Robert Skidelski: Kako sprečiti apokalipsu izazvanu veštačkom inteligencijom?

Strah od zamene ljudi mašinama ima korene još u Industrijskoj revoluciji u 19. veku, kada su grupe ručnih tkača u Engleskoj, poznate kao Luditi, počele da uništavaju automatske razboje koji su predstavljali opasnost po njihov izvor prihoda za život.

Pokret, koji je doživeo vrhunac između 1811. i 1817, su na kraju ugušile vladine snage, a njegove vođe su ili pogubljene ili prognane u Australiju.

Ali argumenti Ludita su naišli na neočekivano (i donekle ironično) odobravanje kod poznatog ekonomiste Dejvida Rikarda, koji je u svojoj knjizi „O principima političke ekonomije i oporezivanja“ iz 1817. tvrdio da je „mišljenje radničke klase, da je upotreba mašina često štetna po njihove interese, nije zasnovano na predrasudama i greškama, već je u skladu sa ispravnim principima političke ekonomije“.

Britanski ekonomista Nasau Senior je, sa svoje strane, savetovao tkače da „napuste tu granu proizvodnje“.

A oni su na kraju uradili upravo to: 250.000 tkačkih radnih mesta je nestalo između 1820. i 1860.

Ali, iako je se na kraju ispostavilo da je mehanizacija bila od koristi za ljudske radnike – u Ujedinjenom Kraljevstvu su se populacija i stvaran prihod po glavi stanovnika udvostručili u istom periodu – ona je na suprotan način uticala na konje, čiji broj je naglo opao pošto su vozovi (a kasnije i motorizovana vozila) zamenili konjske zaprege.

Od Industrijske revolucije, preovlađujući argument onih koji podržavaju mašine je taj da povećanjem produktivnosti rada, automatizacija povećava realne prihode, omogućavajući da više pojedinaca uživa u višim životnim standardima bez s tim povezanih gubitaka radnih mesta.

Povrh toga, oslobađanje od monotonih rutinskih zadataka nam je obezbedilo da preusmerimo svoju energiju na vrednije ciljeve.

Sa druge strane, savremeni istomišljenici Ludita naglašavaju nedostatke automatizacije, naročito potencijal da se unište izvori sredstava za život i zajednice.

Pravedna raspodela prihoda i moći, tvrde oni, ključna je za ubiranje dugoročnih prednosti tehnološkog napretka.

Tehno-pesimisti poput Martina Forda i Danijela Saskinda su tvrdili da će nove tehnologije poput veštačke inteligencije (AI) stvoriti premalo novih radnih mesta, što će rezultirati povećanim siromaštvom i „tehnološkom nezaposlenošću“.

Uspon generativne AI i očekivana pojava opšte veštačke inteligencije – koja je sposobna da izvrši bilo koji kognitivni zadatak koji ljudi mogu da obave – pojačali su debatu između tehno-optimista i tehno-skeptika.

Na primer, u sektoru zdravstvene zaštite, naizgled beskrajnom izvoru tehnološkog hajpa, AI obećava poboljšanu dijagnostiku, naprednu telemedicinu, efikasnije lekove i smanjena administrativna opterećenja za lekare i medicinske sestre, ostavljajući više vremena za brigu o pacijentima.

Čini se da ovo odražava preovlađujuće gledište među mejnstrim ekspertima da će generativna AI dovesti do povećanja obima ljudskih poslova, umesto da ga smanji.

Ona obećava da će, automatizacijom rutinskih zadataka, osloboditi ljude da se bave kreativnijim radom.

Svakako, ova transformacija će zahtevati doživotno učenje, čineći kontinuiranu edukaciju uslovom ne samo za učešće na tržištu rada već i za pristup sve širem spektru onlajn usluga.

Sa pojavom generativne AI, zabrinutost se od gubitka poslova izazvanog automatizacijom preusmerila na mogućnost da će se neka superinteligencija odmetnuti – strah koji datira još iz romana „Frankenštajn, ili moderni Prometej“ Meri Šeli iz 1818.

Slično tome, bivši izvršni direktor Gugla Erik Šmit je nedavno primetio da, iako trenutni modeli veštačke inteligencije ostaju „pod ljudskom kontrolom“, postoji stvarni rizik da bi neki od njih mogao da razvije sposobnost za „rekurzivno samopoboljšavanje“, stekne autonomiju i počne da „postavlja svoje sopstvene ciljeve.”

Na kraju, upozorio je, jedan „kompjuterski klaster“ bi mogao da evoluira u „zaista nadljudskog stručnjaka“ sposobnog da deluje nezavisno.

Dok stručnjaci i naučnici postaju sve zabrinutiji zbog sposobnosti veštačke inteligencije da ništi svet, sve veći broj glasova poziva da razvoj AI bude usklađen sa ljudskim ciljevima i vrednostima.

Postoje dva načina da se ovo postigne.

Prvi je da se ograniči dostupnost i prodaja potencijalno štetnih proizvoda zasnovanih na AI, što su kreatori politika u Evropi i drugde pokušavali uvođenjem strogih propisa za nove tehnologije kao što su autonomni automobili i prepoznavanje lica.

Jedan očigledan problem sa ovakvim pristupom je to da je prostizanje konsenzusa o tome šta predstavlja štetu teško u svetu u kojem je moralni relativizam pravilo.

S obzirom na to da je sve nejasnije ko „poseduje“ sadržaj koji se smatra štetnim, gotovo je nemoguće pozvati prodavce ili dobavljače na odgovornost.

Osim toga, pokušaji da se reguliše upotreba tehnologije obučno dolaze previše kasno.

Drugi način da se obuzda AI je da se potpuno ograniči razvoj potencijalno opasnih proizvoda.

Ali kontrola potražnje je komplikovanija nego ograničavanje ponude, naročito u modernim društvima gde konkurentske snage – kako komercijalne tako i političke – čine usporavanje tehnoloških inovacija izuzetno teškim.

Nedavna previranja oko čet bota koji je predstavio OpenAI su dobar primer.

U novembru je upravni odbor ove kompanije na kratko otpustio izvršnog direktora Sema Altmana, navodno zbog zabrinutosti da bi AI jednog dana mogla da dovede do istrebljenja ljudi.

Iako je Altman vraćen na posao svega nekoliko dana kasnije, ovaj skandal je ukazao na brzinu kojom bi naizgled korisne tehnologije mogle da postanu egzistencijalna opasnost.

Pošto brza komercijalizacija očigledno ima prednost pred oprezom, a zbog konkurencije se ubrzava razvoj alatki koje postaju sve opasnije, apokalipsa izazvana veštačkom inteligencijom izgleda sve verovatnija.

Neizbežan zaključak je da sama regulacija AI nije dovoljna.

Ali uvođenjem koncepata kao što su neoludizam i redistribucija u javnu debatu, mogli bismo da razvijemo politički i intelektualni rečnik neophodan za ublažavanje opasnosti koje predstavljaju ove tehnologije u nastajanju.

Na primer, jedan neoludita bi mogao da pita: zašto su bogata društva, koja već proizvode više nego dovoljno da njihovi građani žive udobno, i dalje fokusirana na maksimiziranje rasta BDP-a?

Jedan od odgovora mogao bi da bude nedostatak pravedne distribucije bogatstva i prihoda koji bi osigurali da koristi produktivnosti i efikasnosti budu ravnomernije raspodeljeni.

Drugo objašenje je da tehnologija sama po sebi nije suštinski ni dobra ni loša; ona je sredstvo za postizanje cilja.

A u današnjoj političkoj ekonomiji „tehnološka inovacija“ je često eufemizam za omogućavanje bogatima i moćnima da preusmere kapital iz industrije u finansije, te da na taj način monopolizuju koristi od automatizacije i osiromaše sve ostale.

Robert Skidelski, član britanskog Doma lordova, profesor je političke ekonomije na Univerzitetu Vorvik. Autor je nagrađivane biografije Džona Mejnarda Kejnsa i knjige „Doba mašina: ideja, istorija, upozorenje“ (Alen Lejn, 2023).

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org