Slavoj Žižek: Šta bi Bajdenova administracija trebalo da uradi za Gazu osim da kandiduje Tejlor Svift za potpredsednicu?

U takvim trenucima je ključno zadržati hladnu glavu i analizirati sve čudne pojave što bliže, objektivnije i nepristrasnije.

I malo je fenomena danas čudnijih od protesta koji okružuju izraelsko bombardovanje i invaziju na Gazu kao odgovor na Hamasov teroristički napad prošlog oktobra.

Trebalo bi da priznamo retoriku nekih ispolitizovanih muslimana, poput onih koji su nedavno demonstrirali u Hamburgu u Nemačkoj, uzvikujući „Kalifat ist die Losung“ („Kalifat je rešenje“).

I treba da priznamo da, uprkos masovnom prisustvu Jevreja među demonstrantima, među njima ima bar nekoliko istinskih antisemita (kao što u Izraelu ima i genocidnih manijaka).

Dok su mnogi komentatori primetili paralelu između današnjih propalestinskih demonstracija i studentskih protesta 1968. protiv rata u Vijetnamu, italijanski filozof Franko Berardi ukazuje na važnu razliku.

Barem retorički, demonstranti iz 1968. eksplicitno su se identifikovali sa antiimperijalističkom Vijetkongovskom pozicijom i širim, pozitivnim socijalističkim projektom, dok se današnji demonstranti veoma retko identifikuju sa Hamasom, i umesto toga se „identifikuju sa očajem“.

Kako Berardi kaže: „Očaj je psihološka i kulturološka osobina koja objašnjava široku identifikaciju mladih sa Palestincima. Mislim da većina studenata danas svesno ili nesvesno očekuje nepovratno pogoršanje uslova života, nepovratne klimatske promene, dugotrajan ratni period i preteću opasnost od nuklearnog razbuktavanja aktuelnih sukoba u mnogim tačkama geopolitičke mape“.

Teško bi bilo bolje objasniti situaciju. Opsceno represivni odgovor vlasti na proteste podržava Berardijevu hipotezu.

Oštri obračune nisu motivisane bilo kakvim strahom da će protesti pokrenuti novi politički pokret; nego su izrazi panike – uzaludnog odbijanja da se suočimo sa očajem koji prožima naša društva.

Znaci ove panike su svuda, pa mi dozvolite da ponudim samo dva primera.

Prvo, krajem prošlog meseca, 12 američkih senatora poslalo je pismo Međunarodnom krivičnom sudu u kojem mu preti sankcijama ukoliko odluči da izda nalog za hapšenje izraelskog premijera Binjamina Netanijahua.

Iako je ovo bio strogo republikanski poduhvat, administracija predsednika Džoa Bajdena takođe je vršila pritisak na Međunarodni krivični sud da ne optuži izraelske zvaničnike za ratne zločine počinjene u Gazi.

Takve pretnje ne signaliziraju ništa manje nego propast zajedničkih globalnih vrednosti. Iako je ovaj ideal uvek bio donekle licemeran (SAD su, na primer, odbile da se pridruže MKS), vlade su ga barem u duhu podržavale.

Drugi nedavni primer podržava isti zaključak. Francuska je 4. maja (u skladu sa zabranom izdavanja viza u Nemačkoj) odbila ulazak Gassanu Abu-Sitti, britansko-palestinskom hirurgu, koji je trebalo da svedoči u francuskom Senatu o onome što je video dok je lečio žrtve rata u Gazi.

Sa ovako grubim aktima cenzure i marginalizacije koji se dešavaju pred našim očima, više nije preterivanje reći da se naše demokratije raspadaju.

Svi znaju da je situacija u Gazi neprihvatljiva. Ali mnogo energije je uloženo u odlaganje vrste intervencije koju kriza zahteva.

Jedan od načina da se izađe iz ćorsokaka jeste da se ponudi javna podrška studentskim protestima.

Kao što je američki senator Bernie Sanders rekao 28. aprila, „Ono što Netanjahuova desničarska, ekstremistička i rasistička vlada radi je bez presedana u modernoj istoriji ratovanja… Upravo sada, gledamo na mogućnost masovne gladi u Gazi. Kada iznosite te optužbe, to nije antisemitski. To je realnost“.

Posle napada 7. oktobra, Izrael je naglasio sirovu realnost onoga što je Hamas uradio. Neka slike govore same za sebe, poručile su izraelske vlasti.

Počinioci su snimili brutalna ubistva i silovanja i bili su tu da ih svi vide. Nije bilo potrebe za složenom kontekstualizacijom.

Zar ne možemo sada reći isto o stradanju Palestinaca u Gazi? Neka slike govore same za sebe.

Pogledajte izgladnjele ljude u zbijenim improvizovanim šatorima, decu koja polako umiru dok izraelski projektili i dronovi nastavljaju da pretvaraju zgrade u ruševine, a zatim u prašinu.

Sećam se onoga što je Majkl Ignjatijef (tadašnji novinar) napisao 2003. o američkoj invaziji na Irak: „Za mene je ključno pitanje šta bi bio najbolji rezultat za irački narod – šta će najverovatnije poboljšati ljudska prava 26 miliona Iračana? Ono što me je uvek izluđivalo vezano za opoziciju ratu jeste to što se nikada nije radilo o Iraku. Bio je to referendum o američkoj moći“.

Ista tačka ne važi za današnje antiratne proteste. Daleko od referenduma o palestinskoj, izraelskoj ili američkoj moći, oni su prvenstveno vođeni očajničkim molbom da se jednostavno zaustavi ubijanje Palestinaca u Gazi.

Dakle, šta bi Bajdenova administracija trebalo da uradi (osim zamene potpredsednice Kamale Haris sa Tejlor Svift na ovogodišnjoj listi)?

Za početak, SAD se mogu pridružiti globalnoj inicijativi za priznavanje Palestine kao države. Daleko od toga da to predstavlja prepreku miru na Bliskom istoku, palestinska državnost je preduslov za bilo kakve ozbiljne pregovore između dve strane.

Nasuprot tome, odbacivanje (ili beskonačno odlaganje) takvog priznanja neizbežno će podržati fatalistički zaključak da je rat jedina opcija.

Koliko god čudno zvučalo, svedoci smo jedne od loših strana američkog gubitka hegemonističke moći (kao što je bio slučaj i sa povlačenjem SAD iz severne Sirije, a zatim i iz Avganistana).

U idealnom slučaju, SAD bi jednostavno izvršile invaziju na Gazu sa mora, ponovo uspostavile mir i red i pružile stanovništvu humanitarnu pomoć.

Ali ne računajte na to. Uvek se može osloniti na to da će SAD propustiti priliku da rasporede svoju preostalu imperijalnu moć za dobar cilj.

Autor je profesor sociologije i filozofije na Univerzitetu u Ljubljani kao i međunarodni direktor Birkbek Instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu. Njegova najnovija knjiga nosi naziv: „Heaven in Disorder“ (OR Books, 2021).

Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji