Snabdevač Rusije oružjem: Da li će ova zemlja uticati na ishod rata?

Predstavnički dom Kongresa SAD usvojio je 28. aprila akt o ograničavanju razvoja i prodaje iranskih dronova, koji bi, zbog razvoja situacije u Ukrajini, uskoro mogao da postane zakon.

Još početkom jula, savetnik Bele kuće za nacionalnu bezbednost je predstavio izveštaje sa kojih je skinuta oznaka tajnosti da Rusija namerava da od Irana kupi „stotine naoružanih dronova“ za upotrebu u Ukrajini.

Objavljeni su i satelitski snimci ruske delegacije u obilasku baze Šehid Karimi, kojom upravlja avijacijski segment Korpusa garde islamske revolucije. Ova vojna baza deli pistu sa takozvanim civilnim aerodromom Kašan odakle su svojevremeno poleteli iranski dronovi ka Siriji.

Stručnjak za iransku odbranu i bezbednost Persijskog zaliva iz Vašingtona, Farzin Nadimi, upozorio je u avgustu da Rusija i Iran razvijaju dronove još od borbenih iskustava u Donbasu i na Krimu 2014. godine i otkako su videli efekat dronovi zapadne koalicije u Iraku i Avganistanu.

U analizi iranske vojne industrije, saradnik Instituta za proučavanje rata Džej Metju Mekinis ističe koliko je Iran profitirao u decembru 2011. godine kada je Korpus Islamske revolucionarne garde uspeo da obori američki dron RK-170 Sentinel.

Reverzni inženjering je model na kojem je Iran bazirao svoju vojnu industriju još od šaha Reze Pahlavija, pre Islamske revolucije. U međuvremenu, Iran izvozi svoje dronove u Etiopiju, Venecuelu i Tadžikistan, gde je nedavno otvorena fabrika za proizvodnju iranskih dronova u Dušanbeu, piše Slobodna Dalmacija.

Ruske bespilotne letelice proizvodi grupa Kronštat iz Dubne kod Sankt Peterburga, ali je fabrika pod embargom Zapada. Utoliko je isporuka iranskih dronova vid kupovine vremena dok domaća fabrika ne pronađe adekvatnu zamenu za uvozne visokosofisticirane elektronske komponente.

Ruska vojska je tek sredinom 2020. dobila prva tri drona tipa Orion, a tek krajem prošle godine sa nje je izvedeno probno lansiranje vođene protivtenkovske rakete 9M133 Kornet (duž ukrajinske granice).

Iran vidi saradnju sa Kinom i Rusijom kao deo svoje doktrine koja ima za cilj eliminisanje globalne vojne superiornosti NATO-a i promenu ravnoteže snaga u Persiji.

Komandant Vazduhoplovstva Korpusa garde islamske revolucije Amir Ali Hajzade rekao je za nacionalnu novinsku agenciju Mehr da je Iran vodeća zemlja u regionu u proizvodnji dronova. Tačno je, tvrdi organizacija za proveru činjenica Iranvire, da je Iran 2017. izvezao oružja u vrednosti od 20 miliona dolara, što je zanemarljivo u poređenju sa Izraelom koji je te godine izvezao oružja u vrednosti od 7,2 milijarde dolara.

Portparol iranskog parlamenta Mohamed Bager Galibaf tvrdi da je Iran među 10 najvećih vojnih sila, a istina je da nije čak ni među prvih 15 po izdacima za odbranu, a nijedna njihova fabrika oružja nije među stotinu najboljih na svetu. Iranvire kaže da je Iran zapravo rangiran kao 131. vojna sila od 167. Ali, naravno, žele da promene tu sliku.

Međutim, bilo bi pogrešno ignorisati vojno-industrijske kapacitete Irana. Njihova sposobnost da obrnu inženjering (kopiraju) manje zahtevne borbene sisteme je impresivna. Na primer, modernizacija tenka T-72 pod nazivom Karrar. Na tom rezervoaru je postavljen slovenački sistem za upravljanje vatrom Fontana EFCS-3.

Dobri primeri su vođeni sistem Fateh 110 za rakete zemlja-zemlja kratkog dometa ili Labeik za artiljerijske rakete Zelzal koje se isporučuju u Siriju ili libanski Hezbolah. U protivvazdušnom segmentu vredi pomenuti rakete Šahin, bazirane na američkim raketama srednjeg dometa MiM 23B Havk i kineskim KV-2 ili Herc-9, koje su kombinacija francuskog Crotale i kineskog HK- 7.

Protivtenkovske vođene rakete su kopirane iz sovjetskih vremena, a jurišni helikopteri Panha, HESA P4 i Toofan-2 su bazirani na hladnoratovskom američkom jurišnom helikopteru AH-1 Cobra. Što se tiče lakog naoružanja, usvojili su jurišnu pušku Heckler&Koch G-3 kalibra 7,52 mm, mitraljez Rheinmetall MG3 7,62 i snajper velikog kalibra Steir HS.50 BMG.

Što se raketa tiče, oni imaju čitav niz proizvoda modifikovanih od strane kineskih i ruskih proizvođača, uključujući krstareću raketu Meshkat po uzoru na sovjetsku raketu Raduga Kh-55, koja može da nosi i nuklearnu bojevu glavu, a isporučena im je davno iz Ukrajine, koja je bila kolevka sovjetskog nuklearnog oružja.

Ukrajina je očigledno napravila fatalnu grešku kada je pre 30 godina odlučila da se potpuno oslobodi svog nuklearnog arsenala, ali to je druga tema. Rakete Meškat korišćene su u iranskim napadima na naftna postrojenja u Abkaiku u južnoj Saudijskoj Arabiji.

U segmentu borbenih aviona, Iran je 2006. godine u flotu uveo Saeghe, drugu generaciju Azarkash-a po uzoru na američki jednosed Northrop F-5 Freedom Fighter. Na osnovu te letelice izgrađen je prvi „domaći borbeni avion“ četvrte generacije Kovsar, koji je pušten u upotrebu 2018. godine.

Avion ima pametnu navigacionu mapu, balistički kompjuterski nišan i head-up displej koji omogućava pilotu da vidi sve informacije o navigaciji i bubnju na vetrobranskom staklu. Avion leti brzinom od 1700 km/h, penje se 175 m/s, sa plafonom leta od 15 800 m i borbenim radijusom od 2000 km (sa podovesnim tenkovima).

Što se dronova tiče, Rusi u napadima na Ukrajinu trenutno koriste Šahed 136 i Mohadžer 6. Prema poslednjim informacijama, Rusi su donekle unapredili originalni sistem navođenja Šahed 136, koji je u ruskoj vojsci pod nazivom Geran-2. Dron se ispaljuje u serijama od najviše pet, a namenjen je za gađanje ciljeva na dubini do 200 km, sa autonomijom leta od 2000 km.

Njegova druga svrha je zasićenje PZO neprijatelja. Svaki PZO sistem ima ograničen broj ciljeva koje može da prati i cilja istovremeno. Ako potroši resurse na ovako jeftin dron, čija je cena svega oko 20.000 dolara, ozbiljnija krstareća raketa mogla bi sasvim nesmetano da proleti kroz sistem PZO, iako Šahedova bojeva glava od 40 kg eksploziva nije „bez đavola“. „. Avion pokreće prilično bučan dvotaktni motor sa vazdušnim hlađenjem i potisnim elisom, pri brzini manjoj od 200 km na sat.

Mohađer 6 je dron sličan turskom Bajraktaru koji je ušao u masovnu proizvodnju 2018. godine. Njegova krila široka 10 m mogu da ga drže u vazduhu 12 sati, a trokraki propeler i četvorotaktni motor od 110 (150 KS) omogućavaju mu brzinu od 200 km/h.

Koristi se za izviđanje ili gađanje ciljeva. sa precizno navođenim raketama ili 6 vođenih bombi klase Kuaem.sistem mu omogućava da radi na udaljenosti od 200 do 500 km od bazne stanice.

Ono što Iran još uvek može da ponudi Rusima je manje sofisticirani Shahed 129, koji nema mogućnosti satelitske komunikacije i koji je vezan za zemaljske ili leteće releje, ali nosi nosivost od 400 kg sa efektivnim dometom od 2.000 km i autonomijom od 24 sata.

Najsofisticiraniji bi trebalo da bude Ababil 5 predstavljen na vojnoj paradi u Teheranu 18. aprila ove godine. Iran pres prenosi da su ga na paradi i dalje vukli traktori, ali se zna da bi trebalo da ima motore Vestern Rotak od 115 KS, a biće naoružan sa četiri samonavođene protivtenkovske rakete Diamond-2 ili bombe Kuaem.

Iako zvanično negira prodaju, Iran je svjesno ušao na rusko tržište i ukrajinsko ratište sa dronovima, procjenjujući da će profit od takve promocije biti veći od štete izazvane mogućim zapadnim sankcijama.

Na te sankcije se još čeka, ali cela situacija je zabrinjavajuća za Izrael, koji je blago kritikovao agresiju na Ukrajinu, a pružao pomoć samo na humanitarnom nivou. Sada bi Izrael mogao postati nervozan i pridružiti se vojnoj pomoći Ukrajini ili zatražiti sankcije Iranu.