Si i Bajden – susret „u visini očiju“

Svako ko ove srede 15. novembra bude fotografisao kineskog predsednika Sija Đinpinga tokom njegove posete San Francisku i susreta sa američkim predsednikom Džozefom Bajdenom – imaće odgovoran zadatak. Fotografija će ilustrovati odnose dveju nacija koje se ekonomski i bezbednosno takmiče. A mnogo toga je na stolu: bez njihove saradnje ne mogu se rešiti globalni izazovi, npr. klimatske promene.

Javnost i mediji želeće da vide kako se njih dvoje odnose jedan prema drugom – na osnovu izraza lica, držanja, pa i kompletnog okruženja. Ono što je simbolično za Kinu jeste da se Bajden i Si susreću – čisto fizički – u visini očiju. Bajden je visok 1,83 metra, Si otprilike 1,80 metara, ne znamo sigurno. Kina, naime, takve podatke o svojim najvišim političarima čuva kao državnu tajnu.

Poslednji sastanak dvojice šefova država održan je u novembru 2022. godine na indonežanskom ostrvu Baliju, na samitu G20. Otada su vođene aktivne političke konsultacije, ali Si i Bajden nisu se direktno susretali, niti su razgovarali.

„Predsednici Si i Bajden razgovaraće o konkretnim pitanjima“, kaže Helena Legarda, glavni analitičar berlinskog trusta mozgova „Merkator institut za kineske studije“ (MERICS).„Nejasno je, međutim, da li će postići nekakav dogovor. Realno je očekivati da na ovom samitu neće biti mnogo toga.“

Konkurencija za globalnu dominaciju

Politički, dva sistema suprotstavljena su jedan drugom. Kina je autokratska, jednopartijska država koja je postala druga najveća ekonomija sveta. Do 2050. Peking želi da završi svoju „izgradnju u jaku naciju u svetu“. Ta komunistička zemlja decenijama se, tokom Hladnog rata, žestoko, ali neuspešno borila protiv zapadne alijanse, a sada želi da do 2050. smeni SAD s mesta globalne supersile. Kao demokratija i najveća ekonomija na svetu, SAD žele da odbrane to svoje mesto.

Obe zemlje su u žestokoj konkurenciji na više nivoa. Reč je o ekonomiji, posebno o visokotehnološkom sektoru poluprovodnika, o digitalizaciji, veštačkoj inteligenciji. Reč je i o geopolitičkim interesima, gde Kina želi da sklopi saveze sa nezapadnim zemljama i preoblikuje svetski poredak kojim dominiraju SAD. Na kraju krajeva, postavlja se i pitanje da li će ideološki model 21. veka biti komunistička autokratija ili kapitalistička demokratija.

Izazov autokratije

Sjedinjene Američke Države uspostavile su diplomatske odnose sa Kinom 1972, u vreme kada je predsednik bio Ričard Nikson. U poslednjih nekoliko decenija Kina se ubrzano razvija, posebno nakon uvođenja takozvane „politike reformi i otvaranja“ 1978. godine.

Ta zemlja je svojom velikom ekonomskom moći stvorila i ekonomsku zavisnost. Njeno ogromno tržište privlači brojne investitore iz Evrope i SAD koji su sa sobom doneli i svoj kapital, ali i svoje tehničko znanje. Na primer, nemački proizvođači automobila Folksvagen, BMV i Mercedes oko 35 odsto svoje prodaje ostvarili su u 2022. u Kini.

Peking je istovremeno aktivan i u Africi, Centralnoj Aziji, Latinskoj Americi, a od nedavno i u arapskom svetu. Dva najistaknutija primera su inicijativa „Pojas i put“, čije trgovačke rute vode preko okeana i na evro-azijskom kontinentu, i kao drugo, njena vodeća uloga u grupi zemalja u usponu „BRIKS Plus“, koja je nedavno proširena na šest dodatnih ne-zapadnih država-članica. Za pridruživanje toj grupi zainteresovano je još 40 zemalja.

„Kina praktikuje državnički duh koji pokušava da ostvari političke ciljeve u odnosima sa drugim državama korišćenjem ekonomskih poluga“, kaže Markus Taube, profesor ekonomije sa Univerziteta Duizburg-Esen i stručnjak za Kinu. Na Nemačko-kineskom poslovnom danu prošle održanom nedelje u Diseldorfu, on je rekao: „Kina želi da ima veći uticaj u globalnom sistemu i ona to zahteva. A to znači da raste antagonizam sa zapadnim svetom. Doživljavamo renesansu ’ekonomske državnosti’ kao instrumenta za ostvarivanje nacionalnih ciljeva veće vrednosti“.

Izraz „Economic Statecraft“, ovde je bukvalno preveden kao „ekonomsko upravljanje državom“, a označava sprovođenje političkih ciljeva uz pomoć ekonomije. Drugim rečima: ekonomija je ta koja gradi spoljnu politiku.

„Promena kroz trgovinu“

Ironija istorije je to da je upravo Zapad, naročito 1990-ih, želeo da pokrene promene u Kini kroz „ekonomsku državnost“. Nemački slogan je bio „Promena kroz trgovinu“. „Nemački teoretičari poretka verovali su da složene ekonomije ne mogu da funkcionišu bez slobodnih društvenih modela. ’Promena kroz trgovinu’ pokrenula bi, smatrali su, proces ujednačavanja. Danas vidimo da to nije sasvim tačno“, ukazuje profesor ekonomije Taube. Jer, kako kaže, Kina je dokazala da kapitalizam i autokratija savršeno idu zajedno.

„Veliki izazov za zapadne zemlje i dugoročna zabrinutost javljaju se zbog toga što je Kina izrazila svoje ambicije da reformiše trenutni globalni poredak, njegova pravila, vrednosti i principe, i to tako da oni budu u skladu s njenim sopstvenim“, kaže ekspertkinja MERICS-a Legarda.

Alijansa država G7 predvođena SAD, a čija je članica i Nemačka, ponudila je Kini saradnju „na prevladavanju globalnih izazova i u oblastima od zajedničkog interesa“. U završnoj deklaraciji sa sastanka ministara spoljnih poslova G7 održanog u sredu 8. novembra u Japanu, navodi se: „Spremni smo da gradimo konstruktivne i stabilne odnose sa Kinom, ali isto tako je važno da budemo otvoreni jedni prema drugima i da izrazimo zabrinutost direktno u Kini“.

Neposredno pre Sijeve posete, u SAD su upućeni pozivi predsedniku Bajdenu da odlučnije odgovori na kineske provokacije. Da bi se prevazišli zajednički izazovi, ukazuje se, neophodna je pragmatična solidarnost Kine i SAD, uprkos sistemskom rivalstvu. Jer, Zapad se takođe bori da pronađe istomišljenike. „Kao demokratije, mi možemo da opstanemo u sistemskom nadmetanju s autokratskim snagama samo ako naši prijatelji širom sveta osećaju da smo ozbiljni“, rekla je u Tokiju nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok.