Smrt „Putinovog kuvara“ je loša vest i nagoveštava…“ : Maks But, kolumnista Vašington posta o pogibiji Prigožina

Još ima mnogo toga što ne znamo sa sigurnošću (i možda nikada nećemo saznati), ali taj biser mudrosti je potvrđen Prigožinovom očiglednom smrću u sredu nakon što se privatni avion u kojem se nalazio navodno srušio severno od Moskve.

Prigožin je došao po „kralja“ u Kremlj — Vladimira Putina – tačno dva meseca pre svoje smrti. Krajem juna, Prigožin je tvrdio da njegovi plaćenici samo marširaju ka Moskvi da bi zbacili ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua i generala Valerija Gerasimova, načelnika generalštaba oružanih snaga. Obojicu je optužio, biranim rečima, za loše upravljanje ratom u Ukrajine i pružanja nedovoljne podrške Vagnerovim borcima.

Ali oružana pobuna u Rusiji bila je jasan izazov za samog Putina, smatra But, a on je izgledao iznenađujuće ranjivo kada nije uspeo da silom slomi Vagnerovu pobunu nakon što je proglasio vođe grupe izdajnicima.

S obzirom da ruske snage jedva da žure da uzmu oružje u ruke ime režima, a Vagnerove trupe bile su udaljene samo 190 kilometara od Moskve, Putin je morao da pristane na ponižavajući dogovor kojem je posredovao njegov prijatelj, predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko, koji je omogućio Prigožinu i njegovim sledbenicima da prođu naizgled nekažnjeno.

Utisak o Putinovoj slabosti bio je pojačan kada se Prigožin, nakon privremenog preseljenja u Belorusiju, prošlog meseca vratio u Rusiju. Činilo se da Prigožinova oholost nije smanjena od njegove neuspele pobune.

U ponedeljak, Prigožin se pojavio u video snimku sa, kako se činilo, sa neke lokacije u Africi. Hvalio se da nastavlja da čini „Rusiju još većom na svakom kontinentu“.

Ali u sredu se navodno srušio privatni avion kojim je Prigožin putovao iz Moskve u Sankt Peterburg, pri čemu su poginuli svi u avionu. Telegram kanali povezani sa Vagnerom rekli su da je letelicu oborila ruska protivvazdušna odbrana, a svedoci su izjavili da su čuli dva praska neposredno pre nego što je letelica pala sa neba.

Verovatno nije bila slučajnost što je Prigožin dočekao kraj istog dana kada je Kremlj objavio da je general Sergej Surovikin, koji je bio blizak Prigožinu, smenjen sa mesta komandanta ruskog vazduhoplovstva.

Kao što je prošlog meseca rekao direktor CIA Vilijam Berns, Putin je „apostol osvete“.

Ono što je upadljivo u vezi sa Prigožinovom očiglednom smrću jeste to što je nedostajala bilo kakva dvosmislenost koja obično prati uklanjanje onih koji se suprotstavljaju Putinu.

Komentatori sa sardonizmom pominju „sindrom iznenadne ruske smrti“, kada visoki ruski zvaničnici i poslovni rukovodioci misteriozno ispadaju kroz prozore ili izvrše „samoubistvo“ ili jednostavno umru bez navođenja uzroka – trend koji se samo povećao od ruske invazije u punom obimu na Ukrajinu.

Ali kada je reč o Prigožinu, ne bi trebalo da bude sumnje u ono što se dogodilo: on je gotovo sigurno pogubljen tako sigurno kao da je streljan od streljačkog voda na Crvenom trgu.

Tako opstajete na vlasti kada vladate gangsterskom državom.

Za Prigožinom niko neće proliti suzu: bio je sitni zločinac koji je postao ratni zločinac čiji su plaćenici bili krivi za zločine ne samo u Ukrajini, već i na Bliskom istoku i u Africi.

Ali smrt „Putinovog kuvara“ (nazvanog tako jer je nekada vodio brigu o jelovniku Kremlj) je loša vest i nagoveštava: naime, da je Putin zadržao svoju moć.

Neposredno posle pobune Vagnera, napisao sam da bi „Putin na kraju mogao da stane na čelo još jače diktature“ ili bi „njegovo pokazivanje slabosti moglo da ohrabri druge izazivače prestola… jer je njegova mistika kontrole razbijena“. U to vreme nismo znali kako će oružana pobuna uticati na rusku politiku.

Sada znamo: Putin se čini jakim kao i uvek, uprkos njegovoj neuspešnoj invaziji na Ukrajinu.

Čini se da unutar Rusije nije politički važno to što je, prema američkim obaveštajnim podacima, ta zemlja izgubila čak 120.000 vojnika u Ukrajini i najmanje 170.000 ih je ranjeno dok u potpunosti nije uspela da ostvari Putinov početni cilj da poništi ukrajinsku nezavisnost.

Ali čak i ako ruski narod nije naročito oduševljen invazijom na Ukrajinu — Kremlj mora da se oslanja na plaćenike i zatvorenike da bi vodili svoje bitke — oni ostaju, uglavnom, fatalistički i tihi. Čak ni iz Putinovog užeg kruga ne izlazi nikakav izazov.

To znači da Putin može da nastavi da vodi ovaj zli rat agresije dokle god ima zaliha municije — i bez sumnje hoće, nadajući se da će bivši predsednik Donald Tramp ili neki drugi republikanski kritičar Ukrajine osvojiti Belu kuću.

Najsigurniji način za okončanje ovog sukoba ostaje ukrajinski vojni uspeh — a ukrajinska kontraofanziva, uprkos preuranjenim tvrdnjama nekih na Zapadu da je već propala, nastavlja da napreduje u južnoj Ukrajini.

Zapad bi trebalo da odustane od želje da Putin napusti funkciju ili da u skorije vreme traži mir. Jedini put ka miru leži na bojnom polju — i Zapadu bi bilo dobro da udvostruči podršku ukrajinskim oružanim snagama kako bi poboljšao njihove šanse za uspeh.