Simon Tisdal za Gardijan: Isteklo je vreme za Trampa, Džonsona i Berluskonija – ali šteta koju su naneli živi

Sva trojica su se oslanjala na oportunističku, tvrdo-desničarsku populističko-nacionalističku politiku, začinjenu hvalisanjem i bolesnim šarmom, kako bi zaslepili, dodvorili se i izneverili glasače, što im je, piše, često i uspevalo.

Tramp je krivično optužen u saveznom sudu. Džonson je bežao u brda – u njegovom slučaju Chilterns – umesto da se suoči sa sknadlom „Partigejt“. A Berluskoni koji je verovao da je besmrtan u Italiji otišao je sa ovog sveta.

Privlačenje pažnje je još jedna zajednička karakteristika.  Tramp beše stušten kada je izveden pred sudijom u Majamiju, ali se, piše Gardijan  oporavio kada su mu maga-manijaci, hrišćanski fundamentalisti i raznorazne dali veliku pažnju na proslavi 77. rođendana.

Sklanjajući se u svoje luksuzno golf odmaralište u Nju Džersiju, jadni, progonjeni Trampi je cvilio da je nevina žrtva „grupe nasilnika, nesklada i marksista“ gadnog Džoa Bajdena.

Paranoja: to je još jedna zajednička osobina.

Tramp uspeva u tome što je u centru pažnje. U duši, on je šoumen i dete, željan da ga mama (i svet) gledaju. „Hej, mama! Pogledaj šta sam sada uradio!“ Margaret Tačer nazvala bi to „kiseonikom publiciteta“. Bez toga bi se ugušio.

Džonson je skoro isti. Kako je parlament podsetio prošle nedelje, nema ništa što neće učiniti,  nema obećanja koje neće prekršiti da bi zgrabio naslov. Izrezan od istog platna, Berluskoniju se poklonio sa glavnom ulogom na epskoj državnoj sahrani.

Ponižavanje heroja i moćnih zlikovaca, padovi kraljeva i tiranina – to su vekovne, uvek popularne političke i pozorišne teme. Misli kralja Lira. Zamislite iranskog šaha ili rumunskog Čaušeskua.

Tramp i ostali prodaju radove, privlače preglede stranica, povećavaju rejting. Nažalost, u slučajevima Trampa i Džonsona, svrgavanje sa trona možda neće biti trajno. Obojica planiraju veličanstvenu restauraciju.

Veći problem je u tome što takve lažne stvari ozbiljno odvlače pažnju od onoga što se dešava stvarnim ljudima u stvarnom svetu. To je poznata dilema i za savesne urednike vesti i za potrošače.

Uzmimo za primer ratom razoreni Sudan. Dok je Tramp brbljao o nepravednosti svega toga, a Džonson se žalio svojim drugovima, stotine prestravljene dece bez pratnje prelivale su se preko granice u Čad – žrtve regionalne katastrofe koja se razvija.

Sudan je prednjačio u vestima pre nekoliko nedelja kada su Britanija i druge srećnije zemlje pokušale da evakuišu svoje državljane. Sada je to skoro zaboravljeno od strane zapadnih vlada i medija, iako rat eskalira.

Brojke su šokantne. UN procenjuju da je 470.000 ljudi napustilo Sudan od aprila. Oko 1,4 miliona je interno raseljenih. Skoro 25 miliona je u potrebi. Dvadeset pet miliona!

Sudanska implozija je previše stvarna i odjekuje širom severne Afrike – gde se razorene zemlje poput Somalije, Libije i drugih u Sahelu takođe lelujaju na ivici raspada – i daleko šire.

„Izbijanje borbi u Sudanu trebalo bi da zastane svetske lidere: preti da bude poslednji u talasu razornih ratova u Africi, na Bliskom istoku i u Južnoj Aziji koji su tokom protekle decenije započeli novu eru nestabilnosti i sukoba “, upozorila je nedavno nezavisna Međunarodna krizna grupa.

„Uglavnom zbog sukoba, više ljudi je raseljeno (100 miliona) ili im je potrebna humanitarna pomoć (339 miliona) nego u bilo kom trenutku od Drugog svetskog rata.

Neizbežno realna je i činjenica da su siromašne zemlje najveći gubitnici kombinovanog dejstva pandemije, ukrajinskog rata i zapadnih antiinflatornih mera. Svetska banka kaže da će ciljevi UN protiv siromaštva biti promašeni miljama.

Pa makar samo zbog mogućeg porasta migracije preko Mediterana i preko Lamanša, dramatizovane poslednjom strašnom tragedijom broda kod Grčke, rešavanje osnovnih uzroka nestabilnosti u Africi sigurno bi trebalo da bude glavni prioritet Ujedinjenog Kraljevstva.

„Gubitak“ velikih regiona sveta zbog autoritarizma i kineskog i ruskog uticaja trebalo bi da bude velika briga za SAD. Ipak, desničarski populisti poput Džonsona i Trampa izgledaju nesvesni. Živeći u mračnoj alternativnoj stvarnosti, glume solipsističke drame – i popustljivi mediji se uglavnom poigravaju.

Šteta koju su napravili takvi „lideri“ ne može se meriti samo brojem izgovorenih laži, prekršenih zakona i neispunjenih obećanja. Njihov loš primer, na koji se ugledaju širom sveta, nanosi neviđenu, neizrecivu štetu milionima čije buduće nade zavise od odgovornog globalnog vođstva.

To šteti zemljama čiji je put ka prosperitetu, demokratiji i ljudskim pravima neizvestan i lako preokrenut. Svaki put kada se Tramp postavi iznad zakona, diktator u Africi ili Aziji navija. Svaki put kada Džonson iskrivi istinu, mračna dela na drugim mestima ostaju nekažnjena.

Tramp, Džonson, Berluskoni i šarlatani desnice, koji im isto misle, otimaju dnevni red, novinari pišu naslove, a čitaoci ih lajkuju. Ipak, evo prave priče: ti momci su loša vest – za sve, svuda.