Slavoj Žižek: Džulijan Asanž nije budala

Očekivano, svet umetnosti je bio ogorčen; jedan kritičar u Gardijanu je to odbacio kao „patetično banalan štos za naše plitko vreme“, piše Slavoj Žižek, profesor sociologije i filozofije na Univerzitetu u Ljubljani i direktor Birkbeck Instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu na unhered.com.

Ovakve reakcije svedoče o našim površnim vremenima.

Oni se fokusiraju na sličnost gesta sa drugima (od dadaizma do banksija i nekih „ekovandalista“), dok ignorišu suštinu stvari: sudbinu Asanža.

Molodkin ne izvodi čin moderne umetnosti u pokušaju da spasi ljudski život. Nije on sam u ovome.

Iza osnivača Vikiliksa stoji kolektiv umetnika i podržavalaca: da li imamo pravo da uživamo u velikim umetničkim delima, ignorišući užas iz kojeg su nastala?

U svom eseju „Teze o istoriji filozofije“, Valter Benjamin je napisao: „Ne postoji civilizacijski dokument koji nije istovremeno i dokument varvarstva. I kao što takav dokument nije oslobođen varvarstva, varvarstvo kvari i način na koji je prenošen sa jednog vlasnika na drugog“.

Čin Molodkinovog kolektiva herojski čini vidljivim ovo varvarstvo.

To je očajno i brutalno, naravno, ali šta ako je to jedini način da podignemo svest o tome šta se dešava u u zatvoru Belmarš?

Stoga je pravo pitanje: zašto je Asanž toliki trn u oku lopovima našeg političkog establišmenta?

A odgovor je: zato što nije budala kao većina kritičke levice.

U „Seminaru o etici psihoanalize“ Lakan pravi razliku između dva tipa savremenog intelektualca – budale i lopova.

Ukratko, desničarski intelektualac ​​je lopov, konformista koji se poziva na samo postojanje datog poretka kao argument za njega i ismejava levicu zbog njenih „utopijskih“ planova koji nužno vode u katastrofu.

Nasuprot tome, levičarski intelektualac ​​je budala, dvorska luda koja javno pokazuje laž postojećeg poretka, ali na način koji suspenduje performativnu efikasnost njegovog govora.

Danas, nakon pada socijalizma, lopov je neokonzervativni zagovornik slobodnog tržišta koji surovo odbacuje sve oblike društvene solidarnosti kao kontraproduktivni sentimentalizam, dok je budala postmoderni kulturni kritičar koji je svojim ludičkim postupcima predodređen da „sruši“ postojeći poredak, zapravo služi kao njegova dopuna.

Šala iz dobrih starih dana stvarno postojećeg socijalizma savršeno ilustruje uzaludnost budala:

„U Rusiji iz 15. veka, farmer i njegova žena šetaju prašnjavim seoskim putem. Mongolski ratnik na konju staje pored njih i govori farmeru da će sada silovati njegovu ženu. Zatim dodaje: „Ali pošto je velika prašina na zemlji, trebalo bi da mi držiš testise dok ti silujem ženu, da se ne bi uprljali!“

Nakon što Mongol završi svoj posao i odjaše, farmer počinje da se smeje i skače od radosti. Iznenađena supruga ga pita: „Kako možeš da skačeš od radosti kada sam brutalno silovana u tvom prisustvu?“ Seljak odgovara: „Ali ja sam ga uhvatio! Njegova jaja su puna prašine!“

Ova tužna šala je razotkrila nevolje tadašnjih neistomišljenika: mislili su da zadaju ozbiljne udarce partijskoj nomenklaturi, ali su sve što su radili bilo malo prašine na nomenklaturnim testisima, dok je nomenklatura nastavila da siluje narod.

Zar današnja kritička levica nije u sličnoj poziciji?

Naš zadatak je da otkrijemo kako da idemo korak dalje.

Marksova 11. teza o Fojerbahu je sledeća: „Filozofi su samo tumačili svet na različite načine; poenta je da se to promeni“.

Naša verzija bi trebalo da bude: „Kritički levičari su do sada samo prljali prašinom jaja onih na vlasti; poenta je da ih odsečemo“.

Asanž je upravo to uradio.

Da skratim priču, Asanž je naša Antigona, dugo držana u položaju živog mrtvaca – izolovana u samici sa veoma ograničenim spoljnim kontaktom i bez osude ili čak zvanične optužbe.

On samo čeka na izručenje, jer mu se zamka oko vrata postepeno, ali neumoljivo povlači.

U slučaju Asanža, vreme je na strani SAD i Velike Britanije: oni mogu sebi da priušte čekanje, računajući na to da će se javni interes postepeno smanjivati, posebno zbog drugih globalnih kriza koje dominiraju našim medijima – ratovi Ukrajina i Gaza, globalno zagrevanje, pretnja veštačkom inteligencijom.

Ono što se dešava Asanžu se tako sve više izveštava na marginama mejnstrim medija: činjenica da je godinama sedeo u samici bila je samo deo naših života.

Asanž je tako žrtva nove apolitičke neutralnosti.

Asanža treba pominjati kad god smo u iskušenju da hvalimo naša zapadna demokratska društva sa njihovim ljudskim pravima i slobodama, ili kad god kritikujemo muslimansko, kinesko ili rusko ugnjetavanje: njegova sudbina je podsetnik da je i naša sloboda ozbiljno ograničena.

Asanž je tako žrtva nove apolitičke neutralnosti.

Nije nam više stalo do njega, njegovo zatvaranje je sve više nailazilo na ravnodušnost.

Neki liberali kritikuju Asanža što se fokusirao na liberalni Zapad i ignorisao još veće nepravde u Rusiji i Kini, ali promašuju poentu.

Vikiliks je, na kraju krajeva, takođe razotkrio mnoge dokumente koji svedoče o strahotama izvan liberalnog Zapada.

Međutim, ove nepravde su veoma vidljive u našim medijima – stalno čitamo o njima.

Problem sa Zapadom je što smo skloni da ignorišemo zemlje sa još većim nepravdama (dovoljno je pomenuti Saudijsku Arabiju, koja je definitivno gora od Irana).

Ponekad se osećamo slobodnima jer ignorišemo naše neslobode, dok su u Rusiji i Kini ljudi potpuno svesni svoje neslobode.

„Zašto vidiš trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaš?“ (Matej 7:3). Asanž nas je naučio da obratimo pažnju na brcno u sopstvenim očima.

Tačnije, Asanž nas je naučio da vidimo skriveno saučesništvo između nas i našeg neprijatelja, da otkrijemo solidarnost i paralele između naših protivnika.

Za naše dobro, ne smemo dozvoliti da padne u ovaj mrak nevidljivosti.

A ako i dalje mislite da je Molodkinov gest pogrešan i kontraproduktivan?

U redu, ali onda nemojte gubiti vreme analizirajući to kao umetnički gest i umesto toga tražite efikasnije načine da mu pomognete.

U ovoj situaciji, niko čiste savesti nema pravo da se bavi distanciranim estetskim sudovima – naša sudbina je u pitanju.