Srbija je solidarna prema izbeglicama, a ksenofobija jača svuda

„Od tih 82,4 miliona ljudi koji su bili prisiljeni da napuste svoje domove zbog ratova, nasilja, sukoba i progona više od 26 miliona su izbeglice, što znači da su prešli granicu i napustili svoju zemlju dok su ostali prisilno raseljeni unutar svojih zemalja“, objašnjava Boneli.

U Evropi ih je, dodaje, nešto više od tri miliona, što je manji broj u odnosu na globalni nivo.

Kako ukazuje, dodatni izazov za izbeglice svakako predstavlja pandemija kovida-19, zbog koje im je bilo otežano kretanje u cilju nalaženja bezbednijeg mesta za život, kao i otežan pristup azilu.

„Broj podnosilaca zahteva za azil na globalnom nivou je u 2020. bio znatno smanjen, što je upravo posledica pandemije kovida-19“, napominje naša sagovornica.

* Kakva je situacija sa izbeglicama i migrantima u Srbiji i regionu?

– Prema zvaničnim podacima, od početka godine u Srbiju je ušlo više od 16.000 izbeglica i migranata. U ovom trenutku oko 5.500 ih je u 19 centara koliko ih trenutno ima u Srbiji. To znači da je Srbija za njih u velikoj meri tranzitna zemlja jer od 16.000 koliko ih je došlo od početka godine većina je već otišla. Vidimo da su većina njih koji dolaze samci, ali izvesni procenat čine i deca i žene, a između devet i petnaest odsto čine deca bez pratnje. To su deca koja su napustila svoj dom bez pratnje roditelja ili bilo koga ko bi se starao o njima. Obično u Srbiju dolaze dečaci uzrasta od deset do šesnaest godina. Često ih šalju roditelji. Mnogi su iz Avganistana u potrazi za sigurnošću i beže od toga da ih talibani regrutuju. Neki od njih su izgubili roditelje i nemaju nikoga da brine o njima i zato pokušavaju da nađu sigurnost i zaštitu.

I izbeglice i migranti imaju ljudska prava, koja se moraju poštovati, s tim što migranti odlaze iz svojih zemalja da bi došli do Evropske unije u potrazi za boljim životom i ekonomskim uslovima dok izbeglice napuštaju svoje domove iz bezbednosnih razloga, bežeći od konflikta. Potrebno je da napravimo tu razliku. Na osnovu Konvencije o statusu izbeglica iz 1951. izbeglice imaju pravo na međunarodnu zaštitu, pravo da budu prihvaćene i da im bude pružena prilika da poboljšaju svoj život i izglede za budućnost. U Srbiju dolaze ljudi iz Sirije, Iraka, Avganistana, te Pakistana, Bangladeša, Eritreje, Etiopije, Somalije…

* Kako ocenjujete tretman koji izbeglice i podnosioci zahteva za azil dobijaju u Srbiji kada je reč o proceduri za smeštaj u prihvatne centre i centre za azil i za dodelu azila, uslovima u kojima žive, ophođenju nadležnih prema njima?

– U Srbiji sam bila i 2015. kao koordinator za operacije UNHCR kada je pristizao ogroman broj izbeglica iz Sirije. Sada kada sam se vratila u ulozi šefice Predstavništva UNHCR mogu da kažem da je solidarnost i poštovanje prema izbeglicama i dalje prisutno. To što je Srbija uvek prihvatala izbeglice koje su u tranzitu ili one s mogućnošću da budu integrisane u društvo je njen adut. Vidim da se ta solidarnost sada potvrđuje na jedan sistematičniji način u odnosu na 2015. Sistem je razvijeniji kada je reč o zaštiti dece bez pratnje, sada postoje domovi za smeštaj ove dece kojih ranije nije bilo, imamo 19 centara kojima upravlja Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije gde naše kolege pružaju usluge 24 sata dnevno, imamo partnere u civilnom društvu koji rade ne samo na podmirivanju osnovnih potreba, već i na pružanju psihičke i socijalne podrške, rešavanju pitanja u domenu obrazovanja i omogućavanja pristupa osnovnim školama za decu, a radimo i na tome da srednje škole i fakulteti promovišu veću inkluziju izbeglica u sistem akademskog obrazovanja.

Vidim da je Srbija napredovala kada je reč o pružanju zaštite izbeglicama, smatram da ima potencijala da se još istraže kapaciteti za utvrđivanje kome je potrebna međunarodna zaštita u cilju ubrzanja procesa dodele azila. Ti kapaciteti su dobri, ali mogu dodatno da se unaprede, a UNHCR je ovde prisutan upravo da bi ih podržao. Iako je broj izbeglica koji ovde želi da ostane znatno manji u odnosu na broj onih u tranzitu, on je ipak važan.

U Srbiji do sada nije bilo mnogo zahteva za azil, taj broj se uvek kretao oko stotinu ili tri stotine. Međutim, smatramo da Srbija može da poveća taj broj i ponudi mogućnost za pružanje međunarodne zaštite izbeglica i inkluziju u srpsko društvo kojem izbeglice mogu da daju doprinos kao radna snaga i pomognu društveno-ekonomski razvoj.

* Prema podacima Fondacije za otvoreno društvo iz 2020. godine, čak 75 odsto građana Srbije ima negativna osećanja prema izbeglicama i migrantima sa Bliskog istoka i Afrike. U Srbiji je bilo i ekstremističkih skupova protiv izbeglica i migranata. Kako to komentarišete, da li ima promena od početka ove godine i šta se može učiniti da se među stanovništvom razvije veća empatija?

– Veoma smo zabrinuti zbog jačanja ksenofobnog stava i sentimenta protiv migranata i izbeglica. Vidimo da nažalost ti sentimenti jačaju ne samo u Evropi, već i širom sveta, naročito u trenutku kada se pandemija kovida-19 odražava na društvo generalno. Ovi sentimenti jačaju u smislu i da se glasnije izražavaju i da se više šire i to nas vrlo brine, pre svega zato što informacije koje se šire ovim ksenofobnim porukama često ne oslikavaju realno stanje stvari. Koriste se brojevi i predstavlja situacija kao da je ovde reč o „invaziji izbeglica“, a invazije nema. Ako se vratimo na cifre i napravimo poređenje sa podacima iz proteklih godina, videćemo da je broj izbeglica u Srbiji sada manji, između ostalog, zbog pandemije kovida-19. Dakle, nema nikakve invazije.

UNHCR zajedno s civilnim društvom i vlastima je veoma posvećena borbi protiv ovih lažnih vesti, i to ne samo tako što obezbeđuje tačne informacije, već i tako što zagovara solidarnost. Mnogi građani Srbije i društveni akteri su spremni da podrže izbeglice. I mi smo posvećeni tome da pružimo više prostora i snažniji podsticaj solidarnosti na društvenim medijima i u društvu.

Ove nedelje smo predstavili UNHCR-ovu istaknutu zastupnicu prava izbeglica, glumicu Branku Katić. Kao poznata ličnost u Srbiji ona može da dopre do različitih segmenata društva i veoma smo zahvalni što se posvetila zajedničkom glasu solidarnosti. Mnogi građani Srbije kažu da su i sami bili izbeglice i da znaju kako je to i razumeju kroz šta su ti ljudi prošli, te su spremni da ih podrže. Zaista verujem da srpsko društvo ima taj suštinski sentiment koji je veoma važan. A mi moramo da radimo zajedno, naročito s novinarima i medijima da se objavljuju tačne informacije.

* Da li UNHCR ima neke specijalne aktivnosti kojima olakšava izbeglicama da se brže i lakše prilagode novim sredinama u kojima su se našle, naročito deci?

– UNHCR pruža podršku vladi i civilnom društvu kada je reč o zaštiti izbeglica. Naravno, poseban akcenat se stavlja na najranjivije kategorije, što uključuje decu, naročito onu bez pratnje. Naš zadatak zajedno s vlastima i civilnim društvom jeste da ih identifikujemo po dolasku i zatim odmah intervenišemo da im se obezbedi prikladan smeštaj i pruži osećaj bezbednosti. Veoma smo posvećeni tome da im omogućimo da ovde ponovo započnu život, te da pored krova nad glavom i osećaja bezbednosti, dobiju i priliku da idu u školu, uče i uključe se u srpsko društvo. Imamo veoma dobre primere dece bez pratnje koja su došla pre nekoliko godina, a koja su bila potpuno izgubljena i ranjiva. Primljena su u sistem za decu bez pratnje, integrisala su se u školi i sada su odrasli i žele da nastave svoje obrazovanje i idu na fakultet, te daju puni doprinos srpskom društvu.