Sevelijeva: Putinove ambicije upropastile značaj 9.maja

Decenijama je 9. maj u Rusiji – Dan pobede – bio dan kada je cela zemlja slavila herojstvo sovjetskog naroda, koji je platio tako ogromnu cenu da okonča Drugi svetski rat. Praznik je, navodi autorka, uvek bio gorko-slatkast, a kontradiktorne emocije obeležavanja sećanja na stradale sa radošću preživljavanja zbog njihove žrtve bile su nerazdvojive.

Praznik sa “suzama u očima“ i “nikad više“, najpoznatije od svih ruskih fraza, bile su osnovni elementi raspoloženja tokom većeg dela posleratnog perioda.

Međutim, pre otprilike deceniju značenje Dana pobede i Velikog otadžbinskog rata – ruski naziv za Drugi svetski rat – počelo je da se menja. Prošlost je počela da se zamagljuje sa sadašnjošću, a “nikad više“ se transformisalo u nešto zaista zlokobno: “Možemo to ponovo”.

Zvanični sovjetski narativ o Velikom otadžbinskom ratu razrađen je u doba Leonida Brežnjeva od 1964-82. Ne samo da je sovjetskom sistemu obezbedio legitimitet, već je takođe pomogao u konsolidaciji zvaničnog kolektivnog identiteta sovjetskog naroda.

Provalija između ruske retorike i stvarnosti najbolje je ilustrovana u Mariupolju, koji je “oslobođenjem” pretvoren gotovo u ruševine

Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991. i trauma koje su nastale kao posledica postimperijalne države, rat je postao temeljni mit i srž ruskog identiteta.

Prvi postsovjetski predsednik zemlje, Boris Jeljcin, pretvorio je paradu za Dan pobede u godišnju tradiciju, ali je Vladimir Putin 2008. učinio to godišnjim događajem kada predstavlja vojnu opremu kojom bi se prikazala vojna snaga Rusije.

Tokom vremena, Veliki otadžbinski rat se stoga promenio od proslave prošlih, gotovo nadljudskih nacionalnih napora u politički događaj, koristan za sadašnjost.

Ruska država je dosledno činila napore da pomuti jezik povezan sa Velikim otadžbinskim ratom. Još 2005. oformljen je omladinski pokret Naši koji podržava vlada.

Njegov deklarisani cilj je bila borba protiv svih oblika fašizma u Rusiji (koju su, prema zvaničnom narativu, prvenstveno činili liberalna opozicija, nacionalisti i bilo koja grupa za koju se veruje da je pod uticajem SAD). Aktivisti pokreta sebe predstavljaju kao potomke onih koji su spasli zemlju od fašizma tokom Drugog svetskog rata.

Na istu genealogiju se 2013. pozvala Ukrajinska Partija regiona – proJanukovičeva i proruska ukrajinska partija popularna u istočnom delu Ukrajine.

Sećanje i simbolika Velikog otadžbinskog rata dramatično su redefinisani 2014. U svom govoru na Krimu te godine, Putin je tvrdio da su revoluciju Evromajdana predvodili “neonacisti, rusofobi i antisemiti“ i da je Rusija spasila stanovništvo Krima od “ideoloških naslednika Stepana Bandere, Hitlerovog saučesnika tokom Drugog svetskog rata”.

Proslava Dana pobede 2014. bila je verovatno prva u sovjetskoj i ruskoj istoriji, kada su slogani “Možemo to ponovo” zamenili “nikad više”.

Rat je postao korisno političko oruđe opterećeno ogromnom moralnom energijom.

Godine 2014. Zakon o “rehabilitaciji nacizma“, koji je postojao od 1996. izmenjen je tako da uključuje “širenje netačnih informacija o delovanju armija antifašističke koalicije“.

Aleksej Navaljni, zatvoreni ruski opozicioni lider, kažnjen je sa više od 11.000 dolara zbog “uvrede veterana” 2021. Na neki način je imao sreće: prema novoizmenjenoj verziji zakona, koju je Putin potpisao nakon što je Navaljni optužen, mogao je da bude osuđen na kaznu zatvora do pet godina.

Od tada su političari žestoko udarali u bubanj Velikog otadžbinskog rata da bi uokvirili i opravdali agresiju u Ukrajini. Proukrajinske snage se sada rutinski demonizuju u ruskim medijima kao “fašisti“ i “neonacisti“, sa namerom da izbrišu istorijsko sećanje na sovjetsku pobedu i izvrše genocid nad ruskom i jevrejskom manjinom.

Istovremeno, za mnoge stanovnike Donbasa koji su se pridružili oružanim grupama protiv ukrajinske vlade, ideja da je sukob u Donbasu ponavljanje Velikog otadžbinskog rata postala je glavno sočivo kroz koje su gledali događaje 2013-2014.

Rusija, koja se uvek ponosila time što je pobedila fašizam sredinom 20. veka, postala je i sama fašistička

Verovali su da su se borili protiv naslednika banderovaca, koje sada podržavaju SAD i Zapad, a ne nacisti.

Konačno, Veliki otadžbinski rat postao je glavna referentna tačka za moralno opravdanje za drugu i najveću rusku invaziju na Ukrajinu 24. februara.

“Denacifikacija“, jasna referenca na Drugi svetski rat, bio je zvanični cilj rata, kako je najavio sam Putin. Umesto da tvrdi da Rusija spasava Krim od fašista, ovoga puta cela Ukrajina je trebalo da bude “oslobođena“.

Od tada je iskrivljeni jezik režima počeo da se ruši pod teretom sopstvenih nelogičnosti: “fašisti“ su postali uobičajeni izraz za svakoga ko je kritikovao Putinovu odluku, u Rusiji ili van nje. Čak je i Izrael opisan kao nacistički zbog svoje podrške Ukrajini (što je izazvalo bizaran i samoporažavajući sukob sa vladom koja se trudila da ostane u relativno dobrim odnosima.)

Provalija između ruske retorike i stvarnosti najbolje je ilustrovana u Mariupolju, ukrajinskom lučkom gradu koji je “oslobođenjem” pretvoren gotovo u ruševine.

Nove vlasti otkrile su novo obeležje, statuu “Bake sa sovjetskom zastavom“, koja je hvaljena kao “živi simbol kontinuiteta generacija, kontinuiteta borbe protiv nacizma i fašizma“. Ana Ivanova je zaista postojala i zaista je pozdravljala ukrajinske trupe sa sovjetskom zastavom, misleći da su ruske. Ali je, takođe, tačno da je kuću gospođe Ivanove uništila ruska vojska i da je ona sada izbeglica o kojoj se brinu Ukrajinci.

Postoji gorka ironija u prenameni Velikog otadžbinskog rata i Dana pobede da bi služili Putinovim vojnim ambicijama. To su bili najvažniji i objedinjujući simboli, ne samo za Ruse već i za ostale koji su nekada živeli u Sovjetskom Savezu. Oni su sada isušeni i potpuno redefinisani, a njihovo staro značenje je izgubljeno.

Rusija, koja se uvek ponosila time što je pobedila fašizam sredinom 20. veka, postala je i sama fašistička.

U poređenju sa cenom koju je Ukrajina platila smrću i razaranjem, cena za Rusiju izgleda daleko manja: samo gubitak dragocenih uspomena i porodičnih priča koje povezuju generacije, koje su zauvek postale kontaminirane, zatrovane Putinovim ratom.