Slavoj Žižek u autorskom tekstu za Danas: Ne slažem se sa Ruždijem, Izrael “hamazira” Palestince da bi opravdao njihovo etničko čišćenje

On je takođe kritikovao antiizraelske studentske proteste, rekavši da je „čudno“ što progresivna omladina podržava Hamas, koji je nazvao „fašističkom terorističkom grupom.

Potpuno razumem njegov ogorčen stav posle onoga što je prošao sa fetvom Homeinija i zatim napad nožem koji ga je umalo ubio kada su mu neki njegovi levičarski prijatelji zamerili da je “nepotrebno provocirao” muslimane.

Svaka kritika islama se osuđuje kao izraz zapadnjačke islamofobije, Salman Ruždi je osuđen za nepotrebno provociranje muslimana i stoga (barem delimično) odgovoran za fetvu koja ga je osudila na smrt, itd.

Rezultat takvog stava je ono što se može očekivati u takvim slučajevima: što zapadni liberalni levičari više ispituju svoju krivicu, to ih muslimanski fundamentalisti više optužuju da su licemeri koji pokušavaju da prikriju svoju mržnju prema islamu.

Ova konstelacija ponovo savršeno reprodukuje paradoks superega: što više slušate ono što drugi zahteva od vas, to ste krivi.

Kao i da što više tolerišete islam, to će biti jači pritisak na vas…

Međutim, u slučaju palestinske države, ja se ipak ne slažem sa Ruždijem.

Kada pomene talibane, moja prva asocijacija je: ali kako su talibani preuzeli vlast u Avganistanu?

Bila je to relativno otvorena država otvorena za modernizaciju do 1978. godine kada su komunisti preuzeli puč i, da bi podržali njihovu opadajuću moć, Sovjetski Savez je vojno intervenisao, dok su SAD i Pakistan pružile oružje muslimanskom otporu (Talibane je organizovala pakistanska tajna služba), a ostalo je istorija…

Dakle, strane intervencije (Sovjetski Savez, Pakistan, SAD) su gurnule relativno mirnu i pluralističku zemlju ka fundamentalističkoj autoritarnoj vladavini.

I, na sličan način, ono što Palestince na okupiranim teritorijama gura ka brutalnom otporu Hamasa je činjenica da Izrael ne dozvoljava Palestincima pod njegovom kontrolom da se organizuju kao autonomni politički agent – da skratimo priču – Izrael „hamazira“ Palestince da bi opravdao njihovo etničko čišćenje i predstavio ekspanziju Izraela „od reke do mora“ kao čin samoodbrane.

Iz tog razloga, priznanje Palestine kao države i jasna osuda onoga što Izrael radi na okupiranim teritorijama kao zločin protiv čovečnosti je jedini način ne samo da se stavi uzde izraelskom vojnom teroru nad civilima, već i da se Palestinci prinude da deluju kao legitimna politička snaga vezana međunarodnim zakonima i pravilima.

U poslednje vreme ima neočekivanih prijatnih iznenađenja u ovom pravcu.

Nisu samo studentski demonstranti aktivni: Španija, Irska, Norveška će priznati Palestinu, a spremaju se i druge zapadne države da učine isto.

Ministarstvo spoljnih poslova Francuske dalo je 20. maja 2024. podršku Međunarodnom krivičnom sudu i njegovom izdavanju naloga za hapšenje izraelskih i Hamasovih lidera zbog ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti u Gazi i Izraelu.

U svom nalogu MKS ne pravi nikakva direktna poređenja između Izraela i Hamasa, osim što kaže da su obojica počinili zločine.

Nekoliko dana kasnije, Francuskoj su se pridružile Belgija i Nemačka.

Nije ni čudo što Bajdenova administracija preti sankcijama tužiocu MKS-a Karimu Kanu – američki senator Lindzi Grejem je upozorio “ako će oni to učiniti Izraelu, mi smo sledeći!“ i Grejem je u pravu: do sada je MKS automatski trebalo da bavi se zemljama Azije, Afrike i Latinske Amerike, ali sada želi da primeni takozvani “međunarodni poredak zasnovan na pravilima” univerzalno, bez izuzetaka.

Smatram da su ove procedure važne upravo zbog toga što ne odbacuju univerzalna ljudska prava itd. samo kao masku zapadne dominacije: shvataju ih ozbiljnije nego što je zamišljeno.

Pretnja ne dolazi samo od zapadnog licemernog zalaganja za univerzalna prava: na ovaj ili onaj način, svi veliki blokovi moći danas igraju istu licemernu igru.

Ne samo da se univerzalna pravila ne primenjuju dosledno – postoji i lažna „univerzalnost“ koja stavlja agresore i žrtve na istu osnovu.

Evo nedavnog incidenta zbog kojeg sam se, kao što je to često bivao, posramio slovenačke „levičare“.

Kada je 23. maja 2024. teretni brod Borkum stigao u slovenački primorski Kopar, počele su da kruže glasine da brod nosi oružje namenjeno Izraelu, a, kako se i očekivalo, propalestinski demonstranti su odmah zahtevali od slovenačke vlade da zabrani Borkumu da se usidri u Kopar.

Ali kada je vladina agencija objasnila da na brodu čije je konačno odredište Izrael nema oružja, 43 protestne organizacije dodale su sledeću izjavu:

“Bez obzira na to koje je konačno odredište oružja, Izrael ili Češka, a odatle možda i Ukrajina, mi imamo posla sa oružjem za oružane snage imperijalističkih država koje ne doprinose miru i ne brane radne ljude. Mi, potpisnici ove izjave, zagovaramo mir i protivimo se naoružavanju. Trgovina oružjem za imperijalističke ratove je neprihvatljiva”.

Potpuno odbacujem osnovnu jednačinu izraelskog uništenja (ne samo) Gaze sa odbranom Ukrajine od ruskog napada, odnosno kvalifikaciju očajničke borbe Ukrajine za opstanak kao „imperijalistički rat“.

Zbog toga je Putinovo nedavno obećanje o “slobodnoj Palestini” laž potkrijepljena činjeničnom istinom – ono služi za zamagljivanje obećanja o “slobodnoj Ukrajini” koje je brutalno prekršila Rusija.

Ali sada postoje znaci koji daju nadu.

Međunarodni sud pravde, najviši sud UN, naredio je 24. maja Izraelu da „odmah zaustavi“ svoju vojnu ofanzivu u Rafi.

Presude MSP su konačne i obavezujuće, ali sud nema mehanizam da ih sprovede.

I ovde u igru ulaze cinici: ovako veliki javni akti osude su prazni gestovi koji ni na koji način neće bitno uticati na situaciju na bojnom polju.

U ovom slučaju, takav ciničan stav je očigledno pogrešan. Dokaz je očigledan: svi možemo videti kako je proizraelski establišment panično reagovao na nalog Međunarodnog krivičnog suda i na poteze za priznavanje Palestine.

Žan-Pol Sartr je to precizno izrazio: “Kada vlasti smatraju korisnim da govore istinu, to je zato što ne mogu pronaći bolju laž. Ova istina, koja dolazi iz zvaničnih usta, odmah postaje laž potkrepljena činjenicama”.

Ovo je uglavnom slučaj sa zapadnim zemljama koje izražavaju “zabrinutost” zbog IDF nasilja u Gazi i na Zapadnoj obali: uz sve kritike izraelske vlade, one nastavljaju da isporučuju oružje IDF-u…

Međutim, Sartrova teza nije univerzalna: postoje načini da se kažu istine koje ne postaju laž – priznavanje Palestine kao države i poštovanje naloga MKS-a za hapšenje Netanjahua kao ratnog zločinca su takvi slučajevi.

U današnjoj inflaciji svečanih izjava, nikada ne treba zaboraviti da sve reči nisu jednake, da još uvek postoje reči koje nisu samo činjenično istinite, već proizvode efekat istine.

Većina nas dobro zna kulminirajući trenutak filma Nekoliko dobrih ljudi (Rob Reiner, 1992) kada se Tom Kruz obraća Džeku Nikolsonu sa “Želim istinu!”, a Nikolson uzvraća: “Ne možete da se nosite sa istinom!”.

Ovaj odgovor je dvosmisleniji nego što izgleda: ne treba ga shvatiti kao tvrdnju da je većina nas preslaba da se nosi sa brutalnom realnošću stvari.

Ako bi neko pitao svedoka o istini o holokaustu, svedok bi odgovorio: “Ne možete da se nosite sa istinom!”, ovo ne treba shvatiti kao prostu tvrdnju da većina nas nije u stanju da procesuira užas holokausta.

Na dubljem nivou, oni koji nisu bili u stanju da se izbore sa istinom bili su sami nacistički počinioci: nisu bili u stanju da prihvate činjenicu da njihovo društvo prolazi kroz sveobuhvatni antagonizam, i da bi izbegli ovaj uvid, upustili su se u ubistvo sprejomj koji je ciljao na Jevreje, kao da bi ubijanje Jevreja ponovo uspostavilo harmonično društveno telo.

I tu se nalazi poslednja lekcija o užasima u Gazi i Ukrajini: mi ne bežimo samo u fantaziju da bismo izbegli suočavanje sa stvarnošću, mi takođe bežimo u stvarnost (brutalnih dela) da bismo izbegli istinu o uzaludnosti naših fantazija.

Izrael beži u stvarnost uništavanja Gaze da bi izbegao istinu o svojoj nevolji na Bliskom istoku, na isti način na koji Rusija beži u stvarnost uništavanja Ukrajine da bi izbegao istinu o uzaludnosti svojih evroazijskih ideoloških fantazija.

Glupa mudrost “Nemoj samo da pričaš, uradi nešto!” često treba okrenuti: “Nemojte samo raditi stvari, recite pravu reč!”