„Makron je uhvaćen kako drži pištolj koji se dimi“: Slavoj Žižek o situaciji u Francuskoj

Sledećeg jutra, Poaro je svedok scene koja deluje neobično iscenirano: Gerda stoji sa pištoljem u ruci pored Džonovog tela dok krvari u bazen.

Lusi, Henrieta (Džonova ljubavnica) i Edvard (Lusin rođak) su takođe prisutni. Džon izgovara poslednje „Henrijeta“ i umire.

Deluje očito da je Gerda ubica. Henrieta istupa napred da joj uzme revolver iz ruke, ali nespretno ga ispušta u bazen, uništavajući dokaze o Gerdinim otiscima prstiju na dršci pištolja.

Poaro shvata da je umirući poziv „Henrijeta“ bio poziv njegovoj ljubavnici da zaštiti njegovu ženu od zatvora zbog njegove smrti.

Bez ikakvog svesnog plana, cela porodica se uključuje u zaveru i namerno pogrešno usmerava Poaroa.

Svako od njih zna da je Gerda ubica, pa isceniraju mesto zločina, ali na refleksivan način: obmana leži u samoj činjenici da se pojavljuje inscenirano.

Istina se maskira kao izmišljotina, tako da su lažni elementi, u stvari, „tragovi“.

Kao što još jedna od poznatih detektivki Agate Kristi – Džejn Marpl, primećuje u delu „Oni to rade sa ogledalima: Nikada ne potcenjujte moć očiglednog“.

Ako Džonovo telo zamenimo demokratijom, a Gerdu francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, možemo otvoriti prozor u Francusku nakon parlamentarnih izbora ovog leta.

Nakon što je krajnje desničarski Nacionalni skup pobedio u prvom krugu, Makron je uhvaćen kako drži pištolj koji se dimi.

Ali u nedeljama i mesecima nakon toga, uspeo je da zaštiti francusku demokratiju delimično je suspendujući, uskrativši tako pobedniku drugog kruga – levičarskoj koaliciji pod nazivom Novi narodni front (NFP) – plodove njene pobede.

Francuski ustav – koji je nametnuo Šarl de Gol prilikom uspostavljanja Pete republike 1958. – predviđa da predsednik imenuje premijera, čija imenovana vlada može da funkcioniše čak i ako njene članove nije potvrdila Narodna skupština.

Zbog ove posebnosti Fransoa Miteran je kasnije osudio Petu republiku kao nedemokratsku, opisujući je 1964. kao „trajni državni udar“.

Obrazloženje za ovo ustavno obeležje bilo je da francuski narod treba da bude primoran da napravi izbor i da ako je njihov izbor nejasan, predsednik ima ovlašćenje – i dužnost – da održava red i stabilnost.

I junski izbori za Evropski parlament i opšti izbori u Francuskoj pokazali su da francuski birači nisu mogli ili nisu voljni da naprave jasan izbor.

Čineći to, dali su Makronu otvaranje koje mu je bilo potrebno da po strani stavi i krajnju desnicu i NFP udruživanjem sopstvene koalicije sa galističkim republikancima.

Makron je naširoko kritikovan zbog raspisivanja izbora tako brzo nakon što je Nacionalni skup završio kao prvi na izborima za EU.

Ali Nacionalni skup je na kraju završio treći, a druge stranke su de fakto podržale njegovo rešavanje situacije tako što nisu pozvale na glasanje o nepoverenju njegovom nedavno imenovanom premijeru, Mišelu Barnijeu.

Nešto slično se dogodilo u Francuskoj tokom istorijskih protesta u maju 1968. koji su zamalo srušili De Gola i njegovu vladu – ili se bar tako činilo – samo da bi se on vratio sa novom Narodnom skupštinom.

Protesti su izbili na vrhuncu francuske države blagostanja, kada je životni standard bio viši nego ikada ranije.

Implikacija, u retrospektivi, je da se može dati jak argument za prosvećenu diktaturu.

Francuska ima sreće što njen ustav dozvoljava onu vrstu delimične suspenzije parlamentarne demokratije kojoj se Makron upustio.

Zamislite samo šta će se desiti u Nemačkoj kada ne postoji mogući način da se formira vlada bez uključivanja krajnje desničarske Alternative za Nemačku (AfD).

Iako se ne slažem sa Makronovom politikom poštujem njegovu brzu reakciju na očigledan uspon krajnje desnice ovog leta.

Njegova odluka da raspusti parlament je svakako bila rizična, ali je bio rizik vredan preuzimanja.

Sa novim fašizmom se mora boriti žurno i energično gde god da se pojavi.

Iako je Marin Le Pen iz Nacionalnog fronta uskraćena za pobedu u drugom krugu, CNN je dobro opisao rezultat: „Makronovo kockanje je držalo krajnju desnicu van vlasti, ali je Francusku gurnulo u haos“.

Pošto su Makron i Žan-Lik Melanšon (ključna figura u NPF) toliko udaljeni, činilo se da nije moguće postići dogovor o stvaranju velike koalicije. Umesto toga, činilo se da je zemlja spremna za produženi period nestabilnosti i anti-levičarskih podmetanja – loše vesti za ionako krhku ekonomiju i napore da se odbrani od krajnje desnice na predsedničkim izborima 2027.

Umesto toga, Francuska nije uronjena u haos.

Za sada se barem čini da je Makronovo kockanje vratilo privid normalnosti. Neki će se zapitati da li neizabrana vlada može da se vuče u nedogled; ali drugi će odgovoriti: „Zašto da ne?“

To je svakako poželjnije od obešenog parlamenta (gde nijedna partija nema većinu da vlada), dugotrajnih političkih nemira i društvenog i ekonomskog haosa.

Kroz de fakto delimičnu suspenziju demokratije, Makron je zadržao krajnju desnicu van vlasti i vratio stabilnost.

Za to zaslužuje čestitke i podršku. S obzirom da je neofašizam u globalnom porastu, slične mere mogu se pokazati neophodnim i drugde.

Kao što je filozof Džon Elster zaključio 2020. godine: „Možemo preokrenuti uobičajenu izreku da je demokratija ugrožena i potvrditi da je demokratija pretnja, barem u njenom kratkotrajnom populističkom obliku.

Autor je profesor sociologije i filozofije na Univerzitetu u Ljubljani, kao i međunarodni direktor Birkbek Instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu. Njegova najnovija knjiga nosi naziv: „Hrišćanski ateizma: Kako biti pravi materijalista“ (Bloomsbury Academic, 2024).

Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji