Srbija je mala Amerika u jugoistočnoj Evropi

Bila je to grupa koja je, pored ekspertske, imala plansko-obaveštajnu ulogu. Uz pomoć stručnjaka iz ove grupe, ali i pojačanih pritisaka koji su dolazili iz Srbije i skoro dvomesečnog boravka srpske vojne misije u Americi, od decembra 1917. do kraja januara 1918. oblikovano je Vilsonovo gledište prema načelu samoopredeljenja naroda i konačnoj sudbini Austrougarske.

Odmah posle američkog stupanja u rat, počele su i američke pripreme za mirovnu konferenciju. Advokat Feliks Frankfurter, koji je u ime Ministarstva rata bio stacioniran u Parizu, referisao je da su francuski komiteti već daleko odmakli u pripremama za mirovnu konferenciju. Pre nego što je Amerika ušla u rat, Stejt department je preuzeo ulogu u bavljenju nemačkim subverzijama i sabotažom. Objašnjenje se našlo u tome da je kontrašpijunaža više problem spoljnih poslova, nego domaćih snaga reda i mira. Frenk L. Polk, vodeći pravnik Stejt departmenta i pripadnik „severoistočnog establišmenta“, postao je centralna ličnost američkih kontraobaveštajnih napora. Polk je koordinirao kontraobaveštajni rad grupa kakve su bile tajna služba, Biro za istrage i Britanska mornarička obaveštajna služba. U septembru 1917. Feliks Frankfurter predložio je predsedniku Vilsonu ideju za stvaranje nove agencije. Nova izvršna agencija trebalo bi da bude „planska organizacija“ koja bi trebalo da priprema američku politiku za predsednika Vilsona. Frankfurter je objasnio da bi nova agencija trebalo da deluje u bliskoj saradnji sa Stejt departmentom.

Vilson nije imao poverenja u svog državnog sekretara Roberta Lensinga, nego je svom najpoverljivijem i najbližem saradniku Edvardu Hausu dao uputstvo da „tiho sakupi grupu ljudi“ koji bi pripremili sliku šta ostale strane u ratu očekuju i traže od mirovnog sporazuma i da pripreme američku poziciju. Stejt department je bio slab i neefikasan i imao je samo nekoliko neiskusnih službenika. Izolacija SAD i nedostatak interesovanja za druge zemlje ili za kontakte s njima, ostavile su vladu sa tako malo informacija, da ona nije bila spremna za sučeljavanje sa drugim, tradicionalnim i moćnijim diplomatijama. Iza ovoga, nalazilo se, međutim, nepoverenje najbližih predsednikovih saradnika u njega samog. Još više će do izražaja to doći u naklonosti koju će Vilsonovi saradnici ukazivati prema Velikoj Britaniji.

Edvard Haus je bio neka vrsta profesionalnog političkog brokera. On je Teksašanin koji je negovao britanski akcenat od dečačkih godina provedenih u Engleskoj i velikim bogatstvom nasleđenim od roditelja koji su imali veliki imetak baveći se šećerom i pamukom, rečnim i pomorskim transportom i bankarskim ulaganjima.

NJegovi kritičari su mu prebacivali da je on znao kako da postane i postao „stvaralac kraljeva“ umesto da bude kralj. Optuživali su ga da želi da kontroliše zemlju, tako što će da kontroliše dva-tri čoveka u Senatu, dva-tri čoveka u Kongresu i predsednika. U tome se ugledao na svog oca, koji je postao bogat, ali je izbegavao rizike tako što je unajmljivao čoveka koji bi osmatrao sigurnost puta sa obale. Haus je hteo to isto u političkoj areni. On je želeo da nađe kandidata na kog bi imao uticaj, kome bi pomogao da se domogne položaja, a na kojeg bi uticao iza scene. Narod bi osećao da je to čovek koji ih predstavlja, a u stvarnosti, kontrolu bi imao potpuno drugi čovek.

Hausa je opčinila politička moć, tako da je već 1911. predosetio da bi napredni i agresivni guverner NJu DŽersija, bivši rektor Prinstona, Vudro Vilson, mogao da postane američki predsednik. Kada se to obistinilo, on je postao njegova desna ruka.

Vilson je od početka mandata imao nameru da diplomatiju postavi na „razumne osnove“. Za upravljanje organizacijom, Haus je izabrao Stjuarta E. Mejzisa, čije su kvalifikacije kao filozofa religije i predsednika Siti koledža u NJujorku, bile manje važne od činjenice da su on i Haus bili oženjeni dvema rođenim sestrama. Uzimajući mladog novinara i bivšeg socijalistu Voltera Lipmana (tada pomoćnika državnom sekretaru za rat), Haus je direktno ispunjavao Vilsonovu želju da uključi opozicioni liberalni establišment. Haus je angažovao i Arčibalda Kari Kulidža, široko poznatog profesora istorije Istočne Evrope na Harvardu i DŽemsa Šotvela. Šotvel je bio energični profesor istorije na Kolumbija univerzitetu koji je trebalo da uređuje ogromni rad „Ekonomska i socijalna istorija svetskog rata“ u 150 tomova. On je ovom poduhvatu dao ime, namerno birajući ime koje je trebalo za privlači malo pažnje za veoma tajni poduhvat.

Pred kraj oktobra 1917. kada se organizacija već nazirala, Kulidž je, podržan od Šotvela, predložio da poznati geograf Isaija Bauman bude uključen u „Istraživanje“. Oni su navodno osećali da bi jedan geograf, verovatno sa resursima Geografskog društva, treba da bude uključen da bi se bavio problemima koji treba da budu rešeni na kraju rata. Široko poznat zbog svojih istraživanja u Latinskoj Americi, povezanosti sa otkrićem grada Maču Pikču, ali i zbog direktorovanja Američkim geografskim društvom, Bauman je bio prirodan izbor za njujorško „Istraživanje“. Hausa je interesovala vredna kolekcija mapa Društva, biblioteka i novinski materijali, a još više kartografi i geografi koji bi trebalo da učestvuju u radu „Istraživanja“. Bauman je prihvatio ponudu s velikim entuzijazmom, pa su se sve okupljeni za tili čas premestili iz ćoška njujorške Javne biblioteke u prostrane kancelarije na trećem spratu zgrade Geografskog društva.

„Istraživanje“ je bilo pokriveno tajnošću. Vilsonova administracija bila je uplašena od mogućnih napada velikog i glasnog antiratnog pokreta, ali i mogućnošću da se prošire vesti koje bi sugerisale da Vilson nije ozbiljan u vođenju rata, a naročito sekretar za rat, NJutn Bejker koga su konzervativni nacionalisti smatrali pacifistom. Prisustvo „Istraživanja“ Bauman je objasnio u opštim crtama, a samo su četvorica ljudi iz Društva znala sasvim o čemu je reč. Ali dodatni čuvari, noćno obezbeđenje i druge mere bezbednosti upozorili su one koji su se bavili ovom stvarima, o čemu se radi. Uz ostale centre Vilsonove moći, grupa je brzo zaokupila pažnju britanske tajne službe i svevidećeg sir Vilijema Vajsmena. Haus je odobrio kontakte između ove grupe i Forin ofisa preko Vajsmena.

Više stvari se spojilo sa uključivanjem Baumana i Američkog geografskog društva u „Istraživanje“. Mnogo pre okončanja rata, od svih država bilo je priznato da će naučno znanje izgradi ulogu bez presedana na svakoj mirovnoj konferenciji. Mir „starog tipa“, tvrdilo se, mogao je da bude stvoren delovanjem diplomata, ali mir „novog tipa“ zahteva „veliko i ozbiljno znanje“. Bilo je od životne važnosti, smatrali su diplomate, da Sjedinjene Države „ne igraju ulogu pomiritelja“, nego da „aktivno oblikuju mir po naučnim merilima“.

Niko nije tako ozbiljno uzeo zamisao o „naučnom miru“ kao Isaija Bauman. Ukoliko su u početku Bauman i geografsko društvo smatrani bitnim dodatkom, na kraju ratu oni su postali od prvorazredne važnosti. Okončanje rata zahtevalo je do tada neviđeno preuređenje srušenog teritorijalnog poretka u evropocentričnom svetu, a geografske informacije postale su prvorazredne.

Do 1917. geografska informacija u Geografskom društvu značila je „naučnu činjenicu“, ali naglašavanjem „naučnog mira“ naišlo je na širi odjek. Pojava politički ujedinjene nacionalne države, progresivizam, vladino planiranje, institucionalizacija spoljne politike i porast novog profesionalnog sloja srednje klase – naučnika i inženjera, menadžera i eksperata, bili su međusobno povezani. Profesionalne klase delile su široko uverenje o mogućnosti preciznih rešenja, naučnih odgovora na specifične probleme, a „Istraživanje“ je to proširilo to uverenje na posleratno teritorijalno, političko i ekonomsko organizovanje zasnovano na naučnim činjenicama. Naučnici su, naravno, i ranije savetovali mirovne i diplomatske delegacije, ali planirane pripreme jedne takve komisije, toliko dugo unapred, nisu bile zabeležene u dotadašnjoj istoriji spoljnih poslova.

Jasno se vidi da većinu vodećih ljudi čine profesori sa Kolumbije, na kojem je istaknuto mesto imao Mihajlo Pupin, a što neće biti bez značaja za razvijanje i usvajanje predloga za koje se Pupin zalagao i aranžirao, naravno, uz koordinaciju sa srpskom vladom. Jedno od osnovnih obeležja članova „Istraživanja“ jeste njihova mladost i „odsustvo specifičnih znanja“. Prosečna starost eksperata bila je manja od 41 godine, a direktori grupa bili su u dobi od 25 do 33 godine.

Vilson je u decembru 1917. tražio da novostvorena grupa pripremi predlog za rešavanje balkanskog pitanja, pošto su tada SAD objavile rat Austrougarskoj. Predlog ratnih ciljeva Amerike, „Istraživanje“ će uputiti predsedniku Vilsonu, a on će ih predstaviti u Kongresu početkom januara.

Eksperti „Istraživanja“ nisu bili od početka uvereni u nužnost raspada Austrougarske kao što je to bio Stejt department ili kao što je bio uverenja H. DŽ. Vels u svom delu „U četvrtoj godini – predviđanja mira u svetu“.

– Evropski dinastički sistem zasnovan na međusobnim brakovima uglavnom nemačkih kraljevskih porodica je danas mrtav, on je mrtav tek od skoro, ali je mrtav kao što je mrtva vladavina Inka. Revolucija u Rusiji, uspostavljanje republike u Kini, ukazuju na stremljenje istoka ka slobodnim institucijama, a ulazak Amerike u svetsku politiku zatvara svaku ideju ka povratku na sistem 19. veka. Narodi se obraćaju narodima. „Nema mira sa Hoencolernima“ čuje se uzvik sa svih strana. Običan čovek sa ulice želi da diplomatija osigura mir“, napisao je Vels.

Sredinom 1917. pojavio se prvi predlog koji je predviđao rasturanje Austrougarske i ujedinjenje jugoslovenskih naroda. NJegov autor bio je šef Odeljenja za Bliski istok, u koji je tada spadao Balkan i jugoistočna Evropa, u Stejt departmentu, Albert Patni. Nacionalni problemi Austrougarske izučavali su se u ovom odeljenju. Pre nego što je došao u Stejt department bio je dekan Visoke pravne škole u Ilinoisu. Napisao je, između ostalih i nekoliko radova iz oblasti međunarodnih finansija. On je 26. maja 1917. uručio državnom sekretaru Lensingu memorandum pod nazivom „Nacionalističke aspiracije na Bliskom istoku“ u kojem je razmatrana problematika jugoistočne Evrope, a ne prostora koji se danas podrazumeva pod Bliskom istokom.

Novu, dopunjenu studiju, Patni je napravio 5. juna 1917. Bio je to dokumenat koji je veoma bitno uticao na američke stavove prema ambicijama južnoslovenskih naroda. Patni je ukazao da je jedan od uzroka rata bio nepomirljivi sukob između jugoslovenskih nacionalnih aspiracija i Habzburgovaca. Od rešenja tog problema, zavisilo je rešenje mnogih drugih problema. Patni je to pitanje povezao sa potrebom da se spreči nemački prodor na Istok. On je ocenio da je „jugoslovensko pitanje komplikovano“ jer je u njega uključeno trostrano rivalstvo između Austrijanaca, Jugoslovena i Italijana. Od rešenja tog pitanja u velikoj meri zavisiće da li će „biti uništeni nemački snovi o „Drang nach Osten“ („prodoru na istok“) ili će to biti prvi korak u njihovom ostvarenju“. Postojanje velike slovenske mase na granicama Austrougarske sprečavalo je „opravdano“ širenje Srbije na sever, tvrdio je Patni.

Pitanje je moglo da se reši na tri načina: gubitkom nezavisnosti Srbije i Crne Gore i njihovim potčinjavanjem Austrougarskoj; očuvanjem granica pre rata uz obećanje da će slovenski živalj u Monarhiji uživati jednaka prava sa ostalim narodima i najzad, stvaranjem jugoslovenske države u koju bi, pored Srbije i Crne Gore, ušle zemlje nastanjene Srbima, Hrvatima, a možda i Slovencima. Patni je bio protiv prva dva rešenja. Jedino treće rešenje može da zadovolji pravedne zahteve Srba i Hrvata koji svojim brojem i karakterom kako je on tvrdio, zaslužuju nezavisnost.

Patni je smatrao da jugoslovensku državu treba da sačinjavaju Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Dalmacija, Slavonija i Hrvatska. Nije verovao da u tu državu treba da uđu Slovenija, Trst, Istra i Rijeka. Za Slovence je tvrdio da su bliži Austrijancima nego Srbima i Hrvatima; ujedinjenje Južnih Slovena onemogućilo bi izlazak Austrije na more; Trst i Istra treba da pripadnu Italiji, a Rijeka Mađarskoj. Takvo rešenje moglo se ostvariti u slučaju potpune pobede saveznika. U slučaju da to ne bude ostvarivo, Patni je predložio da SAD podrže zahteve Srba i Hrvata da dobiju teritorije koje i pripadaju. U tom slučaju Bosna i Hercegovina treba da pripadne Srbiji kao i da se obezbedi pravo da Hrvati i Srbi iz Austro – Ugarske mogu slobodno da se iseljavaju u srpsko – hrvatsku državu. Patnijev predlog prihvatiće prvo državni sekretar Robert Lensing. On je podstaknuo Patnija da dalje proučava ovo pitanje, smatrajući da od njega zavisi evropski mir. Ovaj predlog, međutim, nije prosledio predsedniku, pošto je znao da Vilsonove misli idu u drugom pravcu.

Pripreme za Vilsonov programski govor bile su veoma intenzivne. Osoblje „Istraživanja“ počelo je da radi na njemu tokom druge nedelje decembra. Koristeći fizičke karte, statističke, nacionalne ili etničke, o etničkim grupama, trgovini, ekonomiji i političkim pokretima, oni su počeli da crtaju mape evropskih regiona zahvaćenih tajnim ugovorima. Odgovornost da napravi nacrt memoranduma koji se zvao „The War Aims and Peace Terms It Suggests“ („Ratni ciljevi i mirovni uslovi koji slede“) preuzeo je Volter Lipman. Konačnu verziju sačinili su predsednik Vilson i Edvard Haus radeći na njoj od 4. januara 1918. Oni su razjasnili teritorijalne preporuke i dodali preambulu od pet tačaka.

Upravo u to vreme, u decembru 1917, posle dugih priprema u kojima su učestvovali Nikolaj Velimirović, Čedomilj Mijatović, Milenko Vesnić, a na osnovu zahteva predsednika vlade Nikole Pašića, srpska vojna misija doputovala je u SAD.

U njoj su bili ambasador u Parizu Milenko Vesnić, general Mihailo Rašić, pukovnik Mihailo Nenadović i kapetan Milan Jovičić. Jedna od najvažnijih događaja za srpsku misiju dogodio se 7. januara, samo dan pre Vilsonovog izlaganja u Senatu. Baš na pravoslavni Božić, misija je svečano primljena u Senatu. Svi njeni članovi znali su koliko je to važan događaj za uspeh posete Americi, upoznavanje senatora sa srpskim i jugoslovenskim problemom i njihovo pridobijanje. Kada su se srpski izaslanici pojavili u sali Senata, dočekani su burnim pozdravima i aplauzima, svedoči Milenko Vesnić. Burno pljeskanje nije prestajalo sve dok i poslednjeg člana Misije po jedan senator nije dopratio do predviđenog mesta. S desne strane predsednika Senata i potpredsednika SAD Tomasa Maršala seo je sam Milenko Vesnić, dok je poslanik LJuba Mihailović zauzeo mesto sa leve strane. Ostali su bili u prvom redu ispred govorničke tribine.

Domaćin Tomas Maršal govorio je o srpskoj borbi za slobodu protiv Turaka i Austrougarske. Govorio je „sa žarom i ubeđenjem“ i pozvao svoje kolege da „svoje misli i osećanja pridruže njegovim“. Pošto je govor okončao molitvom za potpuno oslobođenje srpskog naroda, dao je reč Vesniću.

Šef Misije počeo je svoj govor veličanjem uloge SAD pri izgradnji u učvršćivanju slobode i pravde kod svetskog čovečanstva. Potom je govorio o „besprimernoj borbi srpskog naroda i njegove jednokrvne braće“, naročito „kada su se Nemci bacili na nas svom snagom“. Završio je uverenjem da je budućnost „srpskog naroda i njegove braće potpuno zajamčena“, zahvaljujući „sopstvenoj izdržljivosti, pomoći saveznika, Americi i njenim idealima“.

Svi senatori, narod na prepunim galerijama, „a naročito dame“, pozdravili su oba govora sa oduševljenjem. Zatim su se senatori postrojili i rukovali sa svim članovima Misije. Dečaci koji su radili kao razvodnici u Senatu, posebno su bili ushićeni pozdravljanjem sa srpskim oficirima.

Na ručku koji je kasnije priređen u restoranu Senata, senatori su iskazali svoju solidarnost sa srpskom borbom i herojstvom.

Uveče je za srpsku delegaciju priređena svečana večera koju je priredio francuski ambasador u Americi. Bili su prisutni i brojni ugledni Amerikanci. Sutradan je Misija položila venac na grob DŽordža Vašingtona. Posle državnog sekretara Lensinga, koji je uporedio Vašingtona i Karađorđa, govorio je Vesnić, neskriveno uzbuđen i dirnut Lensingovim rečima. Dok je govorio, glas mu je podrhtavao, mada je umeo dobro da vlada sobom.

Sledeći dan, 8. januar 1918. imaće posebno značenje – ne samo zato što se tog dana Vesnić obratio američkom Kongresu, nego još više zato što je delegacija bila pozvana da prisustvuje istorijskom obraćanju predsednika Vilsona. Milenko Vesnić je verovao da će njegovi razgovori s pukovnikom Hausom imati refleksa u govoru američkog predsednika. Strepnja je obuzimala sve njih, pošto su znali da će stav američkog predsednika biti odlučujući za sudbinu projekta južnoslovenskog ujedinjenja. Sticajem okolnosti, Vesnić je bio jedini strani političar i diplomata s kojim se predsednik Vilson, posredstvom svog savetnika Hausa, konsultovao o sadržaju jednog dela svog izlaganja, odnosno o tački 11 koja se odnosila na budućnost Srbije, Crne Gore i Rumunije i to 5. januara i u kojoj je za Srbiju previđen izlaz na more.

Istog tog dana, britanski premijer Lojd DŽordž održao je svoj govor u kojem je predvideo obnovu Srbije s minimalnim proširenjima i odbacio ideju o stvaranju zajedničke države Južnih Slovena, dok bi Austrougarska opstala kao multietnička tvorevina. Drugim rečima, Lojd DŽordž je nastojao da privoli Austrougarsku da zaključi separatni mir. Drugačije rečeno, Britanija nije vodila rat radi ostvarenja srpskih nacionalnih ciljeva, primene načela samoopredeljenja i promene postojećeg poretka na evropskom jugoistoku.

Ovaj govor izazvao je lavine protesta Italijana, Srba, Čehoslovaka i drugih. U razgovoru lordom Sesilom, poslanik Srbije Jovan Jovanović ga je upitao da li je govor Lojda DŽordža bio napuštanje jugoslovenskog programa. Sesil je rekao da bi on u slučaju potpune pobede saveznika bio sklon stvaranju jugoslovenske zajednice, a po savetu lorda Milnera, uputio je reči ohrabrenja Srbiji, jer su „oni bili pravi junaci u izdržljivosti i borbi“.

Vilson je tražio od nevoljnog Hausa da ispipa Vesnića o predlozima za Balkan u tački 11. „Imao sam dovoljno iskustva“, napisao je Haus u svom dnevniku, „sa strancima i drugima koji su opsednuti nekom idejom, da sam smatrao beznadežnim da očekujem razumno gledište“. Ali predsednik je insistirao.

Vesnić je tačku 11 u celini odbacio, tvrdeći da ona ne bi zadovoljila Srbiju. Dodao je da „u ovom trenutku ne treba uspostavljati mir i da se na mirovne pregovore mora gledati s negodovanjem“. Haus ga je zamolio da samostalno formuliše odgovarajuću tačku Vilsonovog govora, Vesnić je napisao: „Nema i ne može biti u Evropi trajnog mira uz očuvanje sadašnje Austrougarske. Narodi koji se u njoj nalaze, Srbi, Hrvati i Slovenci, kao i Turci, Slovaci, Rumuni, Italijani, nastaviće da se bore protiv nemačko-mađarske prevlasti. Što se Bugarske tiče, Srbija je potpuno privržena Bukureštanskom ugovoru. Savezničke sile garantovale su joj te granice. Bilo bi moralno i materijalno neizvodljivo, tako brzo postići sporazum među balkanskim narodima, što je naravno poželjno i što će se možda ostvariti. Bugarsko izdajstvo ne sme i neće biti nagrađeno. Iskreno verujem da bi ozbiljni pregovori o miru u ovom trenutku značili potpuni neuspeh savezničke politike i težak kolaps ljudske civilizacije“.

Hausa je oneraspoložio ovako otvoren razgovor. NJegovi „Lični zapisi“, koje je uredio Čarls Sejmur, pokazuju da ga je ostavio „prilično depresivnim“, i da je savetovao predsedniku da nimalo ne menja tekst svog govora i da je situacija takva kakva jeste.

Nakon Vilsonovog govora, srpska ratna misija je posle podne primljena u Kongresu sa istim ceremonijama i počastima kao prethodno u Senatu. Vesnić je razmišljao da svoje obraćanje iskoristi kao obaveštavanje celokupne američke javnosti o pravednoj borbi srpskog naroda i njegovim težnjama. Naglasio je da su uzroci rata „u prvom redu u težnji nemačkog naroda u gospodarenju celim svetom kao i njegovom neprijateljstvu prema demokratiji i njenim idealima“. Znao je dobro šta američko uvo želi da čuje i šta američki političari najbolje razumeju.

U polusatnom izlaganju govorio je još o istoriji srpskog naroda, opisao njegov život u vreme rata i kako su nad njim Austrijanci, Nemci, Mađari i Bugari počinili prava varvarstva. Naglasio je da je Srbija bila „mala Amerika“ u jugoistočnoj Evropi i istakao da će posle rata biti faktor napretka i elemenat reda. U ovakvoj prilici, istakao je i zasluge i hrabrost saveznika i savezničkih vojnika, među kojima i američkih pod komandom generala Peršinga i pohvalio američku demokratiju. Govoreći o miru, rekao je da mir mora da bude pravedan i dugotrajan. Kongresmeni su ga pažljivo slušali i u jednom trenutku ustali. To je bio znak slaganja sa njegovim rečima. Delimično obeshrabren Vilsonovom reakcijom, sada je shvatio da ipak ima ljudi koji bi mogli da podrže ujedinjenje Južnih Slovena.

Sejmur izražava iznenađenje da predsednik i Haus nisu obratili pažnju na Vesnićevo upozorenje. Ali Vilson je bio u dilemi. Obećanje potpunog oslobođenja potčinjenim narodima primoralo ni Beč na potpunu zavisnost od Berlina; a to bi značilo podelu ekonomski međuzavisnog regiona. S druge strane, ako bi im se ponudila samo autonomija – mada je to davalo prednost ostavljanja otvorenom mogućnosti odvajanja Beča od Berlina i odvojenih mirovnih pregovora – to bi obeshrabrilo vojnike slovenske krvi u austrougarskoj vojsci, veliki broj kojih je bio spreman na pobunu. Tako bi prilika da se oslabi veliki protivnik bila izgubljena.

Vesnić je takođe bio u dilemi. Shvatio je koliko bi bilo nerezonski zalagati se za raspad Austrougarske u govoru Kongresu, ako će predsednik Vilson to da odbije za istom govornicom nekoliko minuta kasnije. Opet, ako to ne uradi, Hrvati i Slovenci će da optuže srpsku vladu da je manje zainteresovana za njihovu sudbinu nego za sopstvene teritorijalne ambicije. Mogli bi da odbace ceo jugoslovenski program i odluče da se sami „izbore“ s Bečom. Ti dani su u poslanstvu bili vrlo napeti. Hamilton Fiš Armstrong piše: „Pretpostavljao sam da je Vesnić bio zabrinut zbog očekivanog govora pred Kongresom. Bio je, ali zato što nije znao šta da kaže po vitalnom pitanju Imperije. Pričao je nekoliko puta sa državnim sekretarom Lensingom, koji se po ovom pitanju, kao i po mnogim drugim, nije slagao s predsednikom, i činilo mu se da je na njega ostavio jači utisak nego na Hausa; ali je znao da Lensing ima zanemarljiv uticaj u poređenju s Hausom.

Američki državni sekretar je odmah posle Vilsonovog izlaganja, 10. januara, napisao Memorandum u kojem je istakao neprimenljivost predsednikovih stavova na Balkanu. Kao primer nasilne promene etničkog stanja naveo je delatnost Bugarske u Makedoniji. Zbog toga je smatrao da rešenje mora da bude arbitrarno. On je tada već prihvatio Patnijevo rešenje za Monarhiju, predlažući Vilsonu da izmeni stav u pogledu stvaranja novih država. Lensing je smatrao da nova jugoslovenska država treba da obuhvati Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Crnu Goru, Dalmaciju i Bosnu i Hercegovinu. Takva država će dovesti do stvaranje nepremostive barijere nemačkim ambicijama na istoku, tvrdio je Lensing. „Predsednik će verovatno morati da odustane od svoje ideje da sačuva Austrougarsku… Moraće doći do okupljanja Hrvatske, Slavonije, Dalmacije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije pod jednom vrhovnom vlašću“, napisao je Lensing.

Nastavlja se