Sjedinjene Države i Iran, taoci istorije

Neke od tih meta, dodao je, biće „važne za iransku kulturu“, ukazujući da je spreman da izvrši udare i na mesta koja predstavljaju iransku nacionalnu baštinu.

Trampov tvit ukazuje da je njegova celokupna politika prema Iranu ukorenjena duboko u prošlosti, kao da koraci koji se danas preduzimaju predstavljaju zakasnelu reakciju na rane koje su nanete veoma davno. Ako je to tako, njegova administracija ima nešto zajedničko sa iranskim režimom koji se dugo opterećuje realnim i umišljenim ranama minulih era.

Najzad, Iranci (i mnogi drugi) stalno ukazuju da su SAD umešale prste u državni udar 1953. u kojem je smenjen demokratski izabran premijer Muhamed Mosadek i uspostavili režim šaha Muhameda Reze Pahlavija koji je i sam zbačen s vlasti u Islamskoj revoluciji 1979. Slično tome, Iranci stalno ukazuju da su SAD pomogle Sadamu Huseinu za vreme okrutnog rata Iraka protiv Irana osamdesetih godina prošlog veka.

Slušajući jadikovke obe strane, teško je oteti se utisku da su i SAD i Iran taoci istorije. Opsednute realnim i umišljenim nepravdama iz prošlosti ni jedna ni druga strana ne može da krene napred. SAD su u Iranu još uvek „Veliki Satana“, baš kao što je Iran za mnoge u američkom spoljnopolitičkom establišmentu i dalje tipičan dušmanin.

Iako između dve zemlje ima pravih pitanja razdora, konflikt na relaciji SAD-Iran davno je probio granice racionalnosti. On istrajava zato što služi unutrašnjim političkim interesima obe zemlje. Iranski konzervativci izuzetno mnogo profitiraju od toga što imaju tako jednog vidljivog neprijatelja protiv koga se treba mobilisati. Kako su napetosti poslednjih godina eskalirale, njihovi stavovi su se učvršćivali. Režim je sve više koristio ono što vidi kao opasnost od SAD kao izgovor da ugnjetava sopstveni narod i podstiče haos širom regiona. Za svaki glas u SAD koji zagovara promenu režima u Iranu postoje Iranci koji teže da brane režim svim neophodnim sredstvima.

Slično tome, slušajući neke američke stručnjake i političku klasu, ponekad se čini da je neprijateljstvo prema Iranu suštinska američka vrednost. Bez obzira na to da li je njihov cilj promena režima ili nešto drugo, većina u američkom spoljnopolitičkom establišmentu tvrdi da želi da Iran postane „normalna zemlja“. Ali da li se Saudijska Arabija, Izrael, Turska i drugi regionalni saveznici SAD računaju u „normalne zemlje“? I šta je sa samim Sjedinjenim Državama? Američki eksepcionalizam diktira da su one sve osim „normalne“.

I dalje je moguć jedan racionalniji, objektivniji pristup. Možda to tako sada ne izgleda, ali ima dosta prostora za bilateralnu saradnju. Iranski lideri dugo tvrde da je svrha nuklearnog programa njihove zemlje miroljubiva. Ali, s obzirom na ponašanje Irana u prošlosti, očito je potrebno da se uspostavi nametljiv sistem međunarodnih inspekcija pre nego što svet bude stekao poverenje u tu tvrdnju. Utvrđivanje gde je zakazao Zajednički sveobuhvatni plan delovanja iz 2015. i postizanje dogovora o jednom takvom sistemu pregovorima ne treba da se shvata kao nemogući zadatak.

Štaviše, obe zemlje imaju znatan interes u održavanju stabilnosti u Iraku i Avganistanu. SAD ne žele da ove zemlje postanu sateliti Irana, a Iranci ne žele da one služe kao baze za agresiju na Iran. Ti ciljevi nisu nepomirljivi; zapravo, prikladnom diplomatijom bi se mogli postići primarni ciljevi obe strane.

SAD i Iran takođe imaju zajednički interes u razvoju čvršće bezbednosne strukture za širi region Persijskog zaliva. Zemlje Persijskog zaliva poslednjih meseci apeluju na stratešku deeskalaciju u odnosu na Iran, pri čemu čak i Saudijska Arabija izražava želju za dijalogom. Neke diplomatske inicijative su već na stolu, postizanje novog regionalnog sporazuma o balističkim raketama pregovorima bi moglo da služi kao dobra startna pozicija za aktuelni angažman.

Šire gledano, postepena deeskalacija sukoba između SAD, Irana i njihovih odnosnih saveznika i izaslanika bi omogućilo svim stranama da se usredsrede na sopstvene prioritete za budućnost. Očito je potrebno da Iran, Saudijska Arabija, i mnoge druge zemlje u regionu liberalizuju svoje ekonomske i političke sisteme, naročito uspostavljanjem veće zaštite ljudskih prava. Ali je malo verovatno da će se to dogoditi u klimi konfrontacije. Što se konflikt bude duže nastavljao, ove zemlje će imati manje šanse da se bave konstruktivnim dugoročnim reformama.

I dok god i SAD i Iran budu i dalje bili zarobljenici sopstvenih istorija, regionalna stabilnost će biti u opasnosti. Što pre se budu okrenuli ka budućnosti umesto ka prošlosti, to će bolje biti za sve. Postoji prilično velika zajednička platforma za plodotvornu saradnju. Potrebno je da neko zakorači na nju i pokaže da nije minirana.

Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske

Copyright: Project Syndicate, 2020.

www.project-syndicate.org