Slavoj Žižek: Ukrajinu već dugo kolonizuju zapadne korporacije

„Draga, toliko sam pijan da vidim šest nogu na dnu našeg kreveta“, kaže on.

„Ne brini“, odgovara ona, „samo odšetaj do vrata i pogledaj ponovo odande“.

Kada je to uradio, osetio je olakšanje.

„U pravu si, ima samo četiri noge!“

Ovaj vic je možda vulgaran, ali dotiče se jednog važnog fenomena.

Generalno, očekujete da ćete situaciju videti jasnije kada gledate spolja nego dok ste uronjeni u nju.

Ali ponekad je upravo ta spoljna pozicija ono što vas zaslepljuje u pogledu na istinu.

U ovom vicu, isključenje muža (dok stoji pored vrata) stvara lažan osećaj uključenosti usled kojeg on pobrka noge ljubavnika sa svojim sopstvenim.

Slična dinamika se može videti u podršci Zapada Ukrajini.

Zatvaramo oči pred činjenicom da će domaća klika oligarha verovatno izaći kao najveći pobednik ukrajinske borbe.

Pa ipak ne bi trebalo da budemo iznenađeni ako se ispostavi da je posleratna Ukrajina slična onoj pre rata, mesto korumpirano oligarhijom koje su kolonizovale velike zapadne korporacije koje kontrolišu najbolje delove zemljišta i prirodnih resursa.

Dok se i sami žrtvujemo zarad ratnih napora, propuštamo da vidimo da će drugi prisvojiti koristi od toga, baš kao pijanica koji noge drugog čoveka smatra svojim sopstvenim – možda zato što, duboko u sebi, ne želi da prizna istinu.

Možemo li da izbegnemo ovu zamku?

Od 20. do 22 juna, panevropska organizacija „Europe, a Patient“ održala je u Londonu duskusije o potrebi da se ukrajinske zajednice zaštite od ekonomske eksploatacije posle rata.

Takve inicijative su potrebnije nego ikad, zato što podrška ukrajinskoj odbrani mora da ide ruku pod ruku sa ekološkim i pitanjima socijalne pravde.

Sve to je podjednako važno za budućnost ove zemlje.

Na primer, u potpunosti ćemo podržati Ukrajinu samo ako je ujedno oslobodimo iz stiska industrije fosilnih goriva koja se oslanja na rusku naftu.

Kombinaciju vojne, ekološke i socioekonomske borbe je sve teže ignorisati.

Pitanja rata i ekologije su se dramatično sudarila prilikom uništenja brane Kahovka u blizini Hersona početkom juna.

Ali Ukrajina teško da je usamljena.

Otprilike u isto vreme, dogodilo se da su šumski požari u Kanadi ugušili Njujork oblakom smeđeg dima, pružajući stanovnicima ovog grada ukus onoga što je ljudima širom globalnog juga veoma dobro poznato.

Dok glasno govore o klimatskoj krizi i ekološkom slomu, bogate zapadne zemlje i dalje malo šta rade povodom toga.

Ova zamagljena perspektiva nije ograničena na desnicu i korporativni sektor.

Mnogi u levici danas tvrde da podržavaju mir, dok se zalažu za kompromis sa brutalnim, revizionističkim autoritarnim režimima.

Da bismo razumeli ovu „pacifističku“ opoziciju, trebalo bi da se vratimo situaciji na početku Drugog svetskog rata, kada je takođe postojala desničarsko-levičarska koalicija koja se protivi uplitanju Sjedinjenih Država u ratove u inostranstvu.

Tada su, kao i sada, „pacifisti“ tvrdili da se situacija u Evropi ne tiče Amerike.

Oni su gajili čudne simpatije prema agresoru i tvrdili su da bi ratovanje samo obogatilo vojno-industrijski kompleks.

Kada je nacistička Nemačka rekla Ujedinjenom Kraljevstvu u leto 1940. da želi mir, oni su mislili da Britanija treba da prihvati Hitlerovu velikodušnu ponudu.

Kao sve dobre laži, i ova sadrži neka zrna istine.

Američki konzervativni komentator Patrik Dž. Bjukenan ponudio je verziju ovog argumenta 2008, tvrdeći kako bi Holokaust bio manje strašan da je Vinston Čerčil prihvatio Hitlerovu ponudu iz 1940.

Osim toga, u ovom argumentu se dalje tvrdi da je, kao što je Čerčil doveo Britansko carstvo do propasti izazivajući nepotrebne ratove sa Nemačkom, američki predsednik Džordž V. Buš doveo Sjedinjene Države do propasti sledeći Čerčilov primer.

Kao i mnogi u levici, Bjukenan ne veruje da bi SAD trebalo da nudi garancije zemljama u kojima nema vitalne interese.

Možemo čuti novu varijaciju ovog motiva u kontekstu rata u Ukrajini.

Navodno, raspad Sovjetskog saveza je imao isti efekat kao i Versajski sporazum: stvorio je predvidljivu želju za osvetom protiv pobednika u poslednjem ratu.

Kao i u prošlosti, ovaj novi desničarsko-levičarski savez je vođen teorijama zavere, poput onih o vakcinama koje su nudili Robert Kenedi mlađi i sledbenici Donalda Trampa.

On osuđuje anti-kovid mere kao instrument kontrole.

Odbacuje pomoć Ukrajini, jer bi to koristilo vojno-industrijskom kompleksu NATO-a.

A u slučaju koji je primer poricanja, najveće pretnje sa kojima se suočavamo odbacuje kao puke trikove velikih korporacija u cilju iskorišćavanja radničke klase.

Politika poricanja – kada vidite samo četiri noge – je, naravno, otvoreno optimistična.

Ona podrazumeva da ne moramo da se bavimo bilo kakvim novim opasnostima; možemo da nastavimo dalje kao da one ne postoje.

To je proizvod populizma kako u levici tako i u desnici, i jedan je od glavnih razloga što smo sada u „demokratskoj recesiji“.

Kao što Grejs Blejkli iz Tribjuna primećuje, „autoritarizam je u porastu uprkos liberalnom predviđanju da će širenje slobodnih tržišta dovesti do porasta demokratije – to je zato što će kapitalizam uvek braniti socijalne hijerarhije od pretnje ekonomske jednakosti“.

Ova tvrdnja može da se proširi: opasnost po demokratiju dolazi i od lažnog populističkog otpora korporativnom kapitalizmu, koji je otelotvoren u odbijanju „pacifističke“ levice da podrži Ukrajinu uz obrazloženje da će to „samo“ koristiti odbrambenim preduzetnicima.

Na kraju krajeva, Ukrajinu već dugo kolonizuju zapadne korporacije, i samo kroz „zelenu“, pravednu rekonstrukciju, ona će moći da bude oslobođena.

Da bismo izbegli ovu situaciju, ne možemo se samo držati višestranačke liberalne demokratije.

Umesto toga, moramo pronaći nove načine za izgradnju društvenog konsenzusa i uspostavljanje aktivnih veza između političkih stranaka i civilnog društva.

Najhitniji zadatak je suprotstavljanje novim levičarsko-desničarskim populistima, a to može zahtevati usklađivanje sa eksponentima kapitalističke liberalne demokratije – baš kao što su se komunisti iz Drugog svetskog rata borili zajedno sa zapadnim „imperijalističkim“ demokratijama protiv fašizma, dobro znajući da je imperijalizam njihov krajnji neprijatelj.

To su bili čudni partneri u krevetu, ali oni su bar mogli da vide šta se zaista dešava.

Autor je profesor sociologije i filozofije na Univerzitetu u Ljubljani kao i međunarodni direktor Birkbek Instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu. Njegova najnovija knjiga nosi naziv: „Heaven in Disorder“ (OR Books, 2021).

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org