Spaljene, ugušene, pretučene: Zašto žene u Libanu umiru od ruku svojih partnera?

Poslednji put kada im je bila u posetu, seća se maćeha 21.godišnje Hane Kodor, pravila je palačinke i kuvala jutarnju kafu.

Žalila se na umor mada je bila trudna sa svojim trećim detetom.

Bio je to avgust prošle godine.

Njen suprug je došao da je odvede kući gde su živeli u drugom delu Tripolija sa njihova dva sina.

„Popodne mi je stigao poziv kada mi je saopšteno da mi je ćerka u bolnici“, seća se otac.

„Pojurio sam tamo i zatekao Hanu kako vrišti od bolova optužujući svog supruga da ju je polio tečnim gasom iz kanistera koji su držali u kuhinji. Pitao sam je šta se dogodilo a ona mi je rekla: Tata, on me je opekao. Zapalio me je“.

Tri dana kasnije izgubila je bebu a osam dana nakon toga Hana je bila mrtva.

„Ona je prtrpela 100 odsto opekotine“, uključujući i respiratorni trakt, kazao je doktor Gabrijel Sabeh, iz bolnice Al Salam u Tripoliju.

„Od početka smo mogli da vidimo da je njen slučaj beznadežan ali smo brinuli o njoj kao da ima šansu da preživi, sve vreme znajući da će biti potrebno čudo da se oporavi“.

Šest meseci kasnije Hanina porodica i dalje čeka pravdu – Hanin suprug, inače taksista, je u zatvoru i čeka suđenje za ubistvo koje negira.

Iako tehnički još uvek ima smrtnu kaznu Liban nije nikoga pogubio skoro dve decenije. Hodor koji nije zagovornik smrtne kazne u ovom slučaju je priželjkuje.

„Ovo nije bio normalan zločin. Ovo je bio užasan zločin“, kaže on.

Ono što se dogodilo Hani Hodor bilo je strašno i po načinu ubistva vrlo neobično, iako ubistvo žena od strane njihovih muževa nije neuobičajeno među Libancima ili 1,5 miliona sirijskog stanovništva.

Prema podacima unutrašnjih bezbednosnih službi devet žena je ubijeno u krivičnim delima nasilja u porodici između januara i oktobra prošle godine a 18 žena 2021. Smatra se da je stvarni broj daleko veći a nasilje u porodici u porastu.

„Znamo da nisu prijavljeni svi slučajevi“, kaže Mohamed Mansur, zamenik direktora Abad, nevladine organizacije za rodnu ravnopravnost.

Iako Ustav piše da su svi „Libanci jednaki pred zakonom“ rodna nejednakost je utkana u tkivo nacije kroz kombinaciju patrijarhalnih vrednosti, nejednakog zakonodavstva i nasleđa „militarizovane muškosti“ iz prošlih sukoba, kažu aktivisti, pravnici i akademici.

Ovo je pogoršano ekonomskom krizom zemlje, siromaštvom, endemskom korupcijom, institucionalnom disfunkcijom i političkom paralizom što sve pojačava ranjivost najmanje moćnih u društvu.

Odrastajući u severnom regionu Akar, nedaleko od granice sa Sirijom, jednom od najugroženijih delova Libana, Zeina Kanjo je negovala ideju o drugačijem načinu života.

Muhamed je imao šest ćerki, ali za njega „ona je vredela ostalih pet zajedno.

Bila je pametna, bila je radosna, znala je stvari.

Nekoliko puta mi je rekla da bi volela da nije devojčica već dečak.

Zato što muškarci imaju više moći, a devojkama nije uvek dozvoljeno da vode život koji žele.“

Možda je taj osećaj ambicije naveo Zeinu da dođe u Bejrut.

Iako je napustila srednju školu nakon samo godinu dana, bila je upućena u tehnologiju i fotogenična, planirala je da otvori kozmetički salon.

Predstavljala je svoju zemlju 2020. na takmičenju lepote u Egiptu kao „Miss Elegant Libanon“, i tamo je upoznala svog budućeg muža.

Nedavno je, prema rečima njene majke Fatmeh, odlučila da osnuje porodicu i „da ima decu i pruži im bolji život od života svoje braće i sestara“.

Međutim, nije sve bilo dobro u braku – nije to Zeina rekla roditeljima.

Nekoliko dana pre smrti, 33-godišnjakinja je sedela u bejrutskoj kancelariji advokata Ašrafa Musavija, govoreći mu da želi da tuži svog muža zbog prevare.

„Bili smo u potpunom šoku kada smo saznali za njenu smrt jer ni na koji način nismo očekivali da će je ubiti“, kaže Musavi. „Nismo očekivali da će dostići ovaj nivo nasilja“.

Forenzičari su utvrdili da se Zeina, čije je telo pronađeno u stanu koji je delila sa Gazalom, ugušila.

Nekoliko sati nakon njene smrti, Gazal je pobegao u Tursku.

Uspeo je da izbegne hapšenje do decembra kada je, prema rečima Musavija, sada advokata porodice Kanjo, bio pritvoren u Stokholmu pod Interpolovom crvenom poternicom.

Nejasno je šta će se dalje dogoditi: Švedska će izručiti osumnjičenog samo ako dobije uveravanja da se neće suočiti sa smrtnom kaznom.

Kakve šanse ima porodica Kanjo za pravdu? „Teško je odgovoriti na to“, kaže Musavi.

„Libanske sudije su prošle godine organizovale petomesečni štrajk u znak protesta zbog pada njihovih plata u ekonomskoj krizi, što je dovelo do paralize pravnog sistema i sudskog poslovanja“.

Musavi kaže da je ovo delovalo kao dodatni motivacioni faktor za muškarce zlostavljače koji su se već osećali povlašćeno, svesno ili podsvesno, ukorenjenim patrijarhalnim vrednostima libanskog društva.

Kako kaže Nadia Badran, predsednica sindikata socijalnih radnika: „Zato što muškarci to mogu, oni to rade“.