Skupo plaćena pobeda

I taj izbor su evropske vrednosti: ljudska prava i slobode, vladavina prava i garancija prava nacionalnih manjina u odnosima društva i vlasti. Alternativa ovome je veoma dobro poznata našem narodu, a to su uništavanje ili degradacija nacionalne kulture, odsustvo države kao institucije koja je dužna da zaštiti prava svojih građana, bezbroj žrtava i uništenih života. Znamo da se robovi ne bune i da se za zaštitu dostojanstva i prava bore ljudi kojima je sloboda vrednost. Majdan je postao pozornica na kojoj se vide suprotnosti između naroda i korumpirane vlasti, tj. bestidnika kojima ni građani ni interesi nacije nisu bili prioritet.

Pobeda na Majdanu plaćena je skupo, životima stotina najboljih sinova i kćeri naroda i hiljadama ranjenih. To je visoka cena, ali, nažalost, u istoriji čovečanstva drugačije ne biva. Pobedili smo na ovoj etapi teškog puta do slobode. Ali za slobodu i dostojanstvo se treba boriti svakoga dana, jer drugog puta nema. Beleženje događaja i osmišljavanje fenomena Majdana predstavljeni su u tekstovima učesnika koji svedoče. Mi smo ih sakupili i ostavljamo ih čitaocima da daju svoj sud.

Rizikujući živote zarad dostojanstva i slobode ljudi su zastupali svoja ubeđenja i „suprotstavljali se duhom“. To je bila motivacija. Majdan se nadao da će vlast poslušati glas stotina hiljada i miliona ljudi koji su se ujedinili radi promena, ali to se nije desilo. U početku je to bio miran protest i želja da se pronađe rešenje u ustavnim okvirima. Međutim, vlast je veoma brzo pokazala da ignoriše protivnike i odlučila se za nasilan prekid protesta. Majdan je odgovorio masovnošću učesnika, a kada je vlast upotrebila oružje, odgovorio je hrabrim zastupanjem svojih ideja. „Svako ko je dolazio na Majdan doprinosio je bezbednosti“, to su svi shvatili. Dešavalo se da su se sakupljale desetine i stotine hiljada ljudi. Ipak noću ili u trenucima direktnog sukoba sa oružanim snagama vlasti, branili su se samo najhrabriji, pravi heroji. Izbor nije bio lak. „Najteže je bilo doneti odluku, tj. ostaviti sve što imaš i krenuti“, rekao je jedan od boraca. „Shvatila sam da u bilo kom trenutku mogu da poginem“, prepričala je svoj doživljaj jedna od učesnica. Svako je na svoj način pričao kako je pobedio strah. Istovremeno su tvrdili da je Majdan bio najmirnije mesto, jer što su bili dalje od dešavanja bilo je strašnije. Formirali su se temelji dostojanstva: „Kada su momci ginuli, kada su najmlađi ginuli, mi već nismo imali pravo da se ne borimo.“ Mnogo ljudi na Majdanu se trudilo da uradi sve kako ne bi dozvolili da dođe do krvoprolića. Ali vlast, koja je bivala sve agresivnija, nije htela da vodi dijalog sa narodom, tu mogućnost nije razmatrala. LJudi su pričali kako nisu mogli da se nateraju da bacaju Molotovljeve koktele i kamenice. Neko nije uspeo da pređe tu prepreku, a drugi su uzimali oružje, jer nisu imali izbora: ili poraz i poniženje, ili pobeda.

Na početku Majdana su barikade bile pre svega simbolične, a dijalozi mirni, ali u januaru i kasnije je došlo do pravih oružanih sukoba. Vlast nije htela da popusti i postalo je sve jasnije da neće dođi do mirnog okončanja sukoba: „LJudi su u beznađu počeli da bacaju Molotovljeve koktele, jer ih sa druge strane niko nije čuo.“ Radikalizacija je rasla i među učesnicima Majdana i to se nije moglo zaustaviti.

U januaru i februaru 2014. godine došlo je do najdramatičnijih i najtragičnijih događaja. Berkut i druge „specijalne jedinice“ su počele da pucaju, u početku samo gumenim mecima, a kasnije i pravom municijom. Oni su kao u lovu gađali ljude u oči, među oči, za njih nije bilo prepreka: ubijali su i novinare, i lekare. „Borci su jedan za drugim ranjavani“, ispričao je jedan od branilaca Majdana. Bilo je već na desetine ubijenih. Majdan je adekvatno odgovorio: počeli su da primenjuju oružje protiv branilaca vlasti.

Veliki deo svedočenja u knjizi su priče branilaca o tome šta se dešavalo. Teško je proceniti njihovu ulogu u pobedi Majdana: oni su na svojim plećima izneli najveći teret suprotstavljanja, oni su najviše stradali, njima je bilo najteže. Navešću samo nekoliko citata iz svedočenja jednog od boraca Tarasa Tima: „Kada su se sa naše strane pojavile prve žrtve, kada su počeli da nas hapse, tuku, ali ne i da nas ubijaju, nego takve brutalne stvari, ljude su skidali do gole kože i puštali ih da takvi idu kućama, tukli su ih, tada je bilo jasno da se narod ne samo naljutio, nego i da je postao suroviji; da, mi se borimo i borićemo se do poslednjeg zato što je istina na našoj strani… Tamo, na prvoj liniji je sve vreme bio zid od drvenih štitova i to je bilo najteže. Trebalo je stajati i tim štitovima odbijati metke i granate, čak i pod stalnim dejstvom vodenih topova.“

Jedan od verovatno najprepoznatljivijih fenomena Majdana postala je njegova samoorganizacija. Specijalizovane efektivne radne grupe pokrile su širok spektar potreba Majdana. LJudi su stvarali infrastrukturu za odbranu: u različitim etapama su to bili ili logorski šatori, ili barikade; pokretne medicinske brigade ili terenski punktovi i bolnice na otvorenom. Formirane su i grupe za čuvanje ranjenika u bolnicama i za dostavljanje lekova. Dobrovoljci su snabdevali Majdan drvima u vreme ljutih mrazeva, pravili su oružje, štitove i pancire i još mnogo drugih stvari. Informaciona podrška Majdanu je takođe bila obezbeđena: stotine novinara su prenosili šta se dešava i time su se suprotstavljali lažima koje je plasirala država, internet udruženje je informisalo svet o događajima na desetinama jezika, a pravnici su organizovali pravnu zaštitu uhapšenih učesnika doživljaja. Kuhinje Majdana su prehranjivale desetine hiljada ljudi svakodnevno tokom tri meseca koliko je trajao otpor.

Važnu ulogu su imala i određena biznis društva: to su uglavnom ljudi iz malih i srednjih preduzeća koji su obezbeđivali resurse za Majdan, a to su infrastruktura, medicinska pomoć, skupi lekovi i slično. LJudi koji su uzurpirali vlast su prevršili svaku meru i zato su građani ujedinili svoje napore u borbi sa njima. „LJudi su dolazili, videli šta treba i radili“, pričaju naši sagovornici. „U ovoj revoluciji svako je izvršavao svoju misiju i igrao svoju ulogu“, o tome govore skoro svi. Na Majdanu je bilo mnogo obrazovanih stvaralaca koji su stvarali određeni stil borbe sa sistemom. „Mi smo podržavali miran otpor na sve moguće načine“, deli svoje iskustvo Andrij Meakovski. Na Majdanu i oko Majdana su se održavali performansi, umetničke akcije muzičara, pesnika, slikara i dizajnera. Radio je i Otvoreni univerzitet Majdana u okviru koga je održano na stotine predavanja. U Ukrajinskom domu je radila Biblioteka Majdana… Pojedina svedočenja u ovoj knjizi govore o umetnosti na Majdanu, o ikonama koje su napisane tih dana i koje su sveštenici osveštali, o crtežima na kacigama i štitovima. Na stotinama i hiljadama promotivnih fotografija su oslikana lica učesnika ovog zaista istorijskog događaja.

Nemoguće je u kratkom predgovoru ispričati o ulozi svih grupa i učesnika Majdana. Ali o nekima od njih, pre svega o lekarima i sveštenicima, neophodno je ponešto reći. Potreba za medicinskom pomoći na Majdanu bila je ogromna. U mirnim periodima trebalo je pomagati bolesnima, jer je bilo teško izdržati mrazeve. Ali ubrzo su se počeli pojavljivati ljudi koje su prebili čuvari i sluge režima, berkutovci i tituške. Na Majdanu su osnovane operativne medicinske brigade, kao i medicinski punktovi koji su postepeno prerasli u bolnice. Vlast je pokušavala da izvrši pritisak na Majdan preko bolnica: učesnicima Majdana su uskraćivali medicinsku pomoć, ranjenike su potkradali ili su ih označavali kao zločince i odvozili u zatvore. Majdan je odgovorio stvaranjem sopstvene mreže centara medicinske pomoći, organizacijom grupa za bezbedan prevoz ranjenika i zaštitom u bolnicama. Zato su se najdramatičniji događaji odigrali onda kada su vojnici počeli da pucaju na ljude. Lekari su pod vatrom iznosili ranjenike i često su i sami bili meta za ubice. Hrabrost medicinskog osoblja je bila zapanjujuća, iako su lekari često naglašavali da su apolitični. Ali kao odgovor na agresiju vlasti dolazili su na Majdan i specijalisti i građani. Bili su verni Hipokratovoj zakletvi i pomagali su i demonstrantima i vojsci. „To je bilo vreme hirurga“, govorili su lekari na Majdanu.

„Ljudi su videli svoju poziciju kao borbu na strani Dobra“, svedoči otac Vasilj Rudejko. Na desetine i stotine sveštenika svih crkava, a takođe i rabini i muftije, podržavali su svoj narod. „Liturgija koja se održavala tamo osvećivala je žrtvu ne samo onih ljudi koji su bili na Majdanu, već i miliona ljudi po celoj Ukrajini“, kaže otac Mihajlo Dimid. „Preko liturgije se ta žrtva oplemenjivala i to je važno.“ „Mi nemamo prava da ćutimo kada se Božje zapovesti narušavaju“, naglasio je otac Bogdan Oguljčanski.

Majdan je objedinio vernike različitih religija. O tome su svedočili predstavnici skoro svih religija. Da li će uspeti da se održe na toj duhovnoj visini? – Nadajmo se. Ali danas je očigledno da je Majdan bio pozornica ljudskosti, vere i nade, i uloga duhovnika koji su pomagali svojim vernicima je vredna poštovanja, razumevanja i podražavanja

Majdan je govorio i ukrajinski, i ruski, i to je bila dvojezičnost razumevanja, a ne svađe. Tadašnji događaji su potkopali stereotipe o Ukrajincima – „ne tiče se mene“ – narod je ustao i zaštitio sebe i svoje potomstvo. Nada u bolju budućnost, iako pažljivo, mogla se čuti u svedočanstvima: „grad će postati bolji“ ili „zemlja je siromašna, ali je već bolje“.

Odlomak iz predgovora knjige „Majdan. Ispovesti. Kijev 2013-2014“, čiji autori su Leonid Finberg i Uljana Golovac, a izdavač „Duh i Litera“.

Tekst prevela: Milenka Kostić