Slavoj Žižek: Sloboda bez pravde

Njen opis sebe kao „marksističkog albanskog profesora političke teorije u Londonskoj školi ekonomije“ sve govori.

Čitajući Ipinu knjigu, bio sam zapanjen paralelom između njenog i života Viktora Kravčenka, sovjetskog zvaničnika koji je prebegao dok je bio u poseti Njujorku 1944.

Njegovi čuveni bestseler memoari „Izabrao sam slobodu“ postali su prvi značajni izveštaj očevidaca o užasima staljinizma, počevši od njegovog detaljnog opisa Holodomora (gladi) u Ukrajini ranih 1930-ih.

U to vreme još uvek istinski vernik, Kravčenko je učestvovao u sprovođenju kolektivizacije, i stoga je znao o čemu priča.

Javnosti poznata priča o Kravčenku završena je 1949., kada je on trijumfalno pobedio na sudu u tužbi za klevetu protiv jednog francuskog komunističkog lista.

Na suđenju u Parizu, Sovjeti su doveli njegovu bivšu ženu da svedoči o korupciji, alkoholizmu i domaćem nasilju.

Sud nije bio ubeđen, ali ljudi imaju tendenciju da zaborave šta se potom dogodilo.

Neposredno nakon suđenja, kada su ga širom sveta hvalili kao heroja hladnog rata, Kravčenko je postao duboko zabrinut zbog antikomunističkog lova na veštice koji se odvija u Sjedinjenim Državama.

Boriti se protiv staljinizma makartizmom, upozorio je, značilo bi spustiti se na nivo staljinista.

Kako je provodio više vremena na zapadu, Kravčenko je bivao sve svesniji nepravdi koje tamo postoje i postao opsednut reformisanjem zapadnih demokratskih društava iznutra.

Nakon što je napisao manje poznati nastavak za „Izabrao sam slobodu“, pod naslovom „Izabrao sam pravdu“, krenuo je na krstaški pohod da otkrije novi, manje eksploatatorski vid ekonomske proizvodnje.

Ta potraga ga je odvela u Boliviju, gde je ulagao neuspešne napore da organizuje siromašne poljoprivrednike u nove kolektive.

Skrhan tim neuspehom, povukao se u privatan život i na kraju se ubio u svom domu u Njujorku.

I ne, uzrok njegovog samoubistva nije bila neka podla ucenjivačka operacija KGB-a.

Bio je to izraz očaja i još jedan dokaz da je njegova prvobitna osuda Sovjetskog Saveza uvek bila istinski protest protiv nepravde.

Knjiga Lee Ipi u jednom tomu čini ono što je Kravčenko uradio u dva.

Kada je Albanija zapala u građanski rat 1997., ceo njen svet se raspao.

Skrivajući se u svom stanu i pišući dnevnik dok su napolju odjekivali zvuci kalašnjikova, donela je neobičnu odluku: da će studirati filozofiju.

Ali ono što je još neobičnije je to što ju je njeno bavljenje filozofijom odvelo natrag u marksizam.

Njena priča svedoči o činjenici da su najprodorniji kritičari komunizma često bili bivši komunisti, za koje je kritika „stvarno postojećeg socijalizma“ bila jednostavno jedini način da ostanu verni svojim političkim opredeljenjima.

Knjiga je izrasla iz ranije rasprave o tome kako su socijalistički i liberalni pojmovi slobode međusobno povezani, i upravo ta perspektiva čini njenu strukturu.

Prvi deo, o tome kako su Albanci „izabrali slobodu“, pruža izuzetno čitljive memoare Ipinog detinjstva u poslednjoj deceniji komunističke vladavine u Albaniji.

Iako uključuje sve užase svakodnevnog života – nestašicu hrane, političke optužbe, kontrolu i sumnju, mučenje i oštre kazne – takođe je ispresecana komičnim momentima.

Čak i u takvim surovim i depresivnim uslovima, ljudi su nalazili načine da sačuvaju trunku dostojanstva i poštenja.

U drugom delu, koji opisuje postkomunistička previranja u Albaniji posle 1990., Ipi pripoveda kako sloboda koju su Albanci izabrali – ili im je, bolje rečeno, nametnuta – nije uspela da donese pravdu.

Kulminira u poglavlju o građanskom ratu iz 1997. godine, a u tom trenutku se naracija prekida i zamenjuju je isečci iz autorkinog dnevnika.

Snaga Ipinog pisanja je u tome što se ona, čak i ovde, bavi velikim pitanjima, istražujući kako ambiciozni ideološki projekti obično završavaju ne trijumfom, već konfuzijom i dezorijentacijom.

Tokom 1990-tih, jedan takav projekat je zamenjen drugim.

Sa padom komunizma, obični Albanci su bili podvrgnuti „demokratskoj tranziciji“ i „strukturnim reformama“ koje su osmišljene da ih učine „sličnijima Evropi“ sa njenim „slobodnim tržištem“.

Ipin ogorčeni zaključak u poslednjem pasusu knjige vredi citirati u potpunosti:

„Moj svet je onoliko daleko od slobode koliko i onaj od kojeg su moji roditelji pokušali da pobegnu. Ni jedan ni drugi nisu uspeli da ostvare taj ideal. Ali njihovi neuspesi su poprimili karakteristične oblike, a bez mogućnosti da ih razumemo ostaćemo zauvek podeljeni. Napisala sam svoju priču da objasnim, da se pomirim i da nastavim borbu“.

Ovde imamo ironično pobijanje Marksove 11. teze o Fojerbahu, čuvene po tome što primećuje da su „filozofi do sada samo tumačili svet na različite načine; poenta je da se on promeni.”

Protivteža tome je da čovek ne može promeniti svet na bolje osim ako ga prvo ne razume.

Upravo tu veliki inicijatori i komunističkih i liberalnih projekata nisu uspeli.

Zaključak koji Ipi izvlači iz ovog uvida, međutim, nije ciničan stav da je značajna promena ili nemoguća ili neizbežna.

Umesto toga, on glasi da se borba (za slobodu) nastavlja, i uvek hoće.

Ipi stoga ima osećaj da duguje „svim ljudima iz prošlosti koji su žrtvovali sve zato što nisu bili apatični, nisu bili cinični, nisu verovali da će stvari doći na svoje mesto ako ih samo pustite da idu svojim tokom“.

U tome počiva naša globalna nevolja.

Ako verujemo da će stvari doći na svoje mesto ako ih samo pustimo da idu svojim tokom, završićeno sa višestrukim katastrofama, od ekološkog sloma i rasta autoritarizma do socijalnog haosa i dezintegracije.

Ipi kanališe ono što je filozof Đorđo Agamben nazvao „hrabrošću beznađa“, njegovo shvatanje da je pasivni optimizam recept za samozadovoljstvo, a samim tim i prepreka značajnoj misli i akciji.

Po okončanju komunizma, vladala je široko rasprostranjena, euforična nada da će sloboda i demokratija doneti bolji život; na kraju su, ipak, mnogi izgubili tu nadu.

To je tačka od koje počinje pravi posao.

Na kraju, Ipi ne nudi nikakav lak izlaz, i u tome leži snaga njene knjige.

Takva apstinencija je ono što je čini filozofičnom.

Poenta je u tome da svet ne treba menjati naslepo, već da ga, prvo i najvažnije, treba videti i razumeti.

Autor je profesor sociologije i filozofije na Univerzitetu u Ljubljani kao i međunarodni direktor Birkbek Instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu. Njegova najnovija knjiga nosi naziv: „Heaven in Disorder“ (OR Books, 2021).

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org