„Ovo je opasna igra“: Slavoj Žižek o neofašizmu koji progoni Evropu

Da parafraziramo klasičnu scenu iz braće Marks: Evropa možda govori i ponaša se kao da se kreće udesno, ali ne dozvolite da vas to zavara; Evropa zaista ide na radikalnu desnicu.

Zašto bismo insistirali na ovakvom tumačenju? Zato što je većina mejnstrim medija nastojala da to umanji.

Poruka koju stalno čujemo je sledeća: „Naravno, Marin Le Pen, Đorđa Meloni i Alternative fur Deutschland (AfD) povremeno koketiraju sa fašističkim motivima, ali nema razloga za paniku, jer i dalje poštuju demokratska pravila i institucije kada su na vlasti“.

Ipak, ovo pripitomljavanje radikalne desnice trebalo bi da nas sve uznemiri, jer signalizira spremnost tradicionalnih konzervativnih partija da se slože sa novim pokretom.

Aksiom evropske demokratije posle Drugog svetskog rata – „Nema saradnje sa fašistima“ – tiho je napušten.

Poruka ovih izbora je jasna. Politička podela u većini zemalja EU više nije između umerene desnice i umerene levice, već između konvencionalne desnice, koju oličava veliki pobednik, Evropska narodna partija (koja se sastoji od hrišćanskih demokrata, liberalno-konzervativaca i tradicionalnih konzervativaca) i neofašističke desnice koju predstavljaju Le Pen, Meloni, AfD i drugi.

Sada je pitanje da li će EPP sarađivati sa neofašistima.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen okreće ishod kao trijumf EPP-a protiv obe „krajnosti“, ali u novom parlamentu neće biti levičarskih partija čiji je ekstremizam čak i izbliza uporediv sa ekstremizmom krajnje desnice.

Takav „uravnotežen“ stav visokog zvaničnika EU šalje zlokobni signal.

Kada danas govorimo o fašizmu, ne treba se ograničavati samo na razvijeni Zapad. Slična vrsta politike je takođe u porastu u većem delu globalnog juga.

U svojoj studiji o razvoju Kine, italijanski marksistički istoričar Domeniko Losurdo (takođe poznat po rehabilitaciji Staljina) naglašava razliku između ekonomske i političke moći.

Provodeći svoje „reforme“, Deng Sjaoping je znao da su elementi kapitalizma neophodni da bi se oslobodile proizvodne snage društva; ali je insistirao da politička moć treba da ostane čvrsto u rukama Komunističke partije Kine (kao samoproglašenog predstavnika radnika i poljoprivrednika).

Ovaj pristup ima duboke istorijske korene. Više od jednog veka Kina je prihvatila „panazizam“ koji se pojavio krajem devetnaestog veka kao reakcija na zapadnu imperijalističku dominaciju i eksploataciju.

Kako objašnjava istoričar Viren Murti, ovaj projekat je uvek bio vođen odbacivanjem ne zapadnog kapitalizma, već zapadnog liberalnog individualizma i imperijalizma.

Oslanjajući se na predmoderne tradicije i institucije, tvrdili su panazijasti, azijska društva bi mogla da organizuju sopstvenu modernizaciju kako bi postigla još veći dinamizam od Zapada.

Dok je sam Hegel Aziju video kao domen krutog poretka koji ne dozvoljava individualizam (slobodnu subjektivnost), panazijasti su predložili novi hegelijanski konceptualni okvir.

Pošto sloboda koju nudi zapadni individualizam na kraju negira red i vodi društvenoj dezintegraciji, tvrdili su, jedini način da se sačuva sloboda jeste da se ona kanališe u novu kolektivnu agenciju.

Jedan rani primer ovog modela može se naći u militarizaciji Japana i kolonijalističkoj ekspanziji pre Drugog svetskog rata.

Ali istorijske lekcije se ubrzo zaboravljaju. U potrazi za rešenjima za velike probleme, mnoge na Zapadu bi mogao da privuče azijski model podvođenja individualističkih nagona i žudnje za smislom u kolektivni projekat.

Pan-Azijanizam je imao tendenciju da oscilira između svoje socijalističke i fašističke verzije (s tim da granica između ove dve verzije nije uvek jasna), podsećajući nas da „antiimperijalizam“ nije tako nevin kao što se čini.

U prvoj polovini dvadesetog veka, japanski i nemački fašisti su se redovno predstavljali kao branioci od američkog, britanskog i francuskog imperijalizma, a sada se mogu naći krajnje desničarski nacionalistički političari koji zauzimaju slične pozicije u odnosu na Evropsku uniju.

Ista tendencija je uočljiva u post-deng Kini, koju politikolog A. Džejms Gregor klasifikuje kao „varijantu savremenog fašizma“: kapitalističku ekonomiju koju kontroliše i reguliše autoritarna država čiji je legitimitet uokviren u terminima etničke tradicije i nacionalne nasleđe.

Zato kineski predsednik Si Đinping ukazuje na dugu, kontinuiranu istoriju Kine koja seže do antike.

Iskorišćavanje ekonomskih impulsa zarad nacionalističkih projekata je sama definicija fašizma, a slična politička dinamika se može naći i u Indiji, Rusiji, Turskoj i drugim zemljama.

Nije teško shvatiti zašto je ovaj model postao popularan. Dok je Sovjetski Savez pretrpeo haotičan raspad, Komunistička partija Kine je težila ekonomskoj liberalizaciji, ali je i dalje zadržala čvrstu kontrolu.

Tako levičari koji su naklonjeni Kini hvale je zato što drži kapital podređen, za razliku od američkog i evropskog sistema, gde kapital dominira.

Ali novi fašizam podržavaju i noviji trendovi.

Pored Le Penove, još jedan veliki pobednik na evropskim izborima je Fidijas Panajotu, kiparska ličnost na Jutjubu koji je ranije privukao pažnju svojim naporima da zagrli Elona Maska.

Dok je čekao svoju metu ispred sedišta Tvitera, ohrabrio je svoje pratioce da „pošalju spam“ Maskovoj majci sa njegovim zahtevom.

Na kraju se Mask sreo i zagrlio Panajotua, koji je potom najavio svoju kandidaturu za Evropski parlament.

Nastupajući na antipartizanskoj platformi, osvojio je 19,4odsto glasova i obezbedio sebi mesto.

Slične ličnosti pojavile su se i u Francuskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Sloveniji i drugde, a svi pravdaju svoje kandidature „levičarskim“ argumentom da bi, otkako je demokratska politika postala šala, klovnovi mogli da se kandiduju za funkcije.

Ovo je opasna igra. Ako dovoljan broj ljudi očajava od emancipatorske politike i prihvata povlačenje u bufalu, politički prostor za neofašizam se širi.

Povratak tog prostora zahteva ozbiljnu, autentičnu akciju. Uprkos svim mojim neslaganjima sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, mislim da je bio u pravu što je odgovorio na pobedu francuske krajnje desnice raspuštanjem Narodne skupštine i raspisivanjem novih parlamentarnih izbora.

Njegova objava zatekla je gotovo sve nespremne, a svakako je rizična.

Ali to je rizik vredan preuzimanja. Čak i ako Le Pen pobedi i odluči ko će biti sledeći premijer, Makron će kao predsednik zadržati mogućnost da mobiliše novu većinu protiv vlade.

Moramo da se borimo protiv novog fašizma što je moguće snažnije i brže.

Autor je profesor sociologije i filozofije na Univerzitetu u Ljubljani kao i međunarodni direktor Birkbek Instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu. Njegova najnovija knjiga nosi naziv: „Heaven in Disorder“ (OR Books, 2021).

Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji