Slabosti čvrste ruke Donalda Trampa

Kada je Tramp u aprilu ugostio Abdela Fataha el Sisija u Beloj kući, pohvalio je egipatskog vojnog lidera za „sjajno obavljanje posla“. A nakon što je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan proglasio tesnu pobedu na referendumu o značajnom proširenju predsedničkih ovlašćenja, Tramp ga je pozvao da mu čestita.

Tramp je poziv u goste proširio na filipinskog predsednika Rodriga Dutertea, koji vodi „rat protiv droga“ koji je do sada rezultirao hiljadama vansudskih pogubljenja, koja je izvršila policija. A nastavio je pohvalama na račun kineskog predsednika Sija Đinpinga još od kada su se njih dvojica sastala u aprilu u Trampovom odmaralištu Mar-a Largo.

Tramp otvoreno hvali ove i druge čvrstorukaše, naročito ruskog predsednika Vladimira Putina. Ali pohvala nije isto što i političko odlučivanje; a do ovog meseca Tramp i njegovi savetnici su nas pustili da nagađamo da li će njegov entuzijazam za autoritarne lidere zapravo dovesti do promene kursa u američkoj spoljnoj politici.

Sada imamo odgovor. U nedavno održanom govoru zaposlenima u svom kabinetu državni sekretar SAD Reks Tilerson je pojasnio stav administracije prema ljudskim pravima. Od sredine 1970-ih zakon SAD je od svih predsedničkih administracija zahtevao da promovišu međunarodno priznate standarde ljudskih prava kao stvar američke spoljne politike. Ali govoreći o upravo tom pitanju Tilerson je zanemario američki zakon i razne međunarodne sporazume koje su SAD prigrlile.

Opisujući pristup Trampove administracije „Prvo Amerika“, Tilerson je naznačio da SAD više neće isticati ljudska prava u interakciji s drugim zemljama kada je reč o bezbednosnim i ekonomskim pitanjima. „Ako budemo previše uslovljavali druge time da moraju da prihvate tu vrednost do koje smo došli tokom naše duge istorije“, rekao je, „to zaista stvara prepreke našim kapacitetima da unapredimo svoje nacionalne bezbednosne interese, naše ekonomske interese.“

Ali, opcije američkih političkih odlučilaca za hvatanje u koštac sa zemljom u kojoj ima sistematskih zloupotreba nisu ograničene na nametanje američkih vrednosti Vladi te zemlje. A iskreno, teško je shvatiti kako bi nešto dobro moglo doneti to da se Sisiju, Erdoganu ili Duterteu jednostavno kaže da usvoje američke vrednosti. Ali ne stiče se utisak da Tilerson priznaje da su i te zemlje pristale da poštuju međunarodno prihvaćene vrednosti i ljudska prava.

Zato, umesto da nameću svoje vrednosti, SAD mogu i treba da apeluju na vlade s kojima sarađuju da poštuju obaveze koje su dobile kada su ratifikovale Povelju Ujedinjenih nacija i druge međunarodne ugovore, kao što je Konvencija UN protiv torture.

Kada Sisijeve snage ubiju stotine miroljubivih demonstranata na ulicama Kaira, one krše vrednosti koje je njihova sopstvena vlada obećala da će poštovati. Isto važi za Erdogana kada njegova vlada stavlja iza rešetaka više novinara nego bilo koja druga vlada na svetu; kao i za Dutertea kada podstiče svoje policijske snage i druge „građanske jedinice“ da izvršavaju ubistva u stilu eskadrona smrti.

Još jedna zabluda u Tilersonovim opaskama jeste ukazivanje da se promocija ljudskih prava kosi s nacionalnom bezbednošću i ekonomskim interesima SAD. Ono što Tilersonu promiče jeste da hvale na račun onih kao što su Sisi, Erdogan i Duterte bez pominjanja njihovog kršenja ljudskih prava nije isto što i zauzimanje neutralnog stava. Umesto toga, to ukazuje svima onima koji pate pod autoritarnim vlastima da SAD odobravaju ugnjetavačku praksu tih vlasti, što je stav koji bi mogao da na duže staze ugrozi nacionalnu bezbednost i ekonomske interese SAD tako što će se njime potkopati globalni ugled i prestiž Amerike.

Naravno, možda je prikladno da se u suočavanju s naročito hitnim i opasnim spoljnopolitičkim izazovima privremeno stave po strani pitanja ljudskih prava. Tako na primer, ako je Trampova administracija ozbiljna u vezi s nagovaranjem Severne Koreje da odustane od svojih napora da razvije nuklearno oružje i međunarodne balističke rakete, onda osuda brutalnih zloupotreba tog režima nije strateški prioritet.

Ali, ne spomenuti te zloupotrebe je nešto prilično drugačije od javne podrške ili otvorenog odobravanja vladavine nasiljem Kim Džong Una. Dati Kimu potpunu slobodu da radi šta hoće nikada ne bi bilo opravdano. A ipak, to je upravo ono što Tramp daje ostalim autoritarnim liderima. Nažalost, kako je Tilerson jasno stavio do znanja, Trampovo divljenje takvim liderima će sada biti motivišuća snaga zvanične politike.

Autor je predsednik emeritus Fonda za otvoreno društvo

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org