Slavoj Žižek: Svi smo biomasa

Dozvolite mi da ga opširno citiram:

„… Gaza se brzo pretvara u deponiju, gde su visoke zgrade i ljudska tela, ekosistemi… i voćnjaci unakaženi do neprepoznatljivosti i svedeni na organski-neorganski šut. Solidarnost sa napuštenim životima, mestima i svetovima zahteva nešto drugo osim saosećanja. Pa šta bi to moglo biti?“

Marderov odgovor je da predloži „drugu vrstu solidarnosti zasnovanu na zajedničkom stanju biomase“.

Reći: „Ja sam biomasa“ znači „identifikovati se sa životom koji nestaje“, videti Gazu kao „sažetu i posebno grubu verziju planetarne tendencije“.

Pretvaranje čitavog života u puku biomasu – haotične gomile organske i neorganske materije – može se naći svuda, ali je „ubrzano u Gazi na vrhuncu najnovijih tehnologija devastacije.

Umesto saosećanja, onda je potrebna solidarnost sa odbačenima, koji se usuđuju da tvrde: „Mi smo biomasa“.

Ovaj pojam biomase odražava uvid filozofa Levija Brajanta: „U dobu u kome smo suočeni sa pretnjom monumentalnih klimatskih promena, neodgovorno je praviti naše razlike na takav način da isključimo neljudske aktere.

Pa ipak, u današnjim kapitalističkim društvima, napori da se mobiliše velika većina ljudi u ime našeg zajedničkog ekološkog stanja stalno propadaju.

Svi znamo da smo deo prirode i da u potpunosti zavisimo od nje za naš opstanak, ali ovo prepoznavanje se ne pretvara u delo.

Problem je u tome što na naše izbore i poglede utiču mnoge druge sile, kao što su pristrasno medijsko izveštavanje, ekonomski pritisci na radnike, materijalna ograničenja i tako dalje.

U svojoj knjizi Vibrant Mater iz 2010. filozofkinja Džejn Benet nas je zamišljala kao zagađeno mesto za smeće, gde ne samo ljudi, već i trulo smeće, crvi, insekti, napuštene mašine, hemijski otrovi i tako dalje igraju neku aktivnu ulogu.

Ova scena biomase postoji na istom spektru kao i situacija u Gazi, iako je ovo drugi ekstremni slučaj.

Širom sveta postoje brojni veliki fizički prostori, posebno van razvijenog Zapada, gde se odlaže „digitalni otpad“, a hiljade rade na odvajanju stakla, metala, plastike, mobilnih telefona i drugih materijala koje je napravio čovek iz haotičnih gomila.

Jedno takvo sirotinjsko naselje, Agbogbloshie, u blizini centra Akre (glavnog grada Gane), poznat je kao „Sodoma i Gomora“.

Život u ovim sredinama je horor predstava, a zajednice koje žive u njima su strogo hijerarhijski organizovane, a deca su prinuđena da rade najopasnije poslove, pod izuzetno opasnim uslovima.

Ipak, pošto ova eksploatacija biomase izgleda ekološki privlačna (pod zastavom „recikliranja“), ona savršeno odgovara zahtevima moderne tehnologije: „U tehnološkom dobu“, piše filozof Mark Vratal, „najvažnije nam je da dobijemo ‘najveću moguću upotrebu’ od svega“.

Na kraju krajeva, cela poenta štedljivog korišćenja resursa, recikliranja i tako dalje jeste da se sve maksimalno iskoristi.

Krajnji proizvodi kapitalizma su gomile smeća – beskorisni kompjuteri, automobili, televizori, video-rekorderi i stotine aviona koji su pronašli poslednje „mesto odmora“ u pustinji Mohave.

Ideja potpune reciklaže (u kojoj se svaki ostatak ponovo koristi) je krajnji kapitalistički san, čak i – ili posebno – kada se predstavlja kao sredstvo za očuvanje prirodne ravnoteže Zemlje.

To je još jedan dokaz sposobnosti kapitalizma da prisvoji ideologije koje mu se, čini se, suprostavljaju.

Međutim, ono što eksploataciju biomase čini drugačijim od kapitalističke logike jeste to što prihvata haotičnu pustoš kao našu osnovnu nevolju.

Iako se ovo stanje može delimično iskoristiti, nikada se ne može ukinuti. Kao što Marder kaže, biomasa je naš novi dom; mi smo biomasa.

Fantazija je misliti da takva okruženja mogu biti ostavljena i zamenjena životom u nekom idiličnom „prirodnom“, ekološki održivom okruženju.

Taj laki izlaz za nas je nepovratno izgubljen. Trebalo bi da prihvatimo naš jedini dom i rad u njegovim granicama, možda otkrivajući novu harmoniju ispod onoga što izgleda kao haotična gomila.

To će od nas zahtevati da budemo otvoreni za objektivnu lepotu različitih nivoa stvarnosti (ljudi, životinje, ruševine, propadajuće zgrade) i da odbacimo hijerarhijsko uređenje estetskih iskustava.

Da li smo spremni za ovo? Ako nismo, zaista smo izgubljeni.

Autor je profesor sociologije i filozofije na Univerzitetu u Ljubljani, kao i međunarodni direktor Birkbek Instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu. Njegova najnovija knjiga nosi naziv: „Heaven in Disorder“ (OR Books, 2021).

Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji