„Stidite se onoga što jeste“: Slavoj Žižek o Olimpijskim igrama u Parizu

Ironična distanca prema preovlađujućem društvenom poretku često funkcioniše kao jedva prikriveni oblik konformizma. Kao što Vendi Id iz The Observer piše o Deadpool & Volverine, koji je samo najnoviji deo u naizgled beskrajnom ciklusu Marvelovih superherojskih blokbastera, film „može biti odvratan i istovremeno veoma smešan… lošeg izgleda, sa prevelikim oslanjanjem na gegove izvedene iz mema i bolne meta stripove obožavatelja u šalama.”

Savršen opis kako ideologija funkcioniše danas. Znajući da njenu centralnu poruku više niko ne shvata ozbiljno, ona nudi samoreferentne šale, skakanje u više svetova i oštre strane koje razbijaju četvrti zid. Isti pristup – ironija u službi statusa kvo – je takođe to koliko javnosti trpi sve ludiji i nasilniji svet.

Ali Tomas Džoli, direktor ceremonije otvaranja Olimpijade, podseća nas da je dostupan i drugačiji način ironije. Iako je pažljivo pratio Olimpijsku povelju u predstavljanju grada domaćina i francuske kulture, bio je široko kritikovan. Ostavljajući po strani katolike koji su prikaz vakhanskih svečanosti pogrešno shvatili kao ismevanje Tajne večere, negativne reakcije najbolje je uhvatio mađarski premijer Viktor Orban:

“Zapadnjaci veruju da nacionalne države više ne postoje. Oni poriču da postoji zajednička kultura i javni moral zasnovan na njoj. Nema morala, a ako ste juče gledali otvaranje Olimpijskih igara, videli ste.

Ovo sugeriše da ulozi ne mogu biti veći. Za Orbana, ceremonija je nagovestila duhovno samoubistvo Evrope, dok je za Džolija (i mnoge od nas, nadam se) bila retka manifestacija pravog kulturnog nasleđa Evrope. Svet je osetio ukus Dekartove zemlje, osnivača moderne filozofije, čija je radikalna sumnja bila utemeljena u univerzalnoj – a samim tim i „multikulturalnoj“ – perspektivi. Shvatio je da sopstvene tradicije nisu ništa bolje od navodno „ekscentričnih“ tradicija drugih:

„Čak i dok sam studirao, učili su me da ne postoji ništa što bi se moglo zamisliti tako čudno ili tako malo verodostojno da to nije potvrdio ovaj ili onaj filozof, i dalje sam tokom svojih putovanja prepoznao da svi oni čija osećanja su veoma suprotna našim, ipak nisu nužno varvari ili divljaci, mogu imati razum u jednakom ili čak većem stepenu od nas samih.”

Samo relativizacijom posebnosti možemo doći do autentične univerzalističke pozicije. U kantovskim terminima, prianjanje za naše etničke korene vodi nas da se upustimo u privatnu upotrebu razuma, gde smo ograničeni kontingentnim dogmatskim pretpostavkama. U „Šta je prosvetiteljstvo?”, Kant suprotstavlja ovu nezrelu, privatnu upotrebu razuma javnoj, objektivnijoj. Prvi odražava i služi samo sopstvenoj državi, religiji i institucijama, dok javni razum zahteva od čoveka da zauzme transnacionalnu poziciju.

Univerzalni razlog je ono što smo videli na ceremoniji otvaranja: redak pogled na emancipatorsko jezgro moderne Evrope. Da, slike su bile Francuske i Pariza; ali samoreferencijalne šale su jasno pokazale da to nije privatna upotreba razuma. Džoli je maestralno postigao ironičnu distancu od svakog „privatnog” institucionalnog okvira, uključujući i onaj francuske države.

Konzervativci jednostavno nisu u pravu kada osuđuju ceremoniju kao prikaz LGBTQ+ ideologije i politički korektne uniformnosti. Naravno, bilo je implicitnih kritika konzervativnog nacionalizma; ali po svom sadržaju i stilu, bio je još više usmeren protiv tvrdog PC moralizma – ili „bukeizma“. Umesto da brinemo o raznolikosti i uključivanju u standardni PC režim (koji isključuje sve koji se ne slažu sa određenim pojmom uključenosti), pušteno je sve. Giljotinirana pevačka glava Marije Antoanete bila je postavljena na Mona Lizu koja pluta Senom i radosnu Bahanaliju polugolih tela. Radnici koji su popravljali Notr Dam plesali su na poslu, a šou se odvijao ne na stadionu, već po celom gradu, koji ostaje otvoren za svet.

Takav ironičan i bezobrazan spektakl je daleko od sterilne političke korektnosti bez humora. Ceremonija nije samo predstavila Evropu u njenom najboljem izdanju; podsetila je svet da je samo u Evropi takva ceremonija uopšte moguća. Bilo je globalno, multikulturalno, i sve to, ali poruka je preneta sa stanovišta francuske prestonice, najvećeg grada na svetu. Bila je to poruka nade, zamišljanje sveta velike raznolikosti, bez mesta za rat i mržnju.

Uporedite ovo sa vizijom koju je ponudio desničarski ruski politički filozof Aleksandar Dugin u nedavnom intervjuu brazilskom novinaru Pepeu Eskobaru. Za Dugina je Evropa sada nebitna, trula bašta zaštićena visokim zidom. Jedini izbor je između američke globalističke duboke države i mirnog novog svetskog poretka suverenih država. Bilo bi mirno, sugeriše on, jer bi Rusija distribuirala nuklearno oružje svim zemljama u razvoju, tako da princip uzajamnog sigurnog uništenja važi svuda.

Kao nadmetanje između američke duboke države i Donalda Trampa, ovogodišnji predsednički izbori u SAD, prema Duginu, stoga će odlučiti o sudbini čovečanstva. Ako Tramp pobedi, deeskalacija je moguća; ako demokrata pobedi, idemo ka globalnom ratu i kraju čovečanstva. Nasuprot onome što ljudi poput Orbana i Dugina misle, Džolijeva poruka je duboko etička. To je šaputanje konzervativnim nacionalistima: Pažljivo posmatrajte ceremoniju ponovo i stidite se onoga što jeste.

Slavoj Žižek, profesor filozofije na European Graduate School, međunarodni je direktor Birkbek instituta za humanističke nauke na Univerzitetu u Londonu i autor nedavno objavljene knjige “Hrišćanski ateizam: Kako biti pravi materijalista” (Bloomsburi Academic, 2024.).

Autor je profesor sociologije i filozofije na Univerzitetu u Ljubljani, kao i međunarodni direktor Birkbek Instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu. Njegova najnovija knjiga nosi naziv: „Heaven in Disorder“ (OR Books, 2021).

Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji