Severna Koreja, Iran, Kina i Rusija: Da li se pojavljuje „nova osovina“?

Takođe su podigli alarm Sjedinjenih Država i njihovih saveznika da sve veća koordinacija između antizapadnih zemalja stvara mnogo širu, hitnu bezbednosnu pretnju – onu u kojoj partnerstva iz pogodnosti evoluiraju u otvorenije vojne veze.

Stotine iranskih dronova takođe su korišćene u napadima ruskih snaga na Ukrajinu a prošlog meseca su SAD saopštile da je Teheran takođe poslao zaraćenoj zemlji balističke rakete kratkog dometa, podseća CNN u analizi.

Kina je, u međuvremenu, optužena da pokreće rusku ratnu mašinu sa značajnim količinama robe „dvostruke namene“, poput mikroelektronike i alatnih mašina, koje se mogu koristiti za pravljenje oružja.

Prošle nedelje, SAD su prvi put kaznile dve kineske firme zbog isporuke kompletnih sistema naoružanja. Sve tri zemlje su negirale da pružaju takvu podršku.

Uzimajući u obzir saradnju u nastajanju, grupa koju podržava Kongres i koja procenjuje američku odbrambenu strategiju nazvala je ovog leta Rusiju, Kinu, Iran i Severnu Koreju „osovinom rastućeg zlonamernog partnerstva“.

Strah je da zajednički animozitet prema SAD sve više pokreće ove zemlje da rade zajedno – pojačavajući pretnju koju bilo koja od njih sama predstavlja Vašingtonu ili njegovim saveznicima, ne samo u jednom regionu, već možda u više delova sveta na isto vreme.

„Ako je Severna Koreja suborbena strana, njihova namera je da učestvuju u ovom ratu u ime Rusije, to je veoma, veoma ozbiljno pitanje i imaće uticaja ne samo na Evropu – to će uticati i na stvari u Indo Pacifik“, rekao je američki ministar odbrane Lojd Ostin u sredu u prvoj američkoj potvrdi o severnokorejskim trupama u Rusiji.

Vojno partnerstvo Severne Koreje sa Rusijom sada povezuje žestoki, vrući sukob u Evropi sa posebno napetim periodom hladnog sukoba na Korejskom poluostrvu, pošto je severnokorejski lider Kim Džong Un podigao svoje pretnje prema jugu, sa kojim je tehnički i dalje rat.

Nakon obaveštajnih podataka o razmeštanju vojnika Severne Koreje u Rusiji, Južna Koreja je rekla da bi mogla da razmotri isporuku oružja Ukrajini, gde američki saveznik tek treba direktno da obezbedi oružje.

Za Severnu Koreju, gde je tamošnji lider pozvao da se poveća program nelegalnog nuklearnog naoružanja svoje zemlje, malo je toga može da se izgubi slanjem, kako se veruje, milionima metaka artiljerije, balističkih projektila kratkog dometa i, odnedavno, trupa u Rusiju.

Zauzvrat, Pjongjang bez novca i međunarodno izolovan verovatno dobija hranu i druge potrepštine – i potencijalno podržava razvoj svojih svemirskih kapaciteta, što bi takođe moglo pomoći njegovom sankcionisanom raketnom programu.

Važnost ratovanja dronovima u Ukrajini takođe je dovela do toga da Rusija traži nabavku od Irana – produbljivanje bezbednosnog usklađivanja koje datira iz 2015. godine i rata u Siriji, kada su oboje podržavali režim Bašara el Asada.

A za Teheran – opterećen velikim zapadnim sankcijama i umešan u širenje bliskoistočnog sukoba sa Izraelom koji podržavaju SAD – smatra se da bi snabdevanje Rusije oružjem potencijalno ojačalo njegov odbrambeni sektor, dok mu veze sa Pekingom i Moskvom pružaju diplomatsko pokriće.

Kineski lider Si Đinping, koji je nekoliko nedelja pre njegove invazije proglasio partnerstvo sa Putinom „bez ograničenja“, tvrdio je da je neutralan u sukobu i u velikoj meri je odvratio kineske firme od pružanja direktne smrtonosne pomoći.

Ipak, popunio je velike praznine u ruskoj potražnji za drugom robom, uključujući proizvode za koje SAD i drugi smatraju da imaju dvostruku upotrebu, i imao je koristi od ruske snižene energije.

Peking brani svoju „normalnu trgovinu“ sa Rusijom. Kina je takođe nastavila da širi zajedničke vojne vežbe i diplomatske veze sa zemljom koju vidi kao ključnog partnera u odbacivanju Zapada u međunarodnim forumima.

Ali iako ove četiri zemlje imaju svoje motive da sarađuju jedna sa drugom pojedinačno, posebno u kontekstu ruskog rata, postoje jasne granice u bilo kakvoj široj koordinaciji, međusobnom poverenju, pa čak i interesu za zajednički rad – bar za sada, kažu posmatrači.

„Ovo je skup bilateralnih odnosa vođen strategijom opstanka svake zemlje, ili onim što je na meniju za geopolitiku i šta je kriza dana ili decenije sa kojom se oni bave“, rekao je Aleks Gabujev, direktor Centra za evroaziju Karnegi Rusija u Berlinu.

„Ovo su autoritativni režimi i svi oni vide SAD kao zajedničkog protivnika. To je lepak koji ih drži zajedno“, rekao je on.

Nameće se pitanje da li ova trenutna usklađivanja mogu izdržati nakon rata u Ukrajini i evoluirati u direktnu koordinaciju između sve četiri nacije.

Faktor Kina

Ključni faktor u razvoju bilo kakvog daljeg usklađivanja je Kina, smatraju posmatrači – najmoćniji igrač u grupi, vodeći trgovinski partner Rusije, Severne Koreje i Irana, i nacija koju Sjedinjene Države vide kao svog glavnog protivnika.

Kako su se razlike sa Vašingtonom produbile, Peking je pojačao napore da izazove američko globalno liderstvo i oblikuje međunarodni poredak koji favorizuje Kinu i druge autokratije.

Uloga Rusije u tom naporu bila je vidljiva ove nedelje u jugozapadnom gradu Kazanju, gde su Si i Putin istakli svoju posvećenost izgradnji „pravednijeg“ sveta na marginama samita BRIKS grupe, čije su članstvo zajedno proširili ove godine.

Oni su uključili Iran u tu diplomatsku sferu i većinom se stavili na stranu Teherana u sukobu na Bliskom istoku, gde se njegovi posrednici bore protiv Izraela.

Kina, Rusija i Iran takođe su održali četiri zajedničke pomorske vežbe od 2019. godine, a Kina je daleko najveći kupac energije Irana.

U isto vreme, Iran, koji se suočava sa snažnim sankcijama, više nije „omiljena država u kineskoj politici prema Bliskom istoku“, dok Peking gradi odnose sa bogatijim zemljama Persijskog zaliva, kaže Žan-Lup Samam, viši istraživač na Bliskoistočnom institutu Nacionalnog univerziteta u Singapuru.

Peking takođe pažljivo upravlja svojim odnosom sa Severnom Korejom – koja je gotovo potpuno ekonomski i diplomatski zavisna od Kine. Kineski lideri se široko vide kao oprezni prema jačanju alijanse između Kima i Putina i potencijalu da osnažena Severna Koreja izazove probleme i skrene više pažnje SAD na region.

Na pitanje o kretanju severnokorejskih trupa u Rusiju na redovnoj konferenciji za novinare u četvrtak, kinesko ministarstvo spoljnih poslova je izjavilo da „nema informacija o tome“.

Iako praktikuje svoje agresivne akcije u Južnom kineskom moru i prema Tajvanu, Kina možda ne želi da se previše povezuje sa ovim partnerstvima i ometa napore da se prikaže kao odgovoran globalni lider.

„Rusija, Severna Koreja, Iran su tip grupisanja sa kojim se Kina najmanje želi otvoreno povezati“, kaže Tong Zao, viši saradnik u Fondaciji Karnegi za međunarodni mir.

Kina više voli da radi sa većim brojem zemalja“ kako bi se takmičila sa Zapadom, dodaje on.

Pravi rizik

Međutim, iz zapadnjačke perspektive, Kineska odbijenica da prekine ekonomske veze sa Severnom Korejom, koja krši sankcije UN, i Rusijom koja je pretila upotrebom nuklearnog oružja u Ukrajini, često se doživljava kao otvorena podrška ovim režimima.

U julu je Komisija za nacionalnu odbrambenu strategiju, nezavisna grupa koju je Kongres zadužio da proceni američku odbrambenu strategiju, izjavila da je partnerstvo Kine i Rusije „produbljeno i prošireno“ na vojnog i ekonomskog partnera Iran i Severnu Koreju.

„Ova nova alijansa nacija koje su protiv interesa SAD predstavlja pravi rizik, ako ne i verovatnoću, da bi sukob bilo gde mogao postati rat više pozornica ili globalni rat,“ navodi se u izveštaju.

Na kratki rok, partnerski odnosi Rusije u oblasti naoružanja otvaraju vrata Iranu i Severnoj Koreji da potencijalno dobiju i proizvode osetljive vojne tehnologije iz Moskve i čak ih prevoze širom sveta, prema rečima Zhao iz Karnegi centra.

Trenutna dinamika takođe povećava rizik da budući sukobi – uključujući i one u kojima je Kina u centru, a ne Rusija – vide koordinaciju između ova četiri subjekta, smatraju neki analitičari.

Na primer, u potencijalnom sukobu u Južnom kineskom moru ili oko Tajvana, postavlja se pitanje da li bi Peking želeo da vidi Severnu Koreju ili Rusiju kao faktore koji bi skrenuli pažnju u Severnoj Aziji.

Međutim, neki stručnjaci upozoravaju da se ne treba unapred predviđati ovu „aksu“ ili takvu budućnost – jer su ti odnosi više oportunistički nego zasnovani na dubokom ideološkom usklađivanju ili poverenju.