Smrt anglo-američkog konzervatizma

Stari konzervatizam protivio se radikalnim promenama ali je prihvatao potrebu za adapatacijom usled novih događaja i prioriteta. Zalagao se za postepenim pristupom reformi i odbacivao oberučko uništavanje institucija, uz obrazloženje da je sveobuhvatnu promenu previše teško kontrolisati. Konzervativci su bili pragmatični i ne bi pali na obećanja o magičnom rešenju bilo kog problema.

Prema ovom gledištu, velike reforme i dalje se mogu sprovesti. Ali njima treba pristupiti na takav način da se efekti mogu proceniti a ukoliko je neophodno, proces preinačiti. To je suprotno od radikalizma koji odbacuje inkrementalizam i posmatra svaki neuspeh reformi kao dokaz ne da je neko pogrešio već da se nije otišlo dovoljno daleko.

U Velikoj Britaniji, konzervativni pragmatizam i potraga za konsenzusom na kraju su postali izvor frustracija za radikalnije laburiste kao i ultra-torijevce. Obe strane su se žalile da su glavne partije postale skoro identična konfekcija „butskelizma“ – satirični izraz postratne britanske politike nazvane po konzervativnom misliocu dvadesetog veka R.A Balteru i umerenom vođi laburista Hju Gajtskelu.

Prva britanska političarka koji je pokušala da razbije postratni konsenzus bila je premijerka Margaret Tačer koja je vodila rat protiv onoga što je videla kao establišment koji stoji na putu neophodnih promena. Ipak, ostala je iznenađujuće verna gradualizmu. Tačer je uspela da se suoči sa sindikatima, Ministarstvom spoljnih poslova i gradskim establišmentom jer ih je primala jednog po jednog. Da ih je odjednom izazvala verovatno ne bi uspela.

Tačer je, takođe, donela konzervativni pristup međunarodnoj politici gde je videla da savezništvo predstavlja važan deo svakog reformskog procesa. Držala je do stava da bi evropska integracija mogla biti moćan mehanizam za postizanje inkrementalnog, ali na kraju i dalekosežnog napretka ka liberalnijem ekonomskom poretku. Međutim, na kraju je reformizam Tačerove počeo da iritira ljude. Osećajući da je jednostavno došlo do previše promena, neki konzervativci razvili su veliku averziju prema kompromisima.

Ta averzija došla je do izražaja tokom čitavog Bregzit procesa što je oduvek trebalo da predstavlja revoluciju, bez obzira na to kako neko pristupao tome. Problem sa revolucijama je, naravno, što one otvaraju vrata za previše alternativa. Kako se mogućnosti za radikalnu reformu šire, otvaraju se nove pukotine. Kao i u Francuskoj 1790.-ih, revolucija na kraju uvek proždire sopstvenu decu.

Od kada se Britanija priključila Evropskoj Ekonomskoj Zajednici 1973, njeni zakoni, propisi i prakse upravljanja postaju sve više isprepletani sa onima na kontinentu. Za neke u Britaniji, Bregzit izgleda da je ponudio beg od sveta koji se konstantno menja. U procesu koji je više antikonzervativni nego konzervativni, povraćaj „suvereniteta“ je prvi korak u pravcu prepravljanja čitavog političkog i socijalnog poretka.

Ipak, kao što perspektivniji Bregziteri moraju shvatiti, regenerisanje modernog društva od nule jeste poput pisanja sopstvenog programa za obradu teksta onda kada biste mogli da koristite samo Microsoft World. Ovo se posebno odnosi na pravni poredak. Fundamentalna promena poput „obnove suvereniteta“ zahteva suočavanje sa beskonačnim nizom trivijalnih pitanja koja ipak imaju ozbiljne i nepredvidive posledice.

Štaviše, Bregzit je nastao iz vizije demokratije koja je do sada u potpunosti izostala iz britanske političke tradicije. U stvari, populistički Bregziteri podstakli su neprijateljstvo protiv samih institucija koje su stvorile Britaniju: Parlamenta i vladavine zakona. Tradicionalni britanski pristup demokratiji bio je sadržan u govoru Edmunda Burkea iz 1774. – „Govor biračima iz Bristola“. Pošto je kreiranje javne politike komplikovano i uključuje mnoge preokrete, Burke je tvrdio da bi trebalo izabrati dobro informisane predstavnike koji će doneti odgovarajuće procene o bilo kom političkom izboru. Svaki od 21 poslanika konzervativne vlade koju je premijer Boris Džonson nedavno izbacio iz stranke zbog odbacivanja Bregzita bez dogovora je savršen uzor burkejske vizije.

Suprotno tome, nova antikonzervativna vizija odbacuje parlamentarizam i zagovara doktrinu o posredovanom narodnom suverenitetu. Ipak, u praksi, ova filozofija čini primenu suvereniteta nemogućom, jer ne nudi sredstva za upravljanje beskonačnim tokom svakodnevnih i komplikovanih političkih izbora kroz koje vlade moraju prolaziti svakodnevno. Objava da će „narod“ odlučiti to ne umanjuje, jer jednostavno ne postoji način da se svako političko pitanje predstavi javnosti.

Budimo sigurni, u budućnosti bi se mogla izmisliti aplikacija za veštačku inteligenciju koja vladama omogućava ispitivanje mišljenja javnosti o paketu reformi i pratećim kompromisima. Ipak, ostvarenje ovakve narodne demokratije bi zahtevalo nivo društvene transformacije koja je u suprotnosti s konzervativnim mišljenjem.

Populistička vizija, takođe, podrazumeva eliminaciju vekovnih demokratskih institucija. Na primer, izvan demokratske zastupljenosti, tradicionalni konzervatizam takođe zagovara vladavinu zakona, bez koje ne može biti ograničenja u vršenju vlasti, bilo da je tiranin ili populistički revolucionar.

U jezivoj slučajnosti, nedavna odluka predsednice Predstavničkog doma Kongresa SAD Nensi Pelosi da pokrene proceduru o opozivu Donalda Trampa usledila je istog dana kada je Vrhovni sud Velike Britanije presudio da je odluka Džonsona da suspenduje parlament Britanije bila nezakonita. Možda je istinski konzervativizam spreman da se vrati na scenu protiv nihilističkih nametača koji deluju u njegovo ime.

Autor je profesor istorije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Prinston. Saradnik je u Centru za inovaciju u međunarodnom upravljanju.

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org