Slom liderstva

Britanski premijer Vinston Čerčil je to pokazao 1940, a Nelson Mandela tokom tranzicije Južne Afrike.

Prema ovim istorijskim standardima, lideri dve najveće ekonomije su užasno omanuli. I američki predsednik Donald Tramp i njegov kineski kolega Si Đinping isprva nisu reagovali na epidemiju virusa korona informisanjem i edukovanjem javnosti, već negiranjem problema, što je plaćeno životima.

Onda su energiju preusmerili na pripisivanje krivice drugima. Zahvaljujući njihovim greškama, svet je možda propustio priliku da odgovori na krizu „trenutkom Sputnjik“ (kada se američka administracija trgla i udvostručila napore, uvidevši da SAD zaostaju u svemirskoj trci za SSSR-om) ili „Maršalovim planom za kovid“.

Teoretičari prave razliku između „transformacionih“ i „transakcionih“ lidera. Ovi drugi nastoje da upravljaju rešavanjem problema tako da ne remete uobičajeni tok stvari, dok prvi nastoje da preoblikuju situacije u kojima se nalaze.

Naravno, transformacioni lideri nemaju uvek uspeha. Bivši predsednik Džordž V. Buš je pokušao da prepravi Bliski istok napadom na Irak s katastrofalnim posledicama.

Nasuprot tome, njegov otac bivši predsednik Džordž H. V. Buš je imao više transakcionog stila, ali i sposobnost upravljanja promenljivom situacijom u svetu posle propasti komunizma. Hladni rat se završio, Nemačka se ujedinila i čvrsto vezala za Zapad, a nije bio ispaljen nijedan metak.

Kakav god da im je stil, lideri mogu da projektuju snažan uticaj na grupni identitet – silu koja pretvara „mene“ i „tebe“ u „nas“. Lenji lideri skloni su da učvrste status kvo tako što iskorišćavaju podele za mobilisanje podrške sebi, kao Tramp.

Ali efikasni transformacioni lideri mogu da imaju dalekosežan uticaj na moralni karakter društva.

Mandela je lako mogao da definiše svoju bazu kao crne Južnoafrikance i onda da traži osvetu zbog višedecenijske nepravde. Umesto toga je neumorno radio na tome da identitet svojih sledbenika učini obuhvatnijim.

Nakon Drugog svetskog rata u kojem je Nemačka treći put za 70 godina napala Francusku, francuski diplomata Žan Mone je zaključio da bi osveta ponovo izazvala tragediju. Zato je osmislio plan za zajedničku evropsku proizvodnju uglja i čelika, aranžman koji će se na kraju razviti u Evropsku uniju.

Ta dostignuća nisu bila neizbežna. Kada pogledamo dalje od svojih porodica i najbližih saradnika, nalazimo da je najviše ljudskih identiteta ono što je politikolog Benedikt Anderson nazvao „zamišljenim zajednicama“. U proteklih sto ili dvesta godina, nacija je zamišljena zajednica za koju su ljudi spremni da umru.

Međutim, globalne pretnje poput kovida 19 i klimatskih promena ne diskriminišu po nacionalnosti.

U globalizovanom svetu većina ljudi pripada jednom broju zamišljenih zajednica koje se preklapaju – lokalnim, regionalnim, nacionalnim, etničkim, verskim, profesionalnim – i lideri ne moraju da se dopadaju najužim identitetima da bi mobilisali podršku ili solidarnost.

Izbijanje pandemije bilo je prilika za transformaciono liderstvo. Transformacioni lider bi na početku objasnio da pošto je kriza po prirodi globalna, nijedna zemlja ne može da je reši sama. I Tramp i Si su tu priliku protraćili. Umesto o moći nad drugima, mogli su da razmišljaju o moći sa drugima.

Osnaživanje drugih može da pomogne zemlji kao što su SAD da ostvari ciljeve. Ako Kina može da ojača svoj zdravstveni sistem ili smanji emisiju štetnih gasova, profitiraće Amerikanci i svi drugi. Mreže su ključni izvor moći u globalizovanom svetu. A u sve složenijem svetu, najpovezanije države, one koje su najsposobnije da privuku partnere za kooperativne napore, su najmoćnije.

U meri u kojoj ključ buduće bezbednosti i prosperiteta Amerike leži u učenju važnosti „moći sa“ kao i „moći nad“, učinak Trampove administracije za vreme pandemije je obeshrabrujući.

Problem nije „Prvo Amerika“ – sve zemlje svoje interese stavljaju na prvo mesto. Problem je kako Tramp definiše američke interese.

Fokusirajući se samo na to da se kratkoročni dobici ostvaruju kroz transakcije s nultom sumom, on nedovoljno pažnje posvećuje dugoročnijim interesima kojima služe institucije, savezništva i reciprocitet.

Administracija još može da razmisli o lekcijama koje su podupirale uspeh predsednika posle 1945. koje sam opisao u novoj knjizi „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa“. SAD još mogu da pokrenu veliki program pomoći povodom epidemije po modelu Maršalovog plana.

Kako je Henri Kisindžer nedavno rekao, lideri treba da izaberu put saradnje koji će voditi ka poboljšanju međunarodne otpornosti. Umesto da pribegava propagandi, Tramp bi mogao da zatraži vanredan samit G-20 ili zasedanje Saveta bezbednosti UN da se naprave okviri za ojačanu saradnju.

Mogao bi i da ukaže da će novi talas bolesti naročito pogoditi siromašnije zemlje i da će epidemije na globalnom jugu sve ugroziti kada dođu na sever.

Drugi talas gripa 1918. je ubio više ljudi nego prvi. Transformacioni lider bi učio američku javnost da je u njenom interesu da organizuje velikodušne doprinose za fond protiv kovida, otvoren za sve zemlje u razvoju.

Kada bi neki američki Čerčil ili Mandela javnost edukovali na taj način, pandemija bi mogla da otvori put za bolju svetsku politiku.

Ipak, tužno je da smo možda već propustili trenutak, a virus može prosto da pospeši uslove za populistički nacionalizam i autoritarne zloupotrebe tehnologije. Šteta je kada lideri naprave propust, ali je još veća šteta kada se to dogodi usred krize.

Autor je profesor na Harvardu

Copyright: Project Syndicate, 2020. www.project-syndicate.org