Foto: EPA-EFE/HAYOUNG JEONGodinama sam se borio i za Džulijana Asanža. Ali kada sam čuo da je ponovo slobodan, prva mi je pomisao da se vraća u svet koji izgleda – i jeste – mnogo gori od onog koji je ostavio iza sebe.
Pandemije, ratovi i rasprostranjeni ekološki slom primoravaju nas da postavimo veliko pitanje: U kom smislu smo mi koji udišemo svež vazduh van zatvora još slobodni?
Čak se i naši izmišljeni izveštaji pogoršavaju. Novi dečji film „Inside Out 2“ prati 13-godišnju Rajli na početku puberteta. Njene personifikovane emocije – radost, tuga, strah, bes, gađenje – stvorile su novi deo u njenom umu pod nazivom „Osećaj sebe“.
Tada dolaze četiri nove emocije – anksioznost, zavist, sramota, muka – i dolazi do sukoba. Uživanje misli da bi Rajli trebalo da se fokusira na zabavu u kampu, dok anksioznost želi da Rajli osvoji mesto u timu i stekne nove prijatelje.
Na kraju, prva i druga generacija emocija nauče da rade zajedno kako bi zaštitile Rajlino osećanje sebe koje se stalno menja, ostavljajući gledaocima krajnje lažan prikaz ljudske psihe.
U stvarnom svetu, ove unutrašnje psihičke tenzije često eskaliraju do tačke ludila. Mnogo bolji film bi prikazao emocije palestinskog dečaka u ruševinama Gaze, a ne devojke iz bogatog predgrađa Los Anđelesa.
Umesto da rade zajedno na formiranju stabilnog sebe, njegove konfliktne emocije bi ga gurnule ka psihičkom slomu i samoubilačkim aktima nasilja. Podsetimo G.K. Čestertonov divan opis:
„Vojnik okružen neprijateljima, ako želi da se izvuče, mora da kombinuje snažnu želju za životom sa čudnom nezainteresovanošću prema umiranju.
Ne sme se samo držati života, jer će tada biti kukavica i pobeći će. On ne sme samo da čeka smrt, jer će tada biti samoubistvo i neće pobeći. On mora tražiti svoj život u duhu besne ravnodušnosti prema njemu; mora da želi život kao vodu, a da pije smrt kao vino.”
Nedavni film Oleha Sencova „Real“ savršeno prikazuje ovu kombinaciju suprotnosti. Nakon što je nekoliko godina proveo kao politički zatvorenik u Rusiji, Sentsov je otišao da se bori za ukrajinsku vojsku.
Film se sastoji od 90 minuta GoPro snimaka snimljenih kada nije znao da mu je kamera uključena. Predstavljen neuređen, prikazuje čudnu mešavinu terora i dosade koja definiše život na liniji fronta.
Takve dvojnosti se provlače kroz ceo film. Banalna brutalnost realnog je isprekidana magičnim trenucima onoga što bi se najbolje moglo opisati kao besmisleno značenje.
Sencov se priseća trenutka neposredno pre nego snimak u filmu počinje: „Bio je vojnik sa pozivnim znakom Džoni, veteran rata u Avganistanu. On je išao tamo da evakuiše ranjenike, ali je pogođen i uspeo je da napravi poslednji radio prenos u kome je rekao: ‘Ovo je Džoni. Ja sam mrtav’.“
To je trenutak autentičnog metafizičkog apsurda.
Mnogi recenzenti veruju da „Real“ prikazuje rat kakav on zaista jeste. Da je to bila Sencovljeva poruka, njegov film bi bio još jedan pacifistički hvalospev besmislenom apsurdu rata.
Ali iako Sentsov prepoznaje brutalnu besmislenost situacije, on na kraju veruje da se borba za pravednu stvar mora nastaviti. Skinuvši sa sebe svu romantiku herojstva na bojnom polju, „Real“ pokazuje šta znači prava hrabrost: prihvatiti bedu vojne borbe, a ne zamagljivati je patetičnim fantazijama.
Ovo je poruka koja nam je trenutno potrebna. U slučaju Ukrajine, pacifizam je iskorišćen da se opravda ruska vojna agresija. Poruka onih koji se protive podršci Zapada Ukrajini je: „Ne smete da pružate otpor okupatoru, jer ćete tada postati isti kao on“.
U Svetoj zemlji poruka je slična, ali mejnstrim mediji izveštavaju o događajima veoma različito. Postoji dosledan napor da se oblikuje i manipuliše našom percepcijom onoga što se dešava, kako bi se ograničio emocionalni uticaj. Dok su Izraelci ubijeni u „masakru“, Palestinci su samo „pronađeni mrtvi“. Ovi oblici „meke“ cenzure prožimaju javni diskurs.
Da li ste znali da je velika grupa izraelskih jevrejskih intelektualaca nedavno pozvala sve zemlje članice EU, Ujedinjeno Kraljevstvo i druge da priznaju državu Palestinu?
Ovaj hrabar čin jedva da je izazvao propast u zapadnim medijima. Glavni događaji koji bi mogli da uznemire senzibilitet zapadne javnosti ili se ne pominju ili se izveštavaju samo uz malu napomenu na dnu stranice.
Koliko je ljudi primetilo da je 20. juna 2024. Izrael doneo ono što predstavlja aneksiju Zapadne obale, pri čemu su izraelske odbrambene snage tamo prenele ovlašćenja na „državne službenike koji su naklonjeni naseljenicima“?
Ironija ovog poteza neće biti izgubljena za Palestince. Dok vojna okupacija podrazumeva izvesnu distancu od Izraela, ova nova dispenzacija znači da se oni integrišu u izraelski građanski poredak – onaj kojim dominiraju šovinisti koji žele da ih isključe.
Ovi primeri pokazuju zašto su nam potrebni heroji poput Asanža. Uradio je šta je trebalo, a platio je visoku cenu. Došlo je vreme da i drugi nastave posao koji je započeo.
Pod „radom“ ne mislim samo na posao već i na poziv: nešto na šta ste pozvani. Asanž nije odlučio da pokrene Vikiliks i razotkrije državne tajne kako bi sebi zagorčao život.
Uradio je to jer nije mogao drugačije. Iz tog razloga sumnjam da je on srećan čovek, uprkos svim patnjama koje je pretrpeo.
Autor je profesor sociologije i filozofije na Univerzitetu u Ljubljani, kao i međunarodni direktor Birkbek Instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu. Njegova najnovija knjiga nosi naziv: „Heaven in Disorder“ (OR Books, 2021).
Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org
Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
