foto EPA-EFE/HAYOUNG JEONPreokret u naslovu čuvenog romana Eriha Marije Remarka iz 1929. (Na Zapadu ništa novo) o svakodnevnom životu u rovovima Prvog svetskog rata izgleda prikladan za prvu godišnjicu Hamasovog napada na Izrael 7. oktobra.
Dok mediji pokrivaju svaki novi i iznenađujući razvoj događaja – ubistvo Hamasovog vođe Ismaila Hanije i lidera Hezbolaha Hasana Nasralaha; izraelsku invaziju na južni Liban; iranski napad balističkim projektilima na Izrael – činjenica je da stvari postaju ono što su uvek bile.
Ostvaruju se potencijali koji su bili prisutni od početka.
Iz šire istorijske i filozofske perspektive, izraelski kritičari promašuju poentu kada tvrde da on ne uspeva u svojoj misiji da uništi Hamas, i da samo ubija Palestince i razara Gazu.
Podsetimo se na izraelsku strategiju pre 7. oktobra. Ona je godinama obezbeđivala da strano finansiranje stigne do Hamasa kako bi Palestinci ostali podeljeni, sprečavajući tako bilo kakav napredak ka rešenju o postojanju dve države.
Naravno, Izrael kaže da deluje u samoodbrani u Gazi, na Zapadnoj obali i u Libanu. Ali mnogo zavisi od toga kako neko definiše „samo“.
Ako Rusija okupira deo Ukrajine i proglasi ga delom Rusije, može li onda da se poziva na samoodbranu kada lomi one koji se opiru?
Kada je Nemačka napala Belgiju na početku Prvog svetskog rata, jedan belgijski ministar je navodno primetio: „Šta god istoričari kasnije rekli o ovom ratu, niko neće moći da kaže da je Belgija napala Nemačku“.
Ipak, od invazije Rusije, poštovanje utvrđenih činjenica više ne važi.
Kremlj i njegovi saveznici postaju sve efikasniji u tvrdnjama da je Ukrajina započela sukob.
Izraelska retorika nije drugačija. Kada su izraelske odbrambene snage (IDF) 1. oktobra pokrenule svoju „ograničenu kopnenu operaciju“ u Libanu, podsetili smo se na ruski eufemistički opis svoje invazije kao „specijalne vojne operacije“.
U oba slučaja možemo parafrazirati Gruča Marksa: Može izgledati kao rat, a može i da boli kao rat; ali ne dozvolite da vas to zavara.
Ovo je zaista rat.
Opet, stvari postaju ono što su uvek bile.
Krajem jula, grupa izraelskih ministara, poslanika, novinara i TV komentatora osudila je napad vojne policije IDF na bazu Sde Teiman na jugu Izraela, nakon izveštaja o izraelskim rezervistima koji su zlostavljali palestinske zatvorenike.
Racije i hapšenja izazvali su velike javne proteste, iako su drugi izraelski rezervisti ‘propevali’.
Užasnuti onim što su svedočili, herojski su izneli tvrdnje da bezbednosno osoblje u bazi muči palestinske zatvorenike tako što ih sodomizira metalnim šipkama.
Neki od zatvorenika su tada iskrvarili.
Ipak, umesto da budu ogorčeni takvim zločinima, neki izraelski zvaničnici su bili ogorčeni na one koji su procesuirali slučaj.
Razmotrite sledeći transkript debate u Knesetu (parlamentu), koju je emitovao britanski novinar Piter Oborn:
Neidentifikovani izraelski poslanik: „Ovo je ludilo, neko u kancelariji tužioca misli da je moguće uhapsiti vojnike za stvari koje rade teroristima Nukhbe (Elitne jedinice Hamasa). Ne možemo da nastavimo kao i obično…”
„Ubaciti štap u rektum osobe, da li je to legitimno?“
Poslanik: „Ćuti! Da, ako je on Nukhba, sve je legitimno. Sve.”
Ili razmislite o ovom klipu sa panel diskusije na izraelskoj TV (koji takođe deli Oborne):
Prvi panelista: „Vojnici su osumnjičeni da su silovali okovanog zatvorenika – to vas se ne tiče?“
Drugi panelista: „Baš me briga šta rade tom čoveku iz Hamasa. Jedini problem koji vidim je to što nije politika države da se zlostavljaju zatvorenici. Prvo, oni to zaslužuju i to je odličan oblik osvete. Drugo, možda će delovati kao sredstvo odvraćanja“.
Zamislite našu reakciju da se sve ovo dogodilo u Rusiji.
Koliko god to ludo zvučalo, najbolji način da objasnimo našu moralnu nevolju može biti da se bavimo teorijom zavere.
Pre skoro godinu dana, zamislio sam telefonski razgovor između izraelskih i Hamasovih tvrdolinijaša:
Izraelski tvrdolinijaš: „Zdravo, da li se sećate kako smo vas diskretno podržavali protiv Palestinske oslobodilačke organizacije?
Sada nam dugujete uslugu: Zašto ne napadnete i pobijete neke Jevreje blizu Gaze? Oni su prijatelji Arapa, mirotvorci, pa nam ne trebaju.
Ono što nam je potrebno je nešto da okončamo građanske proteste protiv nas i da skrenemo pažnju sa sporog etničkog čišćenja Zapadne obale.
Svet će biti šokiran vašom brutalnošću, a mi ćemo moći da glumimo žrtvu, postignemo nacionalno jedinstvo i ubrzamo etničko čišćenje na Zapadnoj obali!“
Tvrdolinijaš Hamasa: „U redu, ali treba nam usluga: da biste osvetili naše pokolje, morate bombardovati civile u Gazi, ubijajući hiljade, posebno decu. To će podstaći antisemitizam širom sveta, što je naš pravi cilj!“
Izraelski tvrdolinijaš: Nema problema, potrebno nam je i oživljavanje antisemitizma, koji nam omogućava da nastavimo da igramo ulogu žrtve i da radimo šta god želimo u samoodbrani!
Ovaj zamišljeni scenario je, naravno, opscen. Ali setite se romana Roberta Harisa „The Ghost“ (kasnije film Romana Polanskog).
Pisac duhova Adama Langa, bivšeg britanskog premijera po uzoru na Tonija Blera, otkriva da je njegov klijent bio podmetnut u Laburističku partiju i da je CIA sve vreme manipulisala.
Komentarišući „šok-horor otkrovenje” u knjizi, kritičar za Observer je napisao da je ona bila „toliko šokantna da jednostavno ne može biti istinita, iako bi, da jeste, sigurno objasnila skoro sve o novijoj istoriji Velike Britanije“.
Poput Harisovog izuma, moj sopstveni odvratni scenario otkriva logiku današnjeg perverznog tanga: Nije tačno, ali da jeste, objasnilo bi sve.
Moj zamišljeni telefonski poziv nije deo stvarnosti, ali je stvaran.
Pošto je žrtvama u principu dozvoljeno da uzvrate udarac, rat daje Izraelu šansu da sprovede etničko čišćenje u Velikom Izraelu.
Prema rečima izraelskog ministra finansija krajnje desnice, Bezalela Smotriča, „dobrovoljna migracija“ Palestinaca u Gazu je „pravo humanitarno rešenje“ za opkoljenu enklavu i region.
Paralela između Ukrajine i Palestine je postala jača jer su neke ključne razlike postale zamagljene.
Proizraelski Zapad (posebno Sjedinjene Države) svoju podršku Ukrajini i podršku Izraelu sada predstavlja kao dve inicijative u istom globalnom ratu, kao da se Izrael ne razlikuje od Ukrajine.
U međuvremenu, na pseudo-levici, mnogi tvrde da su početni napadi Rusije i Hamasa bili opravdane odbrambene mere kao odgovor na istorijske provokacije i ugnjetavanje, kao da je Donjeck ruska Zapadna obala.
U novom svetskom poretku koji se pojavljuje, rat u Gazi je čvorna tačka koja sažima sve određujuće antagonizame modernog doba.
Tu će se sve odlučiti. „Palestina“ je danas univerzalni simbol – zamena za sve evropske grehe i izvor antisemitizma.
Tragedija je u tome što Izrael, koji je nastao zbog evropske krivice za Holokaust, postaje simbol evropskog ugnjetavanja i kolonizacije.
Evropljani su preživelima dali tu genocidnu zemlju koju su drugi ljudi vekovima naseljavali.
To je onaj prvobitni greh koji, neiskupljen, ponovo sprečava mir i tišinu na bliskoistočnom frontu.
Autor je profesor filozofije na Evropskoj postdiplomskoj školi, međunarodni je direktor Birkbek instituta za humanističke nauke na Univerzitetu u Londonu i autor, nedavno objavljene knjige „Hrišćanski ateizam: kako biti pravi materijalista“ (Bloomsbury Academic, 2024.)
Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org
Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
