Slobodna Dalmacija: Sedam pametnih ljudi odavno upozorilo šta može da se desi u Ukrajini

Osim inteligencije i slave, imaju još dve zajedničke karakteristike: svi se sećaju Drugog svetskog rata i svi se protive dominantnom zapadnom narativu o ukrajinskom ratu, prema kojem je jedini krivac u Moskvi, a rat se može samo okončati samo slanjem oružja Ukrajini i vojnim porazom Rusije. Čini se da su ove dve njihove karakteristike međusobno povezane, piše Slobodna Dalmacija.

Počnimo od najmlađeg, poznatog američkog novinara Simora Herša.

Ovaj 86-godišnji (rođen 1937.) guru istraživačkog novinarstva je 8. februara na blogerskoj platformi Substack objavio tekst „Kako je Amerika uništila gasovod Severni tok“ u kojem – pozivajući se na izvor koji je „direktno upoznat sa operativnim planiranjem“ – tvrdi da su eksploziv pod cevi gasovoda Severni tok 1 i Severni tok 2 prošlog juna, u okviru vežbi NATO-a na Baltiku, postavili ronioci američke mornarice, da bi ih Norvežani u septembru aktivirali iz daljine.

Celu operaciju, piše Herš, naredio je američki predsednik Džo Bajden u decembru 2021. godine, dva meseca pre početka ruske agresije na Ukrajinu.

Indirektne dokaze za ovu tvrdnju video je ceo svet: prošlog februara, tri nedelje pre početka rata, Bajden je pred kamerama najavio uništenje ključnog evropskog gasovoda na konferenciji za novinare sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom u Vašingtonu.

„Ako Rusija izvrši invaziju, Severnog toka 2 više neće biti. Mi ćemo tome stati na kraj“, rekao je tada Bajden.

Teroristička diverzija sa jasnim ciljem: da se Evropa odseče od jeftinog ruskog gasa

Cilj ove terorističke diverzije je bio jasan: uništavanjem rusko-nemačkog gasovoda, Amerikanci neće samo da odseku Nemačku i Evropu od jeftinog ruskog gasa i nateraju ih da kupuju skuplji američki tečni gas – što će neminovno dovesti do poskupljenja energenata za evropske građane i poslovne poteškoće za nemačku i evropsku industriju – ali će sprečiti i dalje približavanje Nemačke i Rusije, što bi dugoročno moglo da ojača Evropu i time oslabi globalni uticaj SAD.

Gledano iz tog ugla, diverzija je ispunila ciljeve SAD.

Podsetimo, Herš je postao svetski poznat kada je otkrio i objavio američki ratni zločin u vijetnamskom selu Mi Lai 1969. godine (reč je o masakru stotina civila, uglavnom žena i dece, koji je počinila američka vojska 16. marta, 1968), kao i zvanično prikrivanje tog zločina, za koji je dobio Pulicerovu nagradu 1970. godine.

U narednih pola veka, Herš je svojim istraživačkim spisima izrastao u sinonim za hrabro i nezavisno novinarstvo, postavši uzor armiji novinara širom sveta.

Istovremeno, kao pravi američki patriota, pisao je o ratnim zločinima počinjenim u njegovo ime, odnosno zločinima koje su počinile američka vlada i vojska, od tajnog američkog bombardovanja Kambodže do masovnog mučenja ratnih zarobljenika u iračkom zatvoru Abu Graib, kao deo ilegalne američke okupacije Iraka.

Na isti način je 2014. razotkrio pokušaj SAD da pripišu upotrebu hemijskog oružja protiv civila sirijskom predsedniku Bašaru al Asadu.

Tada je otkrio da je američki narativ o Asadovoj upotrebi hemijskog oružja pun rupa i nedoslednosti, odnosno da je veća mogućnost da je ceo slučaj montiran u saradnji sa islamističkim ekstremistima koje je pomagao Zapad.

Na kraju su ovlašćene međunarodne komisije morale da se dogovore sa Heršom i zvanično priznaju da su obe zaraćene strane u Siriji mogle da upotrebe hemijsko oružje, odnosno da nema dokaza o krivici sirijske vlade.

Drugim rečima, nema suštinske razlike između Heršovog izveštaja iz 1969. o američkom masakru vijetnamskih civila i sadašnjeg izveštaja o američkoj likvidaciji Severnog toka, osim u profilu žrtava: tu su stradale vijetnamske žene i deca, a od sabotaže gasovoda stradali su – odnosno, tek će stradati – građani Evrope i evropske industrije, kojima će povećanje cena energenata urušiti životni standard i ekonomsku konkurentnost.

Kako je ikona svetskog novinarstva i dobitnik Pulicerove nagrade postao „bloger“

Međutim, malo je verovatno da će Herš dobiti Pulicera za ovaj poslednji tekst.

Ne samo da vodeći zapadni mediji upadljivo izbegavaju da pominju, a kamoli da komentarišu ili analiziraju Heršove izjave, već oni mediji koji su preneli bar delove njegovog teksta često pokušavaju da ga omalovaže na najbizarnije načine.

Kako je on još uvek „prevelika faca” da bi se direktno napadao, njegov autorski značaj – a time i smisao onoga što je izneo – pokušava se relativizovati tako što ga trivijalno predstavljaju kao „blogera”, pa čitamo naslove poput „Bloger tvrdi da su SAD sabotirali Severni tok 2, Vašington poriče“.

Dakle, nije Simor Herš, ikona svetskog novinarstva, već tvrdi neki fantomski „bloger”. Gotovo kao da je Lionel Mesi napao FIFA-u, a umesto naslova „Mesi napao FIFA“ pojavio se naslov „Fudbaler napao FIFA“. Poređenje nije preterano: ono što je Mesi za fudbal, Herš je za istraživačko novinarstvo.

Čovek čija je hrabrost inspirisala generacije novinara tako je praktično sveden na anonimnog reportera.

Doslovna legenda svetskog novinarstva, Herš je marginalizovan samo zato što se usudio da svoje ime stavi iza izveštaja koji radikalno menja uvreženi narativ o ukrajinskom ratu, jer ukazuje da se velika evropska eskalacija ne planira samo u Moskvi.

Štaviše, cinici bi rekli da je Vašington planirao ovu eskalaciju mnogo pre Moskve (pa je uoči državnog udara u Kijevu u februaru 2014. američka državna sekretarka Viktorija Nuland delila kekse pučistima na Majdanu, a nekoliko dana kasnije telefonom objasnila svom ambasadoru u Kijevu zašto novi ukrajinski premijer ne može biti Vitalij Kličko ili Oleg Tjahnibok, već mora biti Arsenij Jacenjuk, koji je to tada postao), i da su stratezi u Vašingtonu već bili sivi od čekanja da Putin konačno zagrize „ukrajinski mamac“, što se posle osam godina i dogodilo.

Kamo sreće da je Herš jedini američki lucidni starac koga Bela kuća ignoriše po pitanju ukrajinskog rata i svega što je dovelo do tog rata.

Godinama istu sudbinu doživljava 95-godišnji lingvista i kognitivni naučnik Noam Čomski (rođen 1928), široj publici možda poznatiji kao politički filozof i antiratni aktivista.

Čomski već godinama upozorava da Amerika podsticanjem članstva Ukrajine u NATO čini fatalnu grešku koja bi mogla da dovede do rata sa Rusijom.

„Nijedan ruski lider, ma ko on bio, ne bi tolerisao da Ukrajina, koja je u strateškom centru njegovih interesa, postane deo neprijateljskog vojnog saveza. Moramo da zamislimo kako bi SAD reagovale ako bi Varšavski pakt želeo da se proširi na Latinsku Ameriku tokom Hladnog rata, ili ako bi Meksiko i Kanada želeli da se pridruže Varšavskom paktu. Ovo se nikada ne bi ostvarilo, jer bi prvi pokušaj bio praćen nasilnim odgovorom SAD“, rekao je Čomski još u martu 2015. za američki nezavisni kanal Demokratija sada.

Proročki tekst poznatog američkog diplomate objavljen u Njujork tajmsu davne 1997. godine

Herš i Čomski nisu jedini skup mudrih staraca koje Vašington ignoriše. Već smo pisali o čitavoj plejadi vrhunskih američkih diplomata koji su u poodmaklim godinama upozoravali na rizike širenja NATO-a prema Rusiji, a posebno na opasnost od uplitanja u Ukrajinu, sugerišući da je neutralnost Kijeva jedini način da se izbegne ruski vojni odgovor.

Počnimo od najstarijeg, pokojnog „oca Hladnog rata“, Džordža Kenana (1904 – 2005).

Ono na šta je Čomski upozoravao 2015, Kenan je apostrofirao još 1997. godine.

Čuveni američki diplomata je 1997. godine, u 94. godini, u Njujork tajmsu objavio proročanski tekst koji danas živimo, napisavši da bi širenje NATO-a prema Rusiji bila „najfatalnija greška američke politike”, jer je bi „raspalilo nacionalističke, antizapadne i militarističke tendencije u ruskom mišljenju“ i „promoviše rusku spoljnu politiku u pravcima koji nam se definitivno ne dopadaju“.

Neutralnost Ukrajine po „finskom modelu“ (koji u međuvremenu ostavlja Helsinki u ratnoj psihozi) zagovarala su i dvojica najvećih američkih diplomata i geopolitičkih stratega 20. veka, sada 99-godišnji Henri Kisindžer (rođen 1923) i pokojnog Zbignjeva Bžežinskog (1928-2017).

Nakon ruske aneksije Krima 2014. godine, tada 91-godišnji Kisindžer je napisao da u ukrajinskoj krizi „treba zauzeti stav uporediv sa onim Finske“, dok je tada 86-godišnji Bžežinski istakao da je finski model bila „idealna za Ukrajinu”.

Konačno, 17. februara prošle godine – nedelju dana pre početka rata – poslednji američki ambasador u SSSR-u, sada 94-godišnji Džek Metlok (rođen 1929), predstavio je u intervjuu nezavisnom američkom kanalu Demokratija Sada razloge zašto se još 90-ih protivio širenju NATO-a prema Rusiji.

„Bio sam protiv širenja NATO-a jer sam video da bi proces koji smo tada započeli, ako bi se nastavio do granica Rusije – i uključio bivše delove Sovjetskog Saveza, poput Ukrajine i Gruzije – doveo do sukoba“, rekao je Metlok prošle godine.

Ali Vašington je ignorisao sva upozorenja svojih diplomatskih veterana. Mudri starci su uzalud apelovali na nove generacije u Stejt departmentu. I dogodilo se sve na šta su oni upozoravali.

Hajka na 94-godišnjeg filozofa strpanog u „prljavu dvanaestoricu“

Vratimo se na Herša. Iznenađujuće je koliko je malo svetskih intelektualaca komentarisalo njegove navode, a kamoli zatražilo javnu raspravu o njima. Među retkima je i pomenuti 95-godišnji Noam Čomski, koji je za Brisel tajms rekao da je sama ideja da će Rusija uništiti svoju energetsku infrastrukturu „apsurdna”.

„Ko ima jednu funkcionalnu sivu ćeliju zna da postoji samo jedna država sa motivom i sposobnošću da digne gasovod u vazduh. A to nije Rusija“, rekao je Čomski.

I dok Čomskog još ne napadaju kao „ruskog čoveka“ u SAD, to se ne može reći za njegovog godinu dana mlađeg vršnjaka, čuvenog 94-godišnjeg nemačkog filozofa Jirgena Habermasa (rođen 1929).

Pažnju je privukao prošlogodišnjim esejem u listu Zidojče cajtung, objavljenim u jeku javne rasprave o odnosu Nemačke prema ukrajinskom ratu, kada je istakao da Nemačka ne bi trebalo da šalje oružje Ukrajini zbog militarističke prošlosti, pozivajući svoje sunarodnike da ignorišu „moralne osude nemačke uzdržanosti“.

„Ova debata, koja je proizvela brojne primere zapanjujućeg preobraćenja bivših mirotvoraca, najavljuje istorijsku promenu u nemačkom posleratnom mentalitetu – teško stečenog mentaliteta koji je često osuđivan od strane desnice – a time i kraj mirovnog fokusa nemačke politike“, upozorio je Habermas, ocenivši da bitnu dimenziju nemačkih podela oko ukrajinskog rata predstavlja generacijski jaz.

Kako je objasnio, mlađa generacija (oličena u liku 41-godišnje šefice nemačke diplomatije Analene Berbok) ume da „na rat gleda samo kroz prizmu pobede ili poraza”, dok njegova generacija „zna da se rat protiv nuklearne sile ne može dobiti u tradicionalnom smislu tih reči“.

Zbog tih reči legendarni filozof je završio žigosan u uticajnom listu Politiko, na spisku 12 slavnih Nemaca „koji su najviše krivi za pogrešan pristup Nemačke Rusiji i njenom lideru” (lista, koja je imala elemente poternice, uključivala je bivše kancelare Angelu Merkel i Gerhard Šreder, i sadašnjeg nemačkog predsednika Frank-Valtera Štajnmajera), koje je Politiko doslovno nazvao „prljavom dvanaestorkom“.

Dotle smo stigli: dominantna svest žigoše jednog Habermasa, možda najpametnijeg živog Nemca, na isti način na koji ignoriše jednog Herša, kao što je ignorisala apele Kenana i Kisindžera.

Ispostavilo se da je Habermas u pravu, bar što se generacijskog jaza tiče: oni koji pamte Drugi svetski rat zaista drugačije gledaju na militarizaciju Nemačke od onih koji Drugi svetski svet znaju samo iz priča i filmova.

Drugim rečima, poslednja generacija Nemaca koja se seća Drugog svetskog rata morala je da ode, da bi nemački tenkovi ponovo krenuli preko ukrajinskih stepa ka Rusima.

Donedavna nemačka ministarka odbrane: Rat joj je omogućio „mnogo susreta sa sjajnim ljudima“

Svi ti 90-godišnjaci i 100-godišnjaci drugačije gledaju na čitav kompleks pitanja koja su dovela do ukrajinskog rata: Habermas, Herš, Kenan, Kisindžer, Bžežinski, Metlok i Čomski.

Danas nam upravo ti ljudi, koji potiču iz zaboravljenog doba, daju širu perspektivu i omogućavaju da iz drugačijih uglova sagledamo čitavu svetsku petlju u koju je učoren ukrajinski rat, ali većinska svest na Zapadu voli sužene perspektive i ne seća se Drugog svetskog rata, pa ne shvata da juri u Treći, posle kojeg Četvrti možda neće biti moguć.

A rat je strašno zanimljiva stvar, možda i najzanimljivija stvar na svetu, kako je izjavila donedavna nemačka ministarka odbrane Kristin Lambreht, kada je u novogodišnjem video obraćanju, u retkom prizoru političke iskrenosti, predstavila ukrajinski rat kao uzbudljivo profesionalno iskustvo.

„Usred Evrope besni rat. I s tim je za mene bilo mnogo posebnih utisaka koje sam uspela da steknem – mnogo, mnogo susreta sa zanimljivim, sjajnim ljudima“, rekao je Lambreht.

Dve nedelje kasnije ministarka je podnela ostavku, ali ovo je suština: stara garda koju je streslo je umrla, manjina preživelih je gurnuta na marginu – ili proglašena „ruskim ljudima“ – da bi generacije rođene posle Drugog svetskog rata uživale u posebnim utiscima koji su nastali dok usred Evrope besni rat.

Ima li išta zanimljivije od toga za nas koji ostajemo?