Sirijska „kuća od karata“

Ali upravo su Asadovi nedostaci ubrzali kolaps režima. Blokiran parazitskom ekonomijom i okoštalim političkim sistemom koji nije tolerisao drugačije mišljenje, Asadu je nedostajala snaga da reformiše većinu bilo čega.

Bašar nikada nije bio pripreman da vodi Siriju. Njegov stariji brat Basel bio je očev naslednik. Ali nakon Baselove prerane smrti 1994. godine, Bašar je pozvan kući sa svoje oftalmološke specijalizacije u Londonu.

Kada je Hafez umro 2000. godine, svom sinu je zaveštao jaku i stabilnu državu. Prošli su dani Sirije kao parije. Više se nije sukobljavala sa Amerikom tako što je obarala pilote mornarice.

Nakon što je Hafez obećao trupe da bi se potisnuo Irak iz Kuvajta 1991. godine, postao je partner u potrazi za mirom, razvivši blizak odnos sa američkim predsednikom Bilom Klintonom.

Mnogi su se nadali da će Bašarovo izlaganje Zapadu, što je nedostajalo njegovom ocu, pomoći da ublaži ekstremne stavove vladajuće Baas partije koja je bila na vlasti od 1963. U početku se činilo da je Bašar prigrlio ulogu reformatora, oslobađajući političke zatvorenike i omogućavajući procvat intelektualnih salona.

Ali on je naglo promenio pravac, te je zauzdavao one s drugačijim stavovima i omogućio da korupcija uzme maha. Kao kompenzaciju, preusmerio je frustracije Sirijaca tako što je demonizovao inostrane „baba-roge“.

Krivio je Jevreje za izdaju Isusa. Otvorio je svoju zemlju stranim džihadistima, olakšavajući im putovanje u Irak da bi se borili protiv Amerikanaca. I pokazao se voljnim da oponaša nasilne sklonosti svog oca. Kada je libanski premijer Rafik Hariri odbio da se tome prikloni, Bašar je zapretio da će „razbiti Liban“ i pravio zaveru sa Hezbolahom da izvrši atentat na njega.

Bašar je bio vezan za režim Baas, koji je njegov otac sastavio od manjina da bi vladao arapskim sunitima, koji čine oko 64 odsto sirijskog stanovništva. Baas se takođe dopadao provincijskim sunitima koji su se dugo suočavali sa diskriminacijom od strane urbanih elita. Svaka reforma bi ugrozila prevlast Asadove Alavi sekte, šiitskog ogranka koji čini oko 12 odsto stanovništva.

Do 2006. su čak i najvatrenije zapadne pristalice Sirije raskinule sa Asadom. Francuski predsednik Žak Širak, Hafezov saveznik, priznao je da “mu se čini da je Bašar nespojiv sa bezbednošću i mirom“. Neki su mu dali nadimak „lekar za slepe oči“. Drugi su ga nazvali „Fredo“, po praznoglavom srednjem sinu Don Korleonea u “Kumu”.

Dakle, kada su 2011. izbile pobune širom arapskog sveta, bilo je logično verovati da će “zaraza” stići do Sirije. Ali Bašar je ili bio nesvestan pritužbi Sirijaca, ili je odlučio da ih ignoriše. Nedeljama pre nego što su izašli na ulice, rekao je za Volstrit žurnal: „Mi smo izvan ovoga“ i da je Sirija „stabilna“ zato što je on „usko povezan sa uverenjima naroda“.

Ali kada se režimska ruralna baza na to ustremila, izbili su protesti. Da bi ublažio pobunu, Asad se oslanjao na urbanu elitu, koja je prezirala seljake, i na radničku klasu, koja se nikada nije poistovećivala sa ruralnim pritužbama.

Međutim, ovo nije bilo dovoljno da se Bašar spase i on je bio primoran da se okrene Rusima za podršku u vazduhu i milicijama koje podržava Iran, posebno Hezbolahu. Posle nekoliko godina borbi, Bašar je uspeo da povrati kontrolu nad većim delom teritorije koja čini kičmu zemlje, od Alepa na severu do Damaska na jugu, gde živi većina Sirijaca.

Kao i njegov otac, Bašar je dobio drugu šansu; za razliku od svog oca, on ju je protraćio. Pošto nisu mogle da obezbede političke reforme, njegove pristalice su sada zahtevale ekonomske promene, skoncentrisavši se na raspodelu resursa i rekonstrukciju. Ali režim sa toliko sličnosti sa Sopranovim nikada ne bi mogao da se odrekne svojih željenih renti, čak i ako bi to donelo društveni sklad.

Poput izmišljene mafijaške porodice, Asadov režim se oslanjao na mito od strane bogatih vlasnika preduzeća i iznuđivanje novca od stranaca. Kada je Svetski program za hranu zanemario da plati mito u sirijskim lukama, njegova pošiljka pirinča je propala u skladištu. Slično tome, Bašarov ujak je jednom nagovestio američkom diplomati da će Sirija kupiti avione Boinga ako on bude imenovan za agenta prodaje.

Sa dovoljnim tokovima prihoda, režim je stvorio ekonomski model u kojem se novac prelivao do stanovništva i kroz subvencionisanu robu dok se on sam bogatio kroz mito i korupciju. Ali građanski rat je smanjio bazu prihoda iz koje se izvlače domaće rente, i više nije bilo stranaca od kojih bi mogla da se iznuđuju sredstva.

Sirija danas zarađuje gotovo dvostruko više od ilegalnog izvoza amfetaminskog kaptagona nego od legalne trgovine. S obzirom na to da se privreda smanjuje i da su zbog smanjenja subvencija svakodnevne namirnice nedostupne za prosečnu platu, oko 70 odsto sirijskih domaćinstava kaže da ne može da zadovolji svoje osnovne potrebe.

Niti su siromašni jedini koji su patili pod Asadom. Režim izgrađen na otimanju resursa na kraju se ustremio protiv preduzetnika i poslovnih lidera čije su ga legitimne kompanije izdržale.

Uzmimo u obzir slučaj Samera al-Dibsa, potomka elite pre Baasa, koji je vladao Sirijom od 1860-1963. Njegova porodica je aktivna u industrijama, od proizvodnje papira do bankarstva. Nikada nije podržao proteste 2011. godine i čak je bio voljan da predstavlja režim na međunarodnim konferencijama. Ali na parlamentarnim izborima prošlog jula, režim ga je lišio mesta na kojem je bio 17 godina, uskrativši mu povlastice koje su on i drugi koristili da prošire svoje poslovanje.

Dakle, kada su pobunjenici pokrenuli blickrig pre 12 dana, takvi akteri su odbili da podrže režim. I, obuzeti hitnijim sukobima protiv Izraela i Ukrajine, Bašarovim iranskim i ruskim pokroviteljima nedostajali su resursi da ga ponovo spasu. Ali je njegova pretencioznost i odbijanje da prihvati ekonomske i političke reforme na kraju bilo ono što je osudilo njegovu vladavinu na propast.

Autor je bivši naučni saradnik u Novoj Americi i bivši gostujući saradnik na Brukings institutu.

Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org