Sledeći put

I ponovo preplašeni građani objašnjavaju dopisniku na terenu kako ovaj put moramo da ih gađamo svime što imamo i da stavimo tačku na to, kao da nam se desilo nešto nesvakidašnje, neočekivano, o čemu nismo mogli ni da sanjamo.

Sudeći po izveštajima, ovo je jedan tako jedinstven, izuzetan događaj, koji čak ni naša mnogohvaljena vojna obaveštajna služba nije mogla da predvidi i upozori nas, a ne nešto što smo već triput doživeli tokom prethodnih vojnih operacija u Gazi i što ćemo verovatno ponovo doživeti u narednih godinu ili dve.

I mada niko od nas zapravo ne želi da shvati kako je ova mora počela, svi vrlo dobro znamo kako će se završiti: u odgovor na Hamasove raketne napade, koji uzimaju bolan danak u ljudskim životima, bombardovaćemo još zgrada u Gazi da bi naši neprijatelji platili još veću cenu, popravićemo svoju narušenu sposobnost zastrašivanja i ubićemo, zajedno sa brojnim nedužnim građanima i decom, visoke zvaničnike Hamasa, koje će ubrzo zameniti drugi.

Svet će biti šokiran smrću palestinskih civila i dece, a mi ćemo optužiti svet da je licemeran i da nam sudi po dvostrukim standardima, Haški sud će hteti da istražuje, a mi ćemo tražiti da prvo prizna da je antisemitski nastrojen i, na kraju, kad se ritual odigra … počećemo sve iz početka.

Šimon Riklin, desničarski novinar i medijska ličnost, objavio je na tviteru „da bi u normalnoj zemlji pola Gaze već bilo u plamenu“, pa mu treba napomenuti da u normalnoj zemlji Itamar Ben Gvir ne bi bio izabran u Kneset i ne bi, zajedno sa rasističkom organizacijom Lehava, u arapskom naselju Šeik Džara u Istočnom Jerusalimu otvorio svoj tobožnji parlamentarni komitet koji se sastoji od dve plastične stolice.

U normalnoj zemlji, ministar javne bezbednosti Amir Ohana, koji voli da kaže da je odgovoran za sve, ali da nije kriv ni za šta, ne bi insistirao na promeni statusa granica Istočnog Jerusalima kako bi se blokiralo stepenište Damaske kapije usred ramazana.

U normalnoj zemlji izraelska policija bi na nerede u Jerusalimu reagovala umerenije, kao što je činila pre, i ne bi na džamiju Al-Aksa bacala šok-bombe, čije eksplozije odjekuju širom sveta.

Normalna zemlja bi se borila protiv Hamasa iz sve snage, ali i s jasnom svešću da takva borba, ma koliko bila brutalna, ne može iskoreniti tenzije, trvenja, anarhiju i osećaj deprivacije koji vladaju u Lodu, Jafi i Istočnom Jerusalimu.

Borila bi se sa svešću o tome da užasni bes kog su pune njihove ulice ima duboke korene, i on se ne može suzbiti pukom silom i zastrašivanjem. U normalnoj zemlji shvatili bismo da su promene neophodne i da formiranje vlade koja uključuje arapsku stranku može da bude pravi zajednički korak ka rešenju problema izraelskih Arapa, prihvatljivom za njih.

Ali mi nismo ni normalna zemlja, ni zemlja koja je spremna da prizna svoje greške. Nema veze, sledeći put ćemo ih satrti bombama i staviti tačku na ovu priču jednom za svagda.

Prevela sa engleskog Mila Gavrilović

Autor je izraelski pisac. Do sada su na srpskom u Laguni objavljene tri njegove knjige: Iznenada neko pokuca na vrata, Sedam dobrih godina i najnovija Poleti već jednom, sve u prevodu Mile Gavrilović.