„Može li biti samoodbrana kad ubijam ljude na tuđoj teritoriji“: Slavoj Žižek o obmanama Putina i Netanjahua

Prkoseći zdravom razumu, Kremlj i dalje otvoreno proglašava da je njegov napad na Ukrajinu bio čin samoodbrane.

Većina magičnih trikova kombinuje dve strategije, jednu da proizvede željeni efekat, a drugu da odvrati publiku od onoga što se zaista dešava.

To isto Rusija je učinila i sa nedavnim izjavama koje su jasno osmišljene da podignu regionalne tenzije oko Ukrajine.

Prvo, ruska vlada je odobrila spisak od 47 stranih država i teritorija čiji neoliberalni stavovi navodno ugrožavaju ljude sa „tradicionalnim ruskim duhovnim i moralnim vrednostima“.

Sve nabrojane države na listi su sada zvanično označene kao „neprijateljske države“. Nestalo je bilo kakvog pretvaranja da se podržava „multipolarni“ svet.

Ako ne delite ruske vrednosti, vi ste neprijatelj.

Među onima koji očigledno dele ruske vrednosti jesu Severna Koreja, Avganistan i Iran. Zajednički element ovih režima je da oni smatraju evropsko prosvetiteljstvo najvećim zlom.

Konflikt je na taj način podignut na metafizičko-religijski nivo, i kad god religija uđe direktno u politiku, pretnja od smrtonosnog nasilja nikada ne zaostaje.

Ispod svih priča o novom multipolarnom svetu nalazi se eshatološka vizija totalnog rata do nestanka između dve suprotnosti.

Stoga je Putin ubrzo nakon objavljivanja svoje „liste neprijatelja“ proglasio novu nuklearnu doktrinu koja proširuje „kategoriju država i vojnih saveza u odnosu na koje se sprovodi nuklearno odvraćanje“.

U naglašenom upozorenju Zapadu, on je najavio da će se svaki napad na Rusiju od strane nenuklearne države koju podržava država sa nuklearnim oružjem smatrati „zajedničkim napadom“.

Štaviše, Kremlj zadržava pravo da upotrebi nuklearno oružje kao odgovor na napad na Belorusiju, koja je deo „Saveza Rusije i Belorusije“.

Drugim rečima, svaki slučaj u kojem neprijatelj „stvara kritičnu opasnost za naš suverenitet“ je potencijalni casus belli za nuklearni sukob.

Takve izjave ne mogu a da ne izazovu nostalgiju za dobrim starim danima Hladnog rata, kada su obe strane mudro izbegavale direktne nuklearne pretnje i najavljivale da će upotrebiti nuklearno oružje samo kao odgovor na nuklearni udar druge strane.

U uslovima „uzajamnog sigurnog uništenja“, niko se nije usudio da navede mogućnost prvog nuklearnog udara. Ali sada Rusija ne samo da potvrđuje svoje pravo na prvi udar; čak proširuje uslove za opravdanje.

Naravno, stvarni prvi ruski udar ostaje malo verovatan. Ali u vojnim stvarima reči nikada nisu samo reči.

Previše je lako da jedna strana postane zarobljena sopstvenom retorikom. Nakon što su hiljade pejdžera eksplodirale u Libanu, iranski delegat u Ujedinjenim nacijama rekao je da je Izrael ponovo „prešao crvenu liniju“.

Ali u vreme kada se „crvene linije“ redovno prelaze, takve izjave mogu samo da učine situaciju opasnijom.

Na kraju krajeva, negde moraju postojati prave crvene linije, ali one možda nisu dobro shvaćene, što implicira da nećemo znati gde leže dok se ne pređu.

Očigledan odgovor Putinu je da je on taj koji je prešao crvenu liniju nuklearnim pretnjama.

Poput onih komentatora koji tekući rat Rusije i Ukrajine vide kao posredni rat između Rusije i NATO-a, on bi želeo da poverujemo da je Rusija prva napadnuta.

Može li ovo biti istina? Izrael bi rekao da samo deluje u samoodbrani u Gazi, na Zapadnoj obali, u Libanu, ali mnogo zavisi od toga kako se ovde definiše „ja“.

Ako okupiram teritoriju koja nije moja, a zatim je proglasim svojom (poput Zapadne obale ili delova Ukrajine), i ako mi se ljudi koji tamo žive odupiru, da li se ponašam u samoodbrani kada ih ubijam?

Ovo nas vraća na magične strategije ruske državne propagande. Optužujući svoje protivnike za ono što već radi, Putin želi da skrene pažnju sa činjenice da je pokrao tuđu zemlju i proglasio je svojom.

Ako prihvatite da je Krim, Donbas i bilo koja druga oblast sa „tradicionalnim ruskim“ vrednostima (možda baltičke zemlje ili Moldavija?) ugrožena, ili da je ukrajinska nacija neka izmišljena moderna konstrukcija, naseli ste na Putinov trik.

Razumevanje Putinovog lukavstva je važno u bliskoj budućnosti, jer je njegova kombinacija propagandnih strategija učinila racionalne mirovne pregovore praktično nemogućim.

Kada su uslovi pregovora od samog početka falsifikovani, kakav napredak se može postići? Osvrćući se na stalne pozive na mir u Ukrajini, Luka Lisjak Gabrijelčič sa Centralnoevropskog univerziteta s pravom upozorava da je „Mir previše dragocen da bi se prepustio mirotvorcima“.

Dodajte Putinovu treću strategiju obmane – predstavljanje brutalnog osvajačkog rata kao odbrane duhovnih vrednosti i njegovo lukavstvo izgledaju gotovo nepremostiv. Sva naša nada sada leži u tome „skoro“.

Autor je profesor filozofije na Evropskoj postdiplomskoj školi, međunarodni je direktor Birkbek instituta za humanističke nauke na Univerzitetu u Londonu i autor, nedavno objavljene knjige „Hrišćanski ateizam: kako biti pravi materijalista“ (Bloomsbury Academic, 2024.)

Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org