foto EPA-EFE/HAYOUNG JEONKada se traži figura koja najbolje predstavlja najgore tendencije našeg brutalnog doba, prva imena koja padaju na pamet su Jahja Sinvar (Hamasov lider u Gazi), Benjamin Netanjahu, Kim Džong Un ili Vladimir Putin.
To je pre svega zato što smo bombardovani vestima o ovim liderima.
Ako proširimo sočivo da uzmemo u obzir užase koje zapadni mejnstrim mediji uglavnom ignorišu, oni koji vode građanski rat u Sudanu se ističu još više.
Nove vojskovođe zemlje pokazuju šokantnu okrutnost i ravnodušnost prema sopstvenom narodu (ili onima koji žive u regionima koje kontrolišu), uključujući sistematsko ometanje protoka humanitarne pomoći i uzimanjem prevelike količine za sebe.
Situacija u Sudanu otkriva globalnu ekonomsku logiku koja je ostala zamagljena u drugim slučajevima.
Još 2019. rasprostranjene demonstracije svrgnule su dugogodišnjeg diktatora zemlje, Omara al-Bašira, čija je vladavina barem zadržala privid mira i stabilnosti nakon secesije Južnog Sudana (pretežno hrišćanske zemlje koja je sada zaglibljena u sopstvenom građanskom ratu).
Zatim, nakon kratkog trenutka prelazne vlade i obnovljenih nada u demokratizaciju, izbio je brutalni rat između dvojice muslimanskih vojskovođa: generala Abdela Fataha al-Burhana, vođe sudanskih oružanih snaga (SAF) koji je još nominalno šef države, i Mohameda Hamdana Dagala (ili Hemedti, što znači „mali Mohamed“), komandant Snaga za brzu podršku (RSF) i jedan od najbogatijih ljudi u zemlji.
RSF stoji iza nekih od najgorih zločina aktuelnog sukoba, uključujući masakr u Kartumu 3. juna 2019. kada je ubijeno više od 120 demonstranata, stotine više ranjenih, hiljade žena silovanih, a mnoge kuće opljačkane.
Nedavno su Dagalove snage pokrenule novi ciklus nasilja 15. aprila 2023. godine, kada su pokrenule širok napad na baze SAF-a širom zemlje, uključujući i glavni grad Kartum.
Iako obe strane izražavaju nejasnu privrženost demokratiji, niko takve tvrdnje ne shvata ozbiljno.
Ono što oni zapravo misle je: „Prvo moramo da pobedimo u ratu pa ćemo onda da vidimo“.
Ovo je razumljiva pozicija koju treba zauzeti. Za sve uključene, uglavnom dobronamerna diktatura poput režima Pola Kagamea u Ruandi može biti najbolje čemu se realno može nadati.
Dalje komplikovanje stvari je uloga spoljnih sila. Na primer, ruska grupa Vagner, Libijska nacionalna armija (pod komandom Halife Haftara) i Ujedinjeni Arapski Emirati su navodno snabdeli RSF vojnim zalihama, helikopterima i oružjem u obimu koji ga čini bolje naoružanim od SAF-a.
U međuvremenu, SAF je tražila sopstvene podržavaoce, ne samo Kinu.
Ali RSF ima još jednu veliku prednost: Dagalo kontroliše region sa obilnim zlatnim rezervama koje mu omogućavaju da kupi svo oružje koje mu je potrebno.
Zbog toga se podsećamo na tužnu istinu sa kojom se suočavaju mnoge zemlje u razvoju: prirodni resursi su podjednako verovatni izvor nasilja i siromaštva koliko i da podržavaju mir i prosperitet.
Suštinski primer je Demokratska Republika Kongo, koja je dugo bila prokleta svojim rezervama kritičnih minerala, dijamanata i zlata.
Da nema takvih resursa, i dalje bi bilo siromašno, ali bi moglo biti srećnije i mirnije mesto za život.
DRC je takođe primer kako razvijeni Zapad doprinosi okolnostima za masovnu migraciju.
Iza fasade „primitivnih“ etničkih strasti koje ponovo eksplodiraju u afričkom „srcu tame“, mogu se uočiti nepogrešive konture globalnog kapitalizma.
Nakon pada Mobutu Sese Sokoa 1997. DRC je prestala da postoji kao funkcionalna država.
Njegov istočni region sada se sastoji od mnoštva teritorija kojima vladaju lokalni vojskovođe čije vojske pritiskaju bande i drogiraju decu i održavaju poslovne veze sa stranim korporacijama koje eksploatišu rezerve minerala u regionu.
Ovaj aranžman služi obojica partnera: korporacije dobijaju prava na rudarstvo bez plaćanja državnih poreza, a gospodari rata dobijaju novac za kupovinu oružja.
Mnogi od ovih minerala zatim završavaju u našim laptopovima, mobilnim telefonima i drugim proizvodima visoke tehnologije.
Problem nisu „divljački“ običaji lokalnog stanovništva; strane kompanije i bogati potrošači kupuju njihove proizvode. Uklonite ih iz jednačine i čitavo zdanje etničkog ratovanja se raspada.
DRC nije izuzetak, što pokazuje de facto rasparčavanje – ili, bolje rečeno, „kongo-izacija“ – Libije nakon intervencije NATO-a i pada Moamera al-Gadafija 2011.
Od tada je veći deo libijske teritorije pod vlašću od strane lokalnih naoružanih bandi koje prodaju naftu direktno stranim kupcima, podsećajući nas na upornost kapitalizma u obezbeđivanju stabilnog snabdevanja jeftinim sirovinama.
Zbog toga su mnoge države zbog resursa koje poseduju osuđene na prokletstvo.
Tragičan rezultat je da nijedna strana u tekućim sukobima nije nevina ili pravedna.
U Sudanu, problem nije samo RSF; obe strane igraju istu brutalnu igru.
Situacija se ne može svesti na „zaostali“ narod koji nije spreman za demokratiju, jer se zaista radi o kontinuiranoj ekonomskoj kolonizaciji Afrike – ne samo od strane Zapada već i Kine, Rusije i bogatih arapskih zemalja.
Ne treba da nas čudi što Centralnom Afrikom sve više dominiraju ruski plaćenici i muslimanski fundamentalisti.
Janis Varufakis je elokventno pisao o prelasku kapitalizma u „tehnofeudalizam“, o čemu svedoče de fakto monopoli velikih tehnoloških kompanija nad njihovim tržištima.
U zemljama kao što su Sudan i DRC, međutim, imamo nešto bliže feudalizmu srednjeg veka.
U stvari, oba opisa su tačna: sve više živimo u kombinaciji visokotehnološkog i analognog feudalizma.
Zbog toga je Hemedti – čak i više od Elona Maska – pravi avatar naše ere.
Autor je profesor sociologije i filozofije na Univerzitetu u Ljubljani kao i međunarodni direktor Birkbek Instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu. Njegova najnovija knjiga nosi naziv: „Heaven in Disorder“ (OR Books, 2021).
Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org
Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
