Severna Koreja: Još u vrtiću se podstiče mržnja prema SAD

Severna Koreja se mentalno još uvek nalazi u 50-im godinama prošlog veka.

Kako piše Dojče vele, u Severnoj Koreji nedostaje mnogo toga, ali jedno sigurno neefikasna propagandna mašinerija. Još u vrtiću i u školskim udžbenicima podstiče se mržnja prema SAD, povezana sa strahom od „imperijalnog agresora“ iz Vašingtona. Propagandi ide na ruku i to što se može pozivati na kolektivno iskustvo iz Korejskog rata. Naime, taj rat je i danas prisutan u životu ljudi u Severnoj Koreji – možda i zato što još uvek nije završen. Jer, mirovni sporazum nikada nije sklopljen, pa na granici na 38. paraleli već više od šest decija vlada samo primirje.

Dojče vele podseća da je taj rat započeo Sever. Severnokorejske trupe su 25. juna 1950. prešle 38. paralelu. Pjongjang je hteo oružjem da iznudi ponovno ujedinjenje poluostrva koje je posle drugog svetskog rata podeljeno na sever u jug. Posledice su bile katastrofalne.

Ipak, kkao navode, sada, kada američki predsednik Donald Tramp preti vatrom, besom i neobuzdanom silom i još dodaje da će se Severnoj Koreji „dogoditi stvari koje je smatrala nemogućim“, to se uklapa kako u narativ Pjongjanga, tako i u istorijska iskustva.

Kada američki ministar obrane Džejms Matis severnokorejsko vođstvo upozorava na opasnost od „uništenja sopstvenog naroda“, onda se propagandistički oživljava nacionalna trauma. Jer, Severna Koreja je već doživeli uništenje – između 1950. i 1953. godine.

Tri godine su američki avioni masovno bombardovali Severnu Koreju – i to bez obzira prema civilima, piše američki istoričar Brus Kamings. To tepih bombardovanje Severne Koreje je on okarakterisao kao ratni zločin. Na Severnu Koreju je bačeno više bombi i napalma nego tokom celog Drugog svetskog rata na Japan. Tokom te tri godine u Severnoj Koreji je poginulo 20 odsto stanovništva, to je procena američkog generala Kertisa Lemaja koji je u Korejskom ratu komandovao avijacijom. U jednom intervjuu iz 1984. godine on je rekao: „Mi smo spalili svaki grad, na ovaj ili onaj način. Neke i u Južnoj Koreji. Uništili smo greškom čak i južnokorejski Pusan.“

Bivši američki ministar spoljnih poslova Din Rask, koji je za vreme Korejskog rata bio zadužen za Istočnu Aziju, kaže: „Između 38. paralele i kineske granice bombardovali smo svaku ciglu, ako je još stajala jedna na drugoj, sve što se kretalo. Mi smo bili potpuno nadmoćni u vazduhu i Severnu Koreju smo sravnili sa zemljom.“

I pretnje atomskom bombom je Severna Koreja već čula, od američkog generala Daglasa Mekartura. U jednom intervjuu iz 1954. godine on je izrazio razočaranje jer mu nije bilo dopušteno da sprovede plan za okončanje rata u roku od deset dana. Taj njegov plan je predviđao bacanje „između 30 i 50 atomskih bombi“. On je takođe predlagao da se dugoročno onemogući prelazak granice između Severne Koreje i Kine – stavljanjem radioaktivnog kobalta u pojasu od pet kilometara duž reke-granice Jalu. Time je trebalo da se prekine kineska podrška Severnoj Koreji. No, te planove su onemogućili američko Ministarstvo spoljnih poslova i UN.

U neprijatne istorijske istine – koje je Zapad zaboravio, a koje Severna Koreja i te kako pamti – spadaju i masakri. Na primer: Javnost na zapadu je tek 1999. godine saznala da su američki vojnici pod mostom No Gun Ri ubili stotine civila koji su pokušali da se spasu bekstvom.

Još gore su bile antikomunističke čistke u južnokorejskoj vojsci. Neposredno nakon izbijanja Korejskog rata, na Jugu su bili streljani navodni komunisti i simpatizeri Severa – uz znanje i pred očima američkih oficira. Izveštaji i fotografije tih zločina su decenijama držani u tajnosti, objavljeni su tek 2008. godine.

Komisija za istinu i pomirenje, osnovana za vreme južnokorejskog predsednika Roha Mo-hjuna, koji je prethodno bio aktivista za ljudska prava, procenila da je u čistkama ubijeno 100.000 ljudi. Reč je o vrlo konzervativnoj proceni, kaže se u komisiji. Za mnoge od tih masakra je nepravedno bila okrivljena Severna Koreja, koja je takođe vršila za krvave čistke.