Sirijci uče turski i maštaju o Evropi

 To je svakako tačno ako se njihova situacija uporedi sa životom onih koji su prinuđeni da žive na poprištima, a turske vlasti kažu i sa uslovima u kojima Sirijci žive u Turskoj van kampova, kojih u čitavoj zemlji ima 26. Na ulasku u kamp dočekuju nas, neka osmehujući se, neka sa tugom u očima, mala deca, od dve, tri, pet godina. Dolazak nepoznatih gostiju kod njih budi radoznalost, želju za druženjem, igrom. Šefovi kampa kažu da novinari često dolaze.

U lepo opremljenom vrtiću u kampu, u četiri-pet prostorija, deca, mnoga među njima obučena kao za posebnu priliku, predvođena svojim vaspitačima, sve vreme naše posete pevaju iz sveg glasa. Izgledaju pritom zabavljeno, razdragano. Ipak, ako je sve to bilo zbog gostiju, pa i nije moralo…

– Kamp postoji od 3. jula 2013, a gradnja je počela u januaru te godine. Kapacitet kampa je 25.000 ljudi, ima 3.592 kontejnera i isto toliko porodica. Ima četiri škole, dve osnovne, jednu srednju i jednu visoku. Imamo i školu turskog jezika, sa pet nivoa učenja, a kad polože nivo C1, trenutno je 35 polaznika na ovom nivou, mladi Sirijci mogu da upišu turske univerzitete – priča grupi novinara sa Balkana Orhan DŽavit Gurguz, šef informacionog odeljenja kampa u Kilisu.

U kampu ima oko 12.000 dece, od toga su 8.500 učenici. Ima siročadi, a neke od njih čuva rodbina. Deca ne mogu biti smeštena u kontejnere u kojima žive osobe koje im nisu srodnici. Upitan jesu li sirijski gosti, kako turski zvaničnici vole da nazivaju izbeglice, voljni da uče turski, Gurguz odgovara potvrdno:

– Jesu voljni. Nikoga ne teramo da uči, predmet je, kao i školovanje, opcionalno. U vrtićima decu uče pesmice na turskom. U školama su učitelji Sirijci, primenjuje se sirijski nastavni program, a jezik predaju Turci.

Muhamed Atik, dvadesetogodišnjak iz Alepa, već tri godine živi u Elbejliju, zajedno sa pet braće i sestara. Završava C1, želi, kaže, da ostane u Turskoj i studira, da postane advokat. Pitamo grupu od desetak polaznika turskog jezika u učionici želi li ko da ide u Evropu. Javlja se najpre samo jedan – Muhamed Abas (21), takođe iz Alepa, koji bi voleo da se preseli u Dansku, ili u Englesku. Na pitanje da li misli da bi ga tamo prihvatili, kaže da veruje u to. Ohrabruje se još jedan učenik i kaže nam da bi se preselio u Ameriku. A onda kreće licitacija – koja je zemlja privlačnija i bolja…

Pokazan nam je i slikarski atelje, gde nas je dočekalo troje umetnika. Jedan od njih je Fedi Selim, nastavnik iz Idliba. Našu pažnju privlače portreti turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Naslikao ga je i Selim, objašnjava, u znak zahvalnosti Turskoj. On ima i jedan monumentalni rad, sliku na unutrašnjoj strani velikih pokretnih vrata kroz koja izbeglice, pošto iz bezbednosnih razloga prođu kroz skenere, ulaze u kamp. Slika čija je tema bratstvo među ljudima, objasniće nam kasnije Gurguz, možda ublažava sličnost vrata sa zatvorskim. Ovaj kamp, naravno, nije zatvor – svako može da ga napusti kad god poželi, kaže Gurguz; bilo da ide u neizvesnost koja nosi opasnost po život ili na neko bolje mesto. U kampu postoje i dve džamije, a u svaku može da stane 700 vernika.

– Ovo je najbolji izbeglički kamp u Turskoj, a možda i najbolji na svetu. Kada je kriza izbila, Turska je izbeglice samo registrovala i uputila u kampove, i mi u to vreme nismo pravili selekciju. Kamp je potpuno finansiran od turske vlade, izgradnja je koštala 15 miliona dolara, a mesečni troškovi iznose dva miliona dolara. Na ovih 416.000 kvadratnih metara, hitna pomoć postoji 24 sata dnevno, sa dva doktora, dve medicinske sestre i dve babice, imamo i bolnicu koja radi od devet do pet, šest doktora. Imamo informacioni centar gde ljudi mogu da zakazuju preglede preko interneta, u tome im tehničar pomaže ako treba. Ovo, u stvari, nije kamp nego centar za pomoć, priča Gurguz.

Distribucija pomoći u Elbejliju, kao i drugde u Turskoj, obavlja se na savremen način. Svaka osoba dobija 85 lira mesečno (oko 25 evra) na karticama, a potrepštine kupuju u marketima unutar kampa po subvencionisanim cenama. Hranu spremaju sami u kontejnerima u kojima su smešteni. Površina svakog kontejnera je 21 kvadratni metar, svaki sadrži sobu, kuhinju, toalet i tuš kabinu.

Turska izbeglice podstiče na rad koji im omogućava da zarade dodatni novac. U radionici u Elbejliju žene prave tepihe, papuče, rukotvorine koje potom idu na tržište. Jedna od njih sa kojom smo razgovarali takođe je iz Alepa, u kampu je sa troje dece od tri, pet i sedam godina. Pre rata bila je domaćica, a muž joj je radio kao vozač. Kaže da bi želela da se vrati u Siriju i da joj za to treba više novca. Vlasti u kampu tvrde da izbeglice uglavnom žele da se, jednog dana, vrate u Siriju. Mnogi žele i da ostanu u Turskoj jer, dodaju, imaju dobre uslove. Oni koji su u Istanbulu i imaju malu platu naravno da žele da idu u Evropu, navodi Gurguz. Ipak, kaže on, kada stanovnici kampa požele da odu, uglavnom biraju velike turske gradove. Nema podatke o odlascima u druge zemlje. Neki Sirijci u kampu provedu svega nekoliko dana, a neki su u njemu otkako je otvoren.

U Turskoj je, prema poslednjim podacima iz ovog meseca, registrovano 2.749.140 sirijskih izbeglica. Od toga je između 20 i 30 odsto smešteno u kampovima.

– Sirijci se, po mom mišljenju, vrlo dobro adaptiraju na tursko društvo. To je moje mišljenje. Ne prave probleme. Oni su dobri ljudi – priča Gurguz, dodajući da u Kilistanu ima 10.000 praznih kontejnera koji su spremni za slučaj hitne situacije.

On kaže da u kampu nema nikakvih incidenata, a na pitanje zašto smo sve vreme okruženi petoricom policajaca odgovara da je to standardna procedura.

– Nemojte da se izdvajate iz grupe, imamo mi ovde i Islamsku državu – kaže Gurguz smejući se. Nismo sigurni da je bilo smešno.

„Islamska država“ je, naime, udaljena svega nekoliko kilometara od kampa. U raketnim napadima Islamske države na sam grad Kilis od početka godine ubijena je, prema podacima turske agencije Dogan, 21 osoba, a među njima su bili turski građani i Sirijci. Posle napada u aprilu je došlo do sukoba na ulicama, povređene su najmanje tri osobe, a policija je upotrebila vodene topove.

Dva dana posle našeg boravka u Kilisu tri granate Islamske države pale su na grad i ranjeno je pet osoba (petak, 27. maj).

Hasan Kara, gradonačelnik Kilisa koji nas je primio u svojoj „rezidenciji“, kako su nam rekli, nada se da bi njegov grad ove godine mogao da dobije Nobelovu nagradu za mir.

– Varvarstvo se dešava na samo sedam kilometara od nas. To je najgori rat koji je svet video posle bosanskog. A Kilis je jedinstven primer zbog kojeg zaslužuje da ove godine dobije Nobelovu nagradu. U njemu ima 94.000 Turaka i 130.000 Sirijaca koje nazivamo gostima. Odnos je 60 odsto Sirijaca prema 40 odsto Turaka. Delimo kuće, vazduh, ulice, hranu… Nema socijalnih i bezbednosnih problema, nikada se nismo svađali niti tukli, sirijske prodavnice rade pored turskih – priča Hasan Kara.

Na pitanje koliko Sirijaca sada dnevno dolazi u Kilis, Kara kaže da nema novopridošlih, kao i da grad više nema kapaciteta. Ilustrujući razmere promena koje su zadesile grad navodi podatak da je pre naseljavanja Sirijaca prikupljano 40 tona đubreta dnevno, a sada 160 tona. Kao i gotovo svi naši turski sagovornici, Kara ističe da zapadni svet mora više da pomogne Sirijcima.

– Kad se napad dogodi u Briselu i Parizu, ustane ceo svet, a u Kilisu ništa… Islamska država sada napada nas, ali jednog dana otići će još dalje. Evropa mora da nam pomogne – priča gradonačelnik Kilisa i kao glavne probleme u gradu izdvaja nedostatak pijaće vode i potrebu izgradnje deponija.

U provinciji Gaziantep, kojoj pripada Kilis, van kampova, prema poslednjim podacima iz maja, bilo je 283.563 izbeglica, a u kampovima 40.312. Računa se da je grad Gaziantep uvećao svoje stanovništvo za četvrtinu, a prema popisu 2014. imao je 1,46 miliona stanovnika, priča gradonačelnica Fatma Sahin. U gradu ima, prema njenim rečima, 107.000 Sirijaca mlađih od 18 godina, a u učionicama je prosečno između 45 i 50 učenika. Časovi počinju u šest sati. Ima oko 70.000 učenika iz Sirije, a 35.000 sirijske dece još nema pristup školama, objašnjava gradonačelnica.

– Nedovoljna je podrška sveta, a živimo u vreme trećeg svetskog rata. Evropskoj uniji bi bio dvadeset puta manji trošak kada bi pomogla Turskoj nego da izbeglice dođu kod njih – kaže Fatma Sahin, koja je bivša ministarka za porodicu i socijalnu politiku u Erdoganovoj vladi i jedan od osnivača vladajuće Partije pravde i razvoja (AKP).

Turska je, ističe, 10 odsto radnih mesta koja se nude odredila za izbeglice. Na pitanje gde rade Sirijci kaže da ima nastavnika, lekara koji rade sa svojim narodom, a na crno dosta radi na građevini za šta nemaju kvalifikacije.

Kada je o bezbednosnim pitanjima reč, ona, stičemo utisak, izdvaja kao opasnost Radničku partiju Kurdistana (PKK) i takođe kurdsku Partiju demokratskog saveza (PYD) pre nego Islamsku državu.

Kada bi postojao svetski indeks humanosti, Turska bi bila u vrhu, uverava nas u Ankari Kudret Bulbul, šef predsedništva za Turke u inostranstvu i povezane zajednice (u koje spadaju, na primer, Bošnjaci i Albanci) pri kabinetu premijera. S druge strane, pristup sveta izbegličkoj krizi, ističe Bulbul, zasnovan je na interesima i pragmatizmu. Navodi podatak da se iz Nemačke u Tursku vratilo 40.000 ljudi, nekadašnjih gastarbajtera, zbog ekonomskog uspona Turske, ali i zbog islamofobije. Inače je 2016. u instituciji koju Bulbul vodi „godina Kosova“. U materijalima koje nam naši turski domaćini prikazuju navodi se i rečenica predsednika Erdogana: „Svi problemi na Balkanu i na Bliskom istoku nastali zbog propasti Osmanskog carstva“.

U Turskoj rođeno 60.000 sirijskih beba

Turska vlada ističe da je dosad za sirijske izbeglice izdvojila više od 10 milijardi dolara, dok je iz sveta dosad stiglo 420 miliona dolara, „ne vrednih pomena“. U Ankari se takođe žale na sporu implementaciju sporazuma o izbeglicama koji je Turska postigla sa EU, odnosno na vrlo mali broj izbeglica koje Evropa prihvata. Navode podatke da tek četiri u hiljadu sirijskih izbeglica u Turskoj učini krivično delo i da je dosad u Turskoj rođeno 60.000 sirijskih beba.