Siromašna predgrađa: Drama ili prilika za Francusku?

O tome zašto su dosadašnji akcioni planovi imali tako malo uspeha i o kojim mogućim rešenjima se sada diskutuje piše Dojče vele.

Emanuel Makron najavio je 2016. svoju kandidaturu za predsednika u jednom centru za obuku mladih u siromašnom, severnom delu Pariza. Želeo je da širi duh optimizma i da pošalje signal da mladi u predgrađima imaju potencijala i zaslužuju poverenje.

Ali, samo nekoliko nedelja nakon što se 2017. uselio u Jelisejsku palatu, novoizabrani predsednik smanjio je pomoć: manje novca za subvencionisana radna mesta, manje pomoći za stambenu politiku.

Za gradonačelnike je to bio tek prvi udarac. Drugi je usledio nekoliko meseci kasnije, nakon što je Makron tzv. „Borloov izveštaj bez reči bacio u fijoku. A pre toga je on lično zatražio od bivšeg ministra za urbani razvoj, političara centra Žan-Luja Borloa, da sastavi dugoročni akcioni plan za siromašna predgrađa.

Borlo je krenuo s radom. Imao je cilj da u to uključi sve aktere i stvori plan na svim nivoima: bezbednost, borba protiv narkomanije, obrazovanje, obuke, kultura, sport, obnova zgrada, digitalizacija. U sastavljanje plana uključio je i lokalne političare. Neki su čak pričali da je plan u nekim gradskim većnicama izazvao „euforiju“. Razočaranje je bilo tim veće.

Napet odnos

Otada su odnosi između gradonačelnika i predsednika zategnuti. Makron je doduše tokom svog drugog mandata gotovo udvostručio sredstva za strukturnu obnovu predgrađa i investirao još 12 milijardi evra. Na primer, u posebno problematičnim četvrtima prepolovio je broj učenika u razredima osnovnih škola, kako bi ta deca mogla bolje da uče.

Pa ipak, na godišnjem kongresu gradonačelnika Makrona uvek primaju prilično hladno. Gradonačelnici se osećaju zapostavljeno i to je tako bilo i na hitno sazvanom sastanku u utorak (4. jul) u Jelisejskoj palati.

Ali Rabeh, gradonačelnik Trapa u jugozapadnom delu Pariza, inače poreklom iz Maroka, bio je vidno razočaran: „Kad organizujete ovakve na brzinu sazvane terapijske sesije, onda izgrednicima samo dajete osećaj da pažnju privlače isključivo neredima i podmetanjem požara. To je opasno! Mora se biti u kontaktu tokom čitave godine i mora se razgovarati o urbanom razvoju. U suprotnom ne možete efikasno da promenite situaciju.“

Politikolog Marcijal Fuko sa Pariskog instituta političkih nauka (Sciences Po) isto tako kritikuje: „Gradonačelnici se sazivaju samo kad je kriza. S njima se ne razgovara unapred.“

A Patrik Haimovičiz redova Zelenih, gradonačelnik Kolomba na zapadu Pariza gde je tri dana bio na snazi policijski čas, u intervjuu za nemački javni servis ARD kaže: „Budžet nam je tokom godina erodirao, uključujući i sredstva namenjena klubovima i lokalnim udruženjima. Voda nam je došla do grla. To je počelo još i pre Makrona, ali se poslednjih godina očigledno intenziviralo.“

Fatalna strategija

Prekretnica je nastupila početkom dvehiljaditih, slažu se i gradonačelnici i sociolozi. U to vreme, ministar unutrašnjih poslova je bio konzervativac Nikola Sarkozi. Proslavio se kao političar „reda i zakona“ i pobrao mnoge aplauze desnice kada je, nakon nereda 2005, izjavio da će „počistiti predgrađa od kriminalne rulje“.

Pitanje policije i bezbednosti dospelo je tako u fokus – s fatalnim posledicama, ocenjuje gradonačelnik Grinjija Filip Rio iz redova Komunističke partije: „Mora se stati sa strategijom ’čišćenja’. Ona je u samoj srži policijske doktrine koja se oslanja na represiju. Podsećam: ne bi ni bilo nereda da nije bilo smrtonosnih incidenata između policije i mladića u predgrađima, kao u Klišiju su Boau 2005. ili sada s Nahelom u Nanteru.“

Vaspitanje, obrazovanje, infrastruktura

Prema rečima Filipa Rioa, trebalo bi više pomoći mladima koji čine kriminalna dela, a koji su ponekad u katastrofalnoj situaciji. „U mom gradu Grinjiju 50 odsto mladih napušta školu bez diplome. Potrebna nam je snažna javna služba. Deca moraju da budu u centru strategije, a ne nekakvo ’čišćenje’“, naglašava Rio i ujedno dodaje da ne pomaže ni ako se „samo ulaže u beton“, odnosno u obnovu zgrada.

Reč je, kaže, o vaspitanju, obrazovanju i psihološkoj pomoći. Kao i o infrastrukturi. U Kastelanu, na primer, toj četvrti Marselja u kojoj dominiraju soliteri, morate da se vozite po sat vremena autobusom da biste podigli novac. Bankomata ili ekspozitura banaka jednostavno više nema. A onaj ko u blizini više nema poštu, optičara, pedijatra, taj ne samo da se oseća ostavljenim, već on i jeste ostavljen, kaže Rio.

Potraga za izlazom

Kako izvući iz bede problematične četvrti u kojima više od polovine stanovnika dolazi iz porodica s migrantskim poreklom i gde je stopa nezaposlenosti 19 odsto, dvostruko više od državnog proseka?

Na to pitanje gradonačelnici daju različite odgovore, u zavisnosti od toga kojoj partiji pripadaju. Lider konzervativnih republikanaca Erik Sjoti, na primer, nailazi na odobravanje kod mnogih svojih stranačkih kolega u gradskim većnicama kada poziva na kažnjavanje roditelja delinkventne dece, odnosno traži da im se ukinu državne subvencije.

Republikanski gradonačelnik L’aj le Roza, čija je porodica napadnuta i povređena u nedavnim nemirima, ne samo da želi više novca za rad lokalnih udruženja, već i mogućnost korišćenja dronova u borbi protiv kriminala. Od 1977. u Francuskoj je sastavljeno više od deset akcionih planova za siromašne četvrti – i sume novca koje su na to potrošene sada su predmet političkih polemika.

Različite društvene grupe stoje jedna nasuprot drugoj. Desnica i ekstremna desnica ponavljaju tako da se za predgrađa Francuske „puna imigranata“, čini „sve“, a za ruralna područja Francuske „ništa“. To je pogrešno, rekao je Žan-Luj Borlo u jednom intervjuu 2021: „Osuđujem tu besprimernu manipulaciju brojkama. Preračunato na broj stanovnika, ti okruzi imaju četiri puta manje resursa od drugih.“

Sociolog Reno Epstajn ocenjuje da je „diskurs zatrovan“. On je, inače, 2020. objavio studiju o 40 godina urbanog razvoja. „Naravno da ima dodatnog novca za posebno ugrožene četvrti, ali ako pogledate koliko se novca troši iz normalnih, javnih sredstava, onda se vidi da je škola u nekoj bogatijoj četvrti u mnogo boljem položaju od one u siromašnoj.“

Drama ili prilika?

Francuska se, eto, trudi da pronađe prave odgovore na nemire. Politikolog Marcijal Fuko uveren je da se problemu predgrađa mora pristupiti mnogo temeljnije. I kritikuje: „Emanuel Makron radi nešto vrlo kontradiktorno. On kaže da je za decentralizaciju, tj. za veću autonomiju za gradske većnice, želi da gradonačelnicima dâ veća ovlašćenja, a istovremeno ne daje više novca i kaže ’ne’ finansijskoj autonomiji.“

Predsednik Makron s jedne strane zagovara brze i oštre mere pravosuđa, a sebi i svojoj vladi dao je dovoljno vremena za razmišljanje. I još uvek je potpuno otvoreno kako će izgledati ta neka nova, održiva strategija razvoja predgrađa u Francuskoj.

Žan-Luj-Borlo zaključuje: „Koja zemlja sebi može da priušti da 150.000 mladih čuči ispred solitera? To je apsurdno! Te četvrti su ili naša drama ili naša prilika. Samo morate da odlučite šta želite.“