Slovenija nije osudila albansku platformu

Kao i inostrano mešanje u unutrašnje stvari Republike Makedonije:Karl Erjavec nije u svojoj diskusiji pomenuo ni reč platforma, precizira se u tom saopštenju.

Tako da je interesantna i znakovita najava da će se o stranom mešanju oglasiti ili strano mešanje i albansku platformu zvanično osuditi pored ministara inostranih poslova Slovačke i Mađarske, Miroslava Lajčaka i Petera Sijarta, i ministri inostranih poslova Austrije, Slovenije i Grčke, Sebastijan Kurc, Karl Erjavec i Nikos Kocijas umesto novog momenta u makedonskoj krizi, zasad, ispala obična spekulacija. Takav stav ove trojice ministara bio bi velika novina u istorijskom kontekstu odnosa njihovih država prema albanskom pitanju ili, kad je Grčka u pitanju, prema makedonskoj državnosti.

Demokratska unija za integraciju Alija Ahmetija i Alijansa za Albance Zijadina Sele kategorično su juče potvrdili da pri svojoj platformi ostaju. „Ne samo što platformu nećemo povući nego nećemo ni da razgovaramo o tome“, saopštila je Alijansa za Albance.

 Što se tiče dela platforme koji je naročito uzbudio srpski narod u Makedoniji i kojim se zahteva donošenje rezolucije o genocidu nad Albancima u periodu 1912 – 1956. godina ili „pre Drugog svetskog rata“, kako je u jednom intervjuu precizirala potpredsednica SDSM Radmila Šekerinska, istoričar dr Momčilo Pavlović za Danas kaže da „gotovo nema naroda na Balkanu koji u svojoj prošlosti i konstrukciji prošlosti ne koristi reč genocid koji je napravljen upravo nad njime“.

„Gotovo svi narodi imaju osećaj da je neko kroz istoriju napravio genocid nad njim. I Srbi, i Albanci, i Bošnjaci, kao nova nacija koja je u razvoju, i Hrvati, i Makedonci, i Grci. Razlozi se delom nalaze u istoriji. Ali kao istoričar moram da primetim sledeće: nikada albanski narod kao narod nije bio meta ekspanzionističke politike ili ratne politike balkanskih država. Svi ratovi koji su vođeni, a za koje oni misle da su vođeni protiv Albanaca, u stvari su vođeni protiv Osmanske Turske koja je okupirala te prostore i ti se narodi, dakle, oslobađaju turske uprave. Prvi balkanski rat koji je 1912. godine započela Crna Gora nije bio usmeren protiv Albanaca niti su Albanci bili posebna meta, nego Turci. A to što su Albanci birali stranu da budu sa Turcima, to ih je kvalifikovalo kao neprijatelje ovih susednih država“, tvrdi Pavlović.

Pošto citira celu istoriju od Prvog balkanskog do Prvog svetskog rata, Pavlović ne poriče: „U svim tim sukobima naravno da je bilo i stradanja civila, paljevina, znate već, rat je nenormalno stanje i ne možete očekivati normalna ponašanja, ali ne postoji plan o sistematskom proterivanju, posebno ne Albanaca“.

Spor oko nasilja nad civilnim stanovništvom posle balkanskih ratova je star i povodom medijskih izveštaja o tome 1913. godine je osnovana takozvana Karnegijeva komisija koja je napravila i izveštaj, ali ga srpska strana nikada nije prihvatila smatrajući da je rezultat sponzorstva Austro-Ugarske nezadovoljne rezultatima balkanskih ratova. Pavlović podvlači da taj izveštaj „nije podignut na nivo međunarodno priznatog akta, ali je kasnije zloupotrebljavan 90-ih godina oko sukoba u Bosni, onda su Amerikanci to izvukli“.

„To postoji, ali niti se to krsti genocidom, niti je to organizovan plan srpske, odnosno bugarske odnosno grčke vojske“, kaže Pavlović.

„Albanska platforma o tome da se sada za genocid optužuje čitava istorija, čitavi narodi na Balkanu u najmanju ruku je preterana i ne služi čak ni Albancima, jer u Prvom svetskom ratu srpska vojska je proterana, povukla se, pa ko je onda pravio zločine na tim prostorima“, kaže Pavlović i dodaje da to „ne doprinosi niti saradnji niti rešava ijedan problem a stvara potencijalni okvir za buduće nesporazume, da ne govorimo o sukobima, ne verujem da će doći do velikih sukoba na Balkanu, ali ako počne nekakav rat u Evropi on će tu početi zato što je dovoljna količina i mržnje i nerazumevanja, i šovinističkih izjava koje su potpuno nekažnjive i dobile su pravo građanstva čak i u javnom govoru“.

Nekoliko karakterističnih rečenica iz Izveštaja Karnegijeve komisije često se citira. Obavezno ova: „Spaljivanje sela i egzodus poraženog stanovništva je normalna i tradicionalna pojava u svim balkanskim ratovima i ustancima. To je običaj kod svih ovih naroda. Ono što su sami propatili oni zauzvrat nanose drugima. To su mogle da spreče samo izričite naredbe iz Atine, Beograda i Sofije i to samo ako bi crkve i pobunjeničke organizacije podržale odlučnost njihovih vlada“. Karnegijev izveštaj potopila su zverstva Prvog svetskog rata, a na njegovu je objektivnost bacana sumnja i zato što je detaljno okrivio srpsku i grčku, ali ne i ostale vojske. Pa je u izveštaju sa srpskog dela ratišta zapisano: „Kuće i čitava sela su pretvarana u pepeo, nenaoružano i nedužno stanovništvo je masovno masakrirano, neverovatni akti nasilja, pljačke i surovosti svake vrste – to su sredstva koja je primenjivala i još uvek primenjuje srpsko-crnogorska vojska u cilju potpunog preinačenja etničkog karaktera oblasti naseljene isključivo Albancima“ i još: „Grčka je primenjivala analogan sistem asimiliacije bugarskog stanovništva južne Makedonije i istrebljenja muslimanske populacije, kao što je Srbija primenjivala na severu“.