Šok terapija u Rusiji je bila tužna greška

Zapad je na razne načine podržavao demokratske pokrete u postsovjetskom regionu, jedva skrivajući svoj entuzijazam za različite „obojene“ revolucije koje su zamenile dugogodišnje diktatore odgovornijim liderima – mada se svi oni nisu pokazali posvećenim demokratama za kakve su se izdavali.

Suviše mnogo zemalja bivšeg sovjetskog bloka ostalo je pod autoritarnim liderima uključujući pojedine, poput ruskog predsednika Vladimira Putina, koji su naučili kako da održavaju fasadu izbora ubedljivije od njihovih komunističkih prethodnika. Oni svoj sistem „neliberalne demokratije“ prodaju na osnovi pragmatizma, a ne neke univerzalne teorije istorije. Ovi lideri tvrde da su jednostavno efikasniji u sprovođenju stvari.

To je svakako tačno kada je reč o podstrekavanju nacionalističkih sentimenata i o gušenju drugačije mislećih. Međutim, oni su bili manje efikasni u podsticanju dugoročnog ekonomskog rasta. Bruto društveni proizvod Rusije, nekada supersile, sada je oko 40 odsto BDP-a Nemačke i tek nešto iznad 50 odsto BDP-a Francuske. Dužina očekivanog životnog veka u Rusiji je na 153 mestu u svetu, odmah iza Hondurasa i Kazahstana.

Kada je reč o dohotku per capita, Rusija je na 73 mestu (po paritetu kupovne moći), daleko iza nekadašnjih satelita Sovjetskog Saveza u srednjoj i istočnoj Evropi. Zemlja je deindustrijalizovana: ogromna većina njenog izvoza sada dolazi od prirodnih resursa. Rusija nije evoluirala u „normalnu“ tržišnu ekonomiju, već u osobenu formu državno-ortačkog kapitalizma.
Tačno je, Rusija se i dalje probija iznad svoje težine u nekim oblastima kao što je nuklearno naoružanje. I ima pravo veta u Ujedinjenim nacijama. Kao što je pokazalo nedavno hakovanje Demokratske partije u Sjedinjenim Državama, Rusija ima sajber kapacitete koji joj omogućavaju da se u ogromnoj meri meša u izbore na Zapadu.

Sve govori da će se takvi upadi nastaviti. S obzirom na duboke veze predsednika SAD Donalda Trampa sa neprijatnim ruskim ličnostima (koje su i same tesno povezane s Putinom), Amerikanci su veoma zabrinuti zbog mogućih ruskih uticaja u SAD – koje će možda razjasniti tekuće istrage.
Mnogi su imali mnogo veće nade u Rusiju, ili Sovjetski Savez šire gledano, kada je Gvozdena zavesa pala. Posle sedam decenija komunizma, tranzicija ka demokratskoj tržišnoj ekonomiji nije mogla biti laka. Međutim, s obzirom na očigledne prednosti demokratskog tržišnog kapitalizma u odnosu na sistem koji se upravo bio raspao, pretpostavljalo se da će ekonomija cvetati i da će građani zahtevati snažniji glas.

Šta je pošlo naopako? Koga treba kriviti, i treba li uopšte nekoga kriviti? Da li se postkomunističkom tranzicijom Rusije moglo bolje upravljati?

Nikada ne možemo dati konačne odgovore na ova pitanja: istorija ne može dobiti drugu priliku. Ali mislim da se jednim delom suočavamo sa nasleđem pogrešnog Vašingtonskog konsenzusa koji je oblikovao tranziciju Rusije. Uticaji ovoga okvira ogledali su se u ogromnom naglasku koji su reformatori stavili na privatizaciju, bez obzira na to kako je ona sprovođena, i u kojoj je brzina imala prednost u odnosu na sve drugo, uključujući i stvaranje institucionalne infrastrukture potrebne da bi tržišna ekonomija funkcionisala.

Pre petnaest godina kada sam pisao knjigu „Globalizacija i njena nezadovoljstva“ obrazlagao sam da je pristup ekonomskoj reformi u vidu „šok terapije“ bio tužna greška. Ali branioci te doktrine upozoravali su na strpljenje: takvi sudovi mogu se dati jedino sa dugoročnijom perspektivom.
Danas, više od četvrt veka od početka tranzicije, ti raniji rezultati su potvrđeni, a oni koji su tvrdili da će prava na privatnu imovinu, kada se jednom daju, podstaći veću potražnju za vladavinom prava su, kako se ispostavilo, pogrešili. Rusija i mnoge druge zemlje u tranziciji zaostaju više nego ikad iza naprednih ekonomija. BDP je u nekim tranzicionim zemljama niži nego što je bio na početku tranzicije.

Mnogi u Rusiji smatraju da je američko ministarstvo finansija guralo politike Vašingtonskog konsenzusa da bi oslabilo njihovu zemlju. Duboka korumpiranost tima Univerziteta Harvard odabranog da „pomogne“ Rusiji u njenoj tranziciji, što je opisano u detaljnom članku koji je 2006. objavio „Institutional Investor“, ta uverenja je učvrstila.

Smatram da je objašnjenje bilo manje zlokobno: pogrešne ideje, čak i sa najboljim namerama, mogu imati ozbiljne posledice. A šanse za koristoljubivu pohlepu koju je Rusija ponudila bile su nekima jednostavno suviše velike da bi im odoleli. Jasno, demokratizacija u Rusiji zahtevala je napore čiji bi cilj bio zajednički prosperitet, a ne politike koje bi vodile stvaranju oligarhije.
Promašaji Zapada iz onog vremena ne bi trebalo sada da potkopavaju njegovu odlučnost da radi na stvaranju demokratskih država koje poštuju ljudska prava i međunarodno pravo. SAD se sada bore da spreče da ekstremizam Trampove administracije – bilo to zabrana putovanja muslimanima, ekološke politike koje odbacuju nauku ili ignorisanje međunarodnih trgovinskih obaveza – postane normalna stvar. Ali ni postupci kojima druge zemlje krše međunarodno pravo, kao Rusija u Ukrajini, takođe ne mogu biti „normalizovani“.

Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, profesor na Univerzitetu Kolumbija i glavni ekonomista u Institutu Ruzvelt

Copyright: Project Syndicate, 2017.
www.project-syndicate.org