Sistem S 400 „prizemljio“ F 35

Jedino što je zvučalo, bile su pretnje iz „kolevke NATO“ najvažnijoj mediteranskoj članici – Turskoj. Amerika i Turska, čini se, ne mogu da se gledaju više očima.

Nova retorička ofanziva zapadnih saveznika protiv Turske, u koju se uključio i potpredsednik Pens, dolazi u trenutku kada je Erdogan pobedio na lokalnim izborima, ali nije osvojio trofeje na najvažnijim tačkama, Ankari i Istanbulu, što ga čini podložnim kritikama.

Analizirajući spoljnopolitičke aspekte lokalnih izbora, kolumnista proerdoganovskog Sabaha Merve Oruč istakla je da je Erdogan postao „meta za zapadni svet na čelu sa SAD“, kada se 2015. razišao sa predsednikom Obamom i njegovom politikom prema Siriji i Egiptu. Ona je ocenila da je od tada Turska bila mnogo puta na meti „NATO i njegovih saveznika“, najjasnije preko podrške kurdskoj PKK, uz „izgovor borbe sa Islamskom državom“.

Turska nastavlja svoj vojni zaokret, uznemirujući za glavnog saveznika iz Vašingtona. Kongresni i vojni establišment u Vašingtonu oštro je protiv Erdoganove namere da kupi ruski antiraketni sistem S 400 i da ga integriše u NATO naoružanje koje ima.

Posebno, to se odnosi na istovremeno raspolaganje avionima pete generacije F 35 i ruskog sistema koji je dizajniran upravo da bi se borio protiv njih. Američki senatori kažu da je F 35 „kompjuter“, kao i S 400, i da će „kompjuter“ S 400 da pročita sve što je u suparničkom, tako da će sve njegove tajne biti neprijateljima na raspolaganju. Ne samo Rusima, nego potencijalno Kinezima, a onda svima ostalima.

Osnovni ton dao je turski predsednik, koji je ranije saopštio da kupovima S 400 „nema ništa sa NATO, F 35 ili američkom bezbednošću“. Erdogan je rekao da će spor da se reši „logikom“ i „zdravim razumom“.

Objašnjavajući da se Turska suočava s pritiscima protiv kupovine S 400, turski predsednik je rekao: „Stvar nije u S 400. Stvar je u tome što Turska deluje po sopstvenoj volji kada je reč o regionalnim pitanjima, posebno u Siriji“.

Odgovor na to šta se dešava u odnosima Turske i NATO ne nalazi se niti u Briselu, niti u Vašingtonu, nego u Kirkuku i Erbilu, dva najvažnija grada iračkog Kurdistana. Turska politika u Siriji i Iraku uvek je bila gotovo isključivo fokusirana na antikurdske operacije, a ne na poraz globalnog džihada.

Kada su počeli teroristički napadi u Turskoj, 2015. i 2016, Turska je tražila zaštićenu zonu na severu Sirije. Dok su SAD ostale pasivne prema ovom zahtevu, Rusija se, posle teške krize u odnosima, ponovo ukazala kao jedini raspoloživi partner. Popuštajući Turskoj u Siriji, Rusija je neočekivano, preko Turske, stekla uporišta u umerenoj opoziciji, koju je Turska ubedila u prekid vatre.

Turska sarađuje i sa Iranom, tradicionalnim takmacem za uticaj u regionu i američkim neprijateljem, kako bi sprečila stvaranje nezavisnog Kurdistana u Iraku. Poraz Kurda koji želi Turska, u oštroj je suprotnosti sa prioritetima američke koalicije i NATO. Kurdske jedinice delovale su kao glavne kopnene snage američke koalicije u Siriji sa velikom efikasnošću.

Erdogan je u junu 2017. kada je postavljeno pitanje Kurdistana, jasno definisao tursko razilaženje s NATO. „Na jednoj strani, mi ćemo da budemo zajedno s NATO, a na drugoj vi ćete biti zajedno s terorističkom organizacijom. Ti takozvani prijatelji ne vide nikakav problem da budu zajedno sa terorističkom organizacijom koja želi da podeli Tursku“, rekao je Erdogan.

Turski predsednik je mislio na stav NATO prema celovitosti država članica i da li NATO stoji i dalje na stanovištu da garantuje članicama teritorijalni integritet i zaštitu od ugrožavanja i pretnji.

Budući da je članica NATO, koja samo snažnije naglašava vlastiti interes, čak i kada je u pitanju Vašington, Turska zadržava i dalje svoju ambivalentnu poziciju i prema Moskvi.

To je, sa stanovišta Ankare, najbolji put da se Turska održi kao samostalni činilac „kluba imperija“, koji će imati dovoljno manevarskog prostora za svaku akciju, ukoliko se za njom ukaže potreba. Uprkos intenzivnoj komunikaciji s ruskim predsednikom, brojnim posetama i uverljivoj bliskosti, Turska drži distancu prema strateškim planovima Moskve.

Iz perspektive Kremlja, Turska i dalje aktivno učestvuje u NATO politici okruživanja Rusije. Dok jača uticaj na južnom Kavkazu, Turska je potpisala sporazume o odbrani sa Gruzijom i Azerbejdžanom. Nedavno je inaugurisana pruga Baku-Tbilsi-Kars koja preko Gruzije povezuje Azerbejdžan i Tursku. Rusija tu prugu smatra protivnom svojim interesima.

Ona je poslednji deo Novog puta svile koji povezuje Kinu i Evropu. Ona zaobilazi Rusiju i njene sankcije koje je nametnula za evropske proizvode, a oslobađa ovaj kineski projekat potencijalno najveće prepreke i povećava evropsko-istočno azijsku trgovinu. Turska održava bliske kontakte sa Ukrajinom.

I pored svih pritisaka, u Vašingtonu smatraju da nije verovatno da će Turska odustati od kupovine S 400, tim pre što je turski predsednik ovo pitanje pretvorio u javni šou protiv Vašingtona. Turski predsednik je izabrao pitanje koje će Zapadu podjednako smetati kao što njemu smeta izbor Kurda za američke partnere.

Iz toga je jasno kakvu jednačinu bi Erdogan želeo, a koja svima potire neprijatnosti: ako se SAD odreknu Kurda, možda bi se i on odrekao S 400?