„Kada Kremlj puca sebi u nogu, društvo se samo prilagođava“: Da li je Putin prevazišao poniženje upada u Kursk?

Upad ima mnogo ciljeva, od kojih je jedan možda bio nada da će izazvati političke nemire u Rusiji koje je Kremlj izgradio. Ali, nije, ukazuju u analizi za CEPA.org Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari i suosnivači Agentura.ru, koji prati aktivnosti ruske tajne službe.

Kremlj od prvog dana tretira invaziju na Kursk ne samo kao vojnu već i kao političku krizu.

Vojni element, koji ima za cilj da potisne Ukrajince i uništi njihovu logistiku u regionu Sumi, postigao je određeni uspeh – analitičari kažu da je Rusija povratila skoro polovinu od 1.000 kvadratnih milja zemlje koju su osvojile ukrajinske jedinice.

Ruske snage se okupljaju za veću ofanzivu i očekuje se da će prvi put biti dopunjene sa čak 10.000 severnokorejskih vojnika.

Kremlj je takođe uspešno rešio političku krizu.

U početku su brojne bezbednosne službe aktivne u Ukrajini i na ukrajinsko-ruskoj granici – FSB, vojna obaveštajna služba, obaveštajni ogranak Nacionalne garde – očigledno izneverile Kremlj.

Ipak, Putin je odlučio da ne kazni javno odgovorne. Ostao je pri strategiji usvojenoj u prvoj godini rata kada je zaustavio čistku protiv obaveštajne službe FSB-a zbog pružanja loših informacija o situaciji u Ukrajini.

Godinu dana kasnije, odlučio je da ne kažnjava FSB i Nacionalnu gardu nakon pobune vođe plaćenika Prigožina – još jedne unutrašnje političke krize koju bezbednosne službe Kremlja nisu uspele da spreče.

Tako je Putin obezbedio lojalnost svojih represivnih agencija po cenu nagrađivanja njihovih neuspeha.

FSB je nastavio da maltretira vojsku, ali do sada su hapšenja bila usmerena samo na osoblje Ministarstva odbrane, a ne na generale i oficire koji vode borbe.

Od početka debakla u Kursku, glavne vojne mete FSB-a bili su bivši zamenik ministra odbrane Pavel Popov, koji je nadgledao odeljenje za informacione sisteme ministarstva i glavni vojni istraživački centar za robotiku; i Valerij Mumindžanov, zamenik komandanta Lenjingradskog vojnog okruga za logistiku, optužen za korupciju u snabdevanju uniformama trupama koje se bore u Ukrajini.

Dakle, glavni cilj hapšenja je poboljšanje snabdevanja municijom i resursima, a ne kažnjavanje generala za greške na bojnom polju. A vojska, netaknuta čistkama, nastavlja da se bori.

Prvobitni i vidljivi gnev vojske zbog očiglednog neuspeha u sprečavanju ukrajinske invazije je nestao u prvim nedeljama usled nedostatka platformi za diskusiju o tako osetljivom pitanju.

Pre dve godine, u septembru 2022, kada su Ukrajinci iznenadili rusku vojsku i ponovo zauzeli Herson, Telegram kanali kojima su upravljali z-blogeri i vojni veterani bili su glavna platforma za debatu o tome šta je pošlo po zlu i ko je odgovoran. Razbili su generala Valerija Gerasimova, načelnika Generalštaba, i Aleksandra Lapina, komandanta Grupe armija Centar.

Ovog puta, kanali nisu imenovali nijednog generala.

Neki, najekstremniji, usudili su se da izraze negodovanje, ali ostali su se dobro sećali šta se desilo sa glasovima neslaganja u poslednje dve godine – najistaknutiji kritičar ruskog vojnog vrha sa ultraimperijalističkih pozicija Igor Strelkov/Girkin, bivši ministar odbrane Donjecke narodne republike, u zatvoru je od jula prošle godine.

Vojna cenzura, ojačana od strane Šojguovog naslednika Andreja Belousova, a koju sprovodi FSB, preživela je Kursku krizu i bila je izuzetno efikasna u ućutkivanju neslaganja u redovima.

Rusko društvo je takođe pronašlo način da apsorbuje šok debakla u Kursku. Prema anketama Levada centra, upad je u početku bio šok za većinu Rusa, od kojih je dve trećine verovalo zvaničnoj verziji da rat ide sasvim dobro.

Ali dok je ukrajinska operacija bila prvi put da su strane trupe okupirale rusku teritoriju od Drugog svetskog rata, nivo anksioznosti je bio mnogo niži nego dve godine ranije kada je Kremlj najavio široku mobilizaciju, kako je primetio Levada centar.

Rastuće cene namirnica i korupcija i dalje uznemiravaju Ruse više od onoga što se dogodilo na najzapadnijim rubovima zemlje.

Takva ravnodušnost u ruskom društvu može izgledati kao novi pad, ali nije. Većina Rusa nije saosećala sa Čečenima kada je ruska vojska bombardovala njihove gradove i sela 1990-ih, ubivši hiljade civila.

A kada su se teroristički napadi desili na Severnom Kavkazu, to nikada ne bi privuklo veliku pažnju u Moskvi ili Sankt Peterburgu.

Niti je izazvalo mnogo saosećanja za žrtve – većina Rusa je Severni Kavkaz uvek smatrala nekako stranim kopnenoj Rusiji s obzirom na njegove veoma različite tradicije, religije i jezike.

Sada se isti odnos manifestuje i prema Kurskoj oblasti, čak i ako je vrlo jasno i vidljivo ruski, njeni gradovi veoma liče na bilo koji drugi provincijski grad.

Pa zašto Rusi izgledaju tako distancirani? Nedostatak empatije prati strah, podstaknut od strane vlasti. Ovo igra značajnu ulogu u odluci da se ograničimo na mali svet rođaka, radno mesto i stan: razmišljanje dalje od toga može biti opasno.

A Kremlj je izuzetno vešt da igra na tim strahovima, čak i ako to izaziva apsurde.

Uzmite naizgled smešan nacrt zakona protiv navodne propagande za podršku načinu života bez dece. Deo očajničke (i izgubljene) bitke vlasti sa padom nataliteta u Rusiji, ukazuju na duboko zastrašeno društvo.

Popularna grupa za diskusiju o majčinstvu na društvenim mrežama VK je zatvorena. Moderatori grupe Sreća majčinstva, sa 150.000 pratilaca, objasnili su da ne mogu cenzurisati svaku objavu iz proteklih devet godina u slučaju da vlasti smatraju da je bilo koji komentar prekršio zakon koji tek treba da bude usvojen.

Kada Kremlj puca sebi u nogu, društvo se samo prilagođava, čak i ako to znači šepanje, a ne marširanje uz zvanične bubnjeve.