sa našim saveznicima iz NATO-a“.

On je takođe kritičan prema američkom intervencionizmu nego što je to bio Pens, optužujući američki spoljnopolitički establišment da dosledno greši.

„Toliko puta u poslednjih mnogo decenija od nas su tražili da saslušamo stručnjake. Pa ipak, nikada se zapravo ne pitamo kakav je uspeh tih stručnjaka u pitanjima spoljne politike“.

Dvopartijski konsenzus, žalio se, dovodi Ameriku u jedan katastrofalan neuspeh za drugim — Vijetnam, Avganistan, Irak.

„I za šta?“ upitao je. Stručnjaci sada imaju „novu stvar koju američki poreski obveznici moraju da finansiraju i moraju da finansiraju neograničeno. I to se zove rat u Ukrajini“.

Nije iznenađujuće da je Trampov izbor Vensa kao svog potpredsednika razbesnelo baš one stručnjake koje prezire.

„Zbogom NATO!“ tvitovao je švedski ekonomista i bivši kolega iz Atlantskog saveta Anders Aslund, čije bi predviđanje moglo biti tačno – barem kada je u pitanju organizacija kakvu poznajemo.

Uoči prošlonedeljnog samita povodom 75. godišnjice, odlazeći generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg naglasio je važnost predvidljivosti, stabilnosti i jedinstva.

Ali druga Trampova administracija – koja će verovatno biti ohrabrena i bolje upućena od svoje prve iteracije – malo je verovatno da će brinuti o takvim stvarima.

Osim ako, to jest, Evropa zaista ne pojača i potroši više na odbranu, i podrži SAD na Iranu i Kini.

Ako nije, kada su u pitanju NATO i transatlantski odnosi, drugi Trampov mandat će verovatno biti još kameniji i traumatičniji od prvog.

Trampov izbor potpredsednika naglašava da on nije preispitao svoje transakcijske stavove o NATO-u i Evropi.

Takođe sugeriše da on neće biti ništa manje abrazivan, uprkos očajničkom lobiranju iza kulisa od strane evropskih lidera i diplomata Trampovih pomoćnika koji su identifikovani kao verovatni imenovani.

Verovati u suprotno značilo bi izabrati nadu umesto iskustva.

Ipak, neki se nadaju da će drugi Trampov mandat moći da se izdrži kao i prvi.

Na samitu NATO-a čulo se mnogo negodovanja o tome kako 20 od 32 zemlje članice sada izdvajaju dva procenta svog BDP-a za odbranu.

Sve priče o tome kako Evropa sada povlači svoju težinu nisu bile za predsednika Džoa Bajdena – već za kandidata Trampa.

Ali samo to teško da će uspeti, jer republikanci MAGA već prelaze sa magičnih dva procenta.

Ranije ove godine, bivši visoki zvaničnik Pentagona Elbridž Kolbi – koji se smatra za važnu ulogu u nacionalnoj bezbednosti u Trampovoj administraciji – rekao je za Politico da bi evropske članice NATO-a trebale „apsolutno“ da troše bliže tri do četiri procenta svog BDP-a na odbranu, jer većina je to učinila tokom Hladnog rata.

„To je sasvim realno“, rekao je.

Slično kao i drugima koji se savetuju za visoku funkciju u mogućoj Trampovoj Beloj kući, i Kolbi je upozorio da se „ne postavljaju fotografije koje obećavaju da će u budućnosti potrošiti više“.

Iznad svega, rekao je on, druge članice NATO-a moraju postaviti „verodostojne borbene snage koje mogu preuzeti primarni teret konvencionalne odbrane Evrope od Rusa“.

Ali Evropa i dalje izgleda u šoku zbog mogućeg Trampovog povratka.

Činilo se da su lideri EU u poslednje dve godine nametali takav scenario noćne more umesto da se pripremaju za povratak Trampa.

Prošle godine, pravni problemi bivšeg predsednika omogućili su im da malo lakše dišu, ali sada se ponovo hvataju za NATO „dokazujući Trampa“, šta god to značilo – ili da li je to uopšte moguće.

U najgorem slučaju, to jednostavno nije moguće.

Osim ako, naravno, Evropa ne postane mnogo ozbiljnija u vezi sa širenjem svojih vojnih snaga i prestane da tretira svoj odnos sa SAD kao a la carte meni – biranje i biranje delikatesa bez plaćanja celog računa.

Dok Evropa može da preuzme kontrolu nad finansiranjem Ukrajine, NATO je na kraju organizacija koju predvode SAD – bez punog i aktivnog učešća Vašingtona, to jednostavno nije NATO.

To znači da će Evropa morati da bude mnogo konstruktivnija nego što je bila tokom prve Trampove administracije, da preuzme mnogo više tereta nego što je imala — i moraće da smanji grdenje.

Evropa je imala mnogo upozorenja, čak i pre Trampa, uz niz američkih predsednika koji su je pozivali da poveća potrošnju na odbranu.

Prepušten sam sebi, teško je videti kako će se kontinent održati zajedno i biti efikasan.

SAD su ranije napuštale Evropu da bi upravljale stvarima na kontinentu, a to nije išlo tako dobro – setite se balkanskih ratova 1990-ih.

Tada je američki Predsednik Bil Klinton sveo američku umešanost na minimum, verujući da Evropa treba da preuzme vođstvo, da bi bila prinuđena da se umeša nakon srpskih zločina nad bosanskim civilima.

Malo je verovatno da će se to ponoviti ako Tramp bude ponovo izabran – posebno sa Vensom na njegovoj strani, pojačavajući njegov skepticizam prema NATO-u i zahtevajući od Evrope da učini više nego da plače na pragu Vašingtona.

Vreme je da Evropa odraste.