Slavoj Žižek: Zašto jednostavno ne vratite predmodernu praksu javnog mučenja navodnih zločinaca do smrti?

Savršen primer ovoga, koji sam ranije primetio, desio se krajem avgusta 2023, kada je sveštenik poznat kao „otac Antonije“ polio svetom vodom 26 stopa visoku statuu Staljina u ruskoj oblasti Pskov.

Iako je Crkva propatila tokom Staljinove ere, objasnio je, „zahvaljujući tome imamo mnogo novih ruskih mučenika i ispovednika kojima se sada molimo i pomažu nam u ponovnom usponu naše Otadžbine“.

Ova logika je samo korak od tvrdnje da Jevreji treba da zahvale Hitleru što je stvorio uslove koji su omogućili Državu Izrael. Ako to zvuči hiperbolično, ili kao loša šala, uzmite u obzir da neki cionistički ekstremisti bliski izraelskoj vladi otvoreno zastupaju upravo ovu poziciju.

Da bismo razumeli uspeh takve izopačene argumentacije, prvo treba da primetimo da u razvijenim zemljama nemiri i pobune imaju tendenciju da eksplodiraju kada se siromaštvo smanji.

Protesti tokom 1960.-ih – od soixante-huitards u Francuskoj do hipija i jipija u Sjedinjenim Državama – odvijali su se tokom zlatnog doba države blagostanja. Kad ljudi dobro žive, požele još više.

Mora se uzeti u obzir i višak uživanja koje društvena i moralna perverzija može doneti. Uzmite u obzir nedavni napad Islamske države na Krocus Siti Hol u Moskvi, u kojem su ubijene 144 osobe.

Ono što jedni nazivaju terorističkim napadom drugi nazivaju činom oružanog otpora kao odgovorom na ogromna razaranja koja je izvršila ruska vojska u Siriji. Ali bez obzira na slučaj, nešto značajno se dogodilo nakon napada: ruske snage bezbednosti ne samo da su priznale da su mučile osumnjičene koje su uhapsile; javno su to prikazali.

„U video snimku objavljenom na Telegramu“, piše Džulija Dejvis iz Centra za analizu evropske politike, „jednom od uhapšenih odsečeno je uvo, a zatim ga je jedan od ispitivača naterao da ga pojede“. Nije ni čudo što neki izraelski tvrdolinijaši gledaju na Rusiju kao na model za obračun sa uhapšenim pripadnicima Hamasa.

Ruski zvaničnici su to učinili ne samo da bi odvratili potencijalne buduće napadače, već i da bi pružili zadovoljstvo kolegama iz plemena.

„Nikada ovo nisam očekivala od sebe“, piše Margarita Simonjan, ruska propagandistkinja koja vodi državni medij Raša tudej, „ali kada vidim kako ih u sud dovode pokvarene, pa čak i na ovo uvo, osećam se izuzetno zadovoljno“.

Niti ovaj fenomen nije ograničen samo na Rusiju. U Tenesiju, neki zakonodavci žele da obnove javna vešanja (ni manje ni više nego na drveću) za one koji su osuđeni na smrtnu kaznu.

Gde se završavaju takva dela? Zašto jednostavno ne vratite predmodernu praksu javnog mučenja navodnih zločinaca do smrti? Još važnije, kako se „normalni“ ljudi mogu dovesti do tačke u kojoj bi uživali u takvim sadističkim spektaklima?

Kratak odgovor je da to zahteva jedinstvenu moć neke vrste mitskog diskursa, religije ili poezije. Kao što je nevoljni nacistički saputnik Ernst Junger objasnio: „Svakoj borbi za vlast prethodi provera slika i ikonoklazam. Zato su nam potrebni pesnici – oni pokreću svrgavanje, čak i zbacivanje titana“.

Smatra se da poezija igra važnu ulogu u Izraelu. Haaretz je 26. marta objavio priču u kojoj objašnjava „kako izraelska vojska koristi osvetničku poeziju da podigne moral“.

Antologija koju su objavile Izraelske odbrambene snage uključuje pesme koje „izražavaju želju za osvetom i opisuju borbu u Gazi kao verski rat“. U saopštenju od 13. oktobra u kojem se traži da podnesu podneske, IDF je pozvao potencijalne saradnike „da krenu na poetsko putovanje i ponovo zapale veliki izraelski duh“, kako bi „podigli duh u ratu“.

Očigledno, pozivanje izraelskog premijera Binjamina Netanijahua na Amaleka (biblijskog neprijatelja Jevreja u Tori) posle 7. oktobra nije bilo dovoljno. Trebalo ih je dopuniti modernim stihom.

Ili je možda Netanijahuova biblijska referenca prenela više nego što je želeo da kaže. Uostalom, prema Starom zavetu, kada su lutajući Jevreji stigli do brda iznad doline u Judeji gde su živeli Amaličani, pojavio se Jehova i naredio Isusu Navinu da ih sve pobije, uključujući njihovu decu i životinje.

Ako to nije „etničko čišćenje“, termin uopšte nema značenje.

Vredi podsetiti da je Nemačka bila poznata kao zemlja Dichter und Denker (pesnici i mislioci), pre nego što se okrenula ka Richter und Henker (sudije i dželati). Ali šta ako su dve verzije sličnije nego što izgledaju?

Ako naš svet postepeno postaje svet pesnika i dželata, biće nam potrebno više sudija i mislilaca da se suprotstavimo novoj tendenciji i povratimo svoje moralno uporište.

Autor je profesor sociologije i filozofije na Univerzitetu u Ljubljani, kao i međunarodni direktor Birkbek Instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu. Njegova najnovija knjiga nosi naziv: „Heaven in Disorder“ (OR Books, 2021).

Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji