Smena levičara u Latinskoj Americi

Možda najbolji dokaz da ovo nije ideološki izazvana ogromna promena može se naći u onome što ju je pokrenulo – u ekonomskom padu. Region se više od deset godina uzdao u „socijalizam 21. veka“, koji je pokojni predsednik Venecuele Ugo Čaves koristio da podstakne grupacije poput Bolivarske alijanse za narode naših Amerika (ALBA) i Petrokaribe, naftne alijanse koja uključuje karipske države i Venecuelu. Ali su ekonomski kolaps, hiperinflacija i oskudica hrane uništili veru u taj sistem.

Treba spomenuti da su upravo ti isti faktori, koji su uglavnom rezultat neumoljivih globalnih okolnosti, omogućili levičarskim partijama Latinske Amerike da pobede i učvrste vlast tako što su krivili politiku orijentisanu ka tržištu koja im je prethodila. Brazilci su izabrali Luisa Inasija Lulu da Silvu za predsednika 2002, a Argentinci Nestora Kirhnera 2003. Finansijski pad je vratio Institucionalnu revolucionarnu partiju na vlast u Meksiku 2012, a levičarska partija Nova većina Mišel Bašele je pobedila u Čileu 2013.

Levičarske vlade su onda iskoristile održivi procvat robe da povećaju potrošnju na potrošačke subvencije i socijalnu pomoć, a da pritom ne postoji zavisnost od međunarodnih kreditora. Od 2003, godine izbora Kirhnera za predsednika, do 2011, kada je njegova supruga i sledbenica Kristina Fernandez de Kirhner ubedljivom većinom glasova izabrana za drugi mandat, cena soje je u proseku godišnje rasla za više od sedam odsto, što je pospešivalo celokupni rast BDP-a.

Slično tome, ekonomija Brazila, poduprta izvozom robe sopstvene proizvodnje, godišnje je rasla za oko 4,5 odsto. To je omogućilo zemlji kao što je Argentina da se bori protiv ekstremnog siromaštva i podstakne kupovnu moć srednje klase koja se pomaljala, a koja je zato postala izuzetno odana levičarskim vladama. U Argentini je bila potrebna stopa inflacije od 30 odsto, ogromni korupcionaški skandali i restrikcija kupovine stranih valuta da bi se obezbedila tanka većina glasova na nedavno održanim predsedničkim izborima za Maurisija Makrija iz redova desnog centra.

Uporišni razlog za ovu promenu sreće bilo je globalno okruženje koje više nije moglo da podržava visoke cene robe. Naročito je usporeni rast Kine oslabio potražnju za latinoameričkom robom. U Ekvadoru predsednik Rafael Korea postaje sve autoritarniji, nedavno je tražio izmenu Ustava da bi mogao da se kandiduje za četvrti mandat, reagujući na uticaj smanjenja ekonomije na podršku naroda za njegovu „diktaturu srca“.

U Veneculi, gde nafta predstavlja 95 odsto prihoda od izvoza, birači naravno kritikuju vladajuću Socijalističku partiju. Iako je Čavesov naslednik Nikolas Maduro i dalje predsednik, opozicija sada ima dve trećine poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini.

Dosta pre izbora u Venecueli, kubanska vlada, koja je postala izuzetno zavisna od velikodušnosti čavista, već je preduzimala pragmatične korake ka normalizaciji odnosa sa SAD. Raul i Fidel Kastro, koji iz prve ruke znaju kako se nestanak Sovjetskog Saveza, glavnog dobrotvora Kube za vreme Hladnog rata, odrazio na njihovu zemlju, osećali su skori gubitak izdašnih subvencija Venecuele i reagovali u skladu s tim.

Čak i u Čileu, čijom se ekonomijom možda najbolje upravlja u regionu, ali ona i dalje prilično zavisi od izvoza bakra, rejting Bašele je nizak kao nikada ranije, što ugrožava njenu ambicioznu agendu za reforme Ustava i obrazovnog sistema. Tome dodajte korupcionaške skandale koji uključuju sina Bašeleove i slabosti u vladajućoj koaliciji levog centra i povratak desnog centra na vlast na predsedničkim izborima 2017. izgleda sve verovatniji.

Ali izbori nisu jedino sredstvo za nametanje promene. Pošto je najveća ekonomska stagnacija u poslednjih 25 godina povećala budžetski deficit do rekordnih nivoa, brazilska predsednica Dilma Rusef je prisiljena da se okrene štednji, uključujući smanjenje pomoći za nezaposlene i socijalne pomoći. Rejting Rusefove su sigurno oštetili i ogromni korupcijski skandali i oni su glavni razlog što se ona sada suočava sa procedurama za smenu. Ali kada ekonomija beleži rast, korupcija je manje politički eksplozivna.

Slično tome, pošto je vojska Venecuele jasno stavila do znanja da odbrana čavinizma nije vredna suprotstavljanja narodnoj volji, Maduro je bio prisiljen da obeća da će revolucija sada „preći u novu fazu“. A čak i da Makri nije uspeo da pobedi na predsedničkim izborima u Argentini, njegov protivnik Danijel Šoli, koji je bio potpredsednik za vreme mandata Nestora Kirhnera, ali zastupa umereniji peronizam, verovatno bi morao da primeni pragmatičnu politiku čiji je cilj pospešivanje tržišnog poverenja.

Možda konačan udarac za levičarsku politiku Latinske Amerike dolazi iz Kolumbije, gde je predsednik Huan Manuel Santos postizanje mira sa Revolucionarnim oružanim snagama Kolumbije (FARC), najstarijom gerilskom grupom u Latinskoj Americi, učinio svojim glavnim prioritetom. Santos, predsednik koji naginje desnici, reizabran je 2014. tako što je isticao ove mirovne napore, koji su mu doneli jaku podršku iz levičarskih redova. Sada su dve strane na pragu mirovnog sporazuma, za koji se očekuje da bude potpisan u martu.

Čak više nego ekonomske borbe, koje uglavnom uzrokuju globalne sile, mir u Kolumbiji će za latinoameričke birače povećati korist od pragmatizma u odnosu na ideologiju, što je nešto što je čak i FARC prepoznao. Nova era umerenog, razumnog političkog odlučivanja moglo bi da bude ono što omogućava Latinskoj Americi da promeni svoje ekonomije i izgradi održiviji i inkluzivniji prosperitet.

Autor je bivši šef izraelske diplomatije. Potpredsednik je Međunarodnog centra za mir Toledo. Napisao je knjigu „Ožiljci rata, rane mira: izraelsko-arapska tragedija“.

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org