Solidarnost je danas skrajnuta

Onog časa kad se pojavila „Solidarnost“ to se promenilo. Uporedo s njom formirala se i generacija aktivista, koji su kasnije seli za pregovarački sto, a potom odigrali ključnu ulogu u demokratskoj Poljskoj. Bez gdanjskog sporazuma i „Solidarnosti“, koja se iz nega izrodila, ne bi bilo ni izbora 4. aprila.

Činjenica da je 31. avgusta 1980. godine legalizovano postojanje „Solidarnosti“ bila je suštinski značajna iz tri razloga. Kao prvo, bio je to signal da komunizam nije večan. Ranije se činilo da je taj sistem nemoguće savladati i bilo je nezamislivo ponuditi nešto kao alternativu.

Kao drugo, „Solidarnost“ je pokazala da se rodila nova, posleratna Poljska. Da ne postoji samo komunistička država već i poljsko društvo, koje se s njom ne poistovećuje.

Kao treće, „Solidarnost“ je dokazala da u Poljskoj postoji pravo građansko društvo koje zaista diskutuje o svojim vrednostima i pravcima u kojima želi da se razvija. „Solidarnost“ je omogućila takvu diskusiju.

U Poljskoj su nove generacije opozicionara učile od starijih, od onih koji su ranije protestovali. U situaciji kada su saradnja i meko povezivanje veoma bitni takvo iskustvo predstavlja neprocenjiv kapital.

Štrajk sam po sebi nije samo protest – on je i način stvaranja novog pokreta, izgradnje novih struktura. I to je ono najvažnije što se odigralo u avgustu 1980. godine u gdanjskom brodogradilištu.

Ne treba gledati na štrajk isključivo kao na pobunu protiv komunističke vlasti. Bio je to pre svega primer dugoročnog razmišljanja i stvaranja pokreta.

Pad komunizma takođe je i posledica politike koju je vodio Mihail Gorbačov. Sovjetski lider očigledno nije shvatao u kojoj meri spoljna imperija predstavlja integralni deo čitavog sistema.

Danas Rusi oštro kritikuju Gorbačova za odluke koje je donosio pred kraj osamdesetih godina prošlog veka, ali ta kritika je preterana. On svakako jeste načinio taktičke greške, ali njegov politički koncept bio je ipak veoma hrabar eksperiment.

Suštinu svog koncepta izneo je Erihu Honekeru, komunističkom lideru DDR-a, rekavši mu otvoreno da dozvoljava svakoj zemlji socijalističkog bloka da sama bira svoj razvojni put. Bio je to veoma važan istorijski korak.

Kasnije se ispostavilo da je taj eksperiment bio taktička greška zato što su tadašnji aktivisti u Poljskoj već bili spremni da istog časa iskoriste mogućnosti koje su im se pružile.

S druge strane, komunistička vlast je – shodno Gorbačovljevim preporukama – morala s nekim da stupi u pregovore, a u Poljskoj je imala sagovornika. Tako je započet proces koji je doveo do rušenja komunizma.

Zemlje Srednje Evrope izvanredno su iskoristile mogućnosti koje su se otvorile pred njima nakon pada komunizma, ali uz jednu primedbu: tokom promena izgubilo se nasleđe političkih ideja koje su se rodile sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

Od 1989. godine primenjuju se najprostiji obrasci delovanja koji su sveli politiku na puka ekonomska pitanja. Svi su nepromišljeno bili opijeni mogućnostima koje pruža slobodno tržište, pošto su smatrali da će ono rešiti sve probleme.

A to nije tako. Politika ne sme da bude zapostavljena, čak ni tokom sprovođenja principa slobodnog tržišta. To je ono što je nedostajalo devedesetih godina. I Poljska i druge zemlje u regionu vrlo brzo su zaboravile najobičniju solidarnost.

Ne bi se dogodila 1989. godina bez pokreta „Solidarnost“ i bez elementarne, ljudske solidarnosti. Kasnije je ona skrajnuta, a njen nedostatak u razmišljanju o promenama devedesetih godina osetan je do danas u svim zemljama regiona.

*Autor je američki istoričar, specijalizovan za srednju i istočnu Evropu

S poljskog prevela: Mila Gavrilović