Srpsko otkrivanje Donalda Trampa

Svet još uvek ne zna šta ga je sa njim snašlo, ali teško da će se naći ijedna zemlja – svakako uključujući i same SAD – za koju se sa pouzdanošću može reći da u njoj preovlađuju pozitivna očekivanja u vezi s Trampovim mandatom. Tramp u Evropi, bez obzira na protivrečne poruke koje šalje na bilateralnim, a posebno na multilateralnim forumima, nesumnjivo podržava nacionalističke, ili kako se to uobičajava reći, populističke pokrete. Tramp u vodećim evropskim zemljama želi da vidi druge ljude na vlasti.

Poznate su, još iz vremena Trampove predizborne kampanje 2015/16, pa i ranije, njegove veze sa tim pokretima: sa „Partijom za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva“, francuskim „Nacionalnim frontom“, sa strankom Gerta Vildersa, „Slobodarskom partijom Austrije“… Sa Viktorom Orbanom i njegovim nekadašnjim savetnikom Sebastijanom Gorkom, pristalicom „Mađarske garde“, koji će potom neko vreme provesti u „Beloj kući“, kao zamenik pomoćnika 45. američkog predsednika.

Trampovo divljenje prema državnicima „čvrste ruke“, poput ruskog predsednika Vladimira Putina i kineskog predsednika Ši Đinpinga je van svake sumnje, uprkos problemima između SAD i ove dve zemlje.

Kad je nedavno boravio u Beogradu, pitali smo Frensisa Fukujamu, autora čuvene knjige „Kraj istorije i poslednji čovek“, da li je Tramp prolazni fenomen ili vesnik novog doba. Nije želeo da predviđa, ali je rekao da Tramp ima sve šanse da 2020. bude ponovo izabran jer američkoj ekonomiji ide dobro. Bez obzira na to kako američkoj ekonomiji ide, Tramp nije prolazni fenomen. On kao čovek će otići sa vlasti pre ili kasnije, ali niti su on, niti njegove ideje došle niotkuda. Niti su te ideje nove.

Amerika jeste Tramp

Pitanje kakva su očekivanja Srbije od Donalda Trampa i čemu Srbija može od njega da se nada postavlja se s pravom, nezavisno od toga što Sjedinjene Države nisu samo njen predsednik, kako to često možemo čuti, najčešće u Evropi. Tačno je, Amerika nije samo Tramp ili neki drugi predsednik, ali šef države predstavlja SAD u inostranstvu i ključan je donosilac spoljnopolitičkih odluka. Kad uz to ima i podršku Kongresa, kao što je to, bar zasad, slučaj sa Trampom, značaj predsednika je izuzetan.

Trampa je Srbija dočekala s velikim nadanjima, ili je to bar tako izgledalo i izgleda još uvek u javnosti. Ta nadanja podsticana su od medija, stručnjaka različitih kalibara, ali i zvaničnika. Prirodno je što je Tramp kao borac protiv establišmenta, kao onaj koji je obećao da će „isušiti močvaru“ u Vašingtonu, a to pokušava i drugde, naišao na simpatije u Srbiji, zemlji u kojoj se gaji poštovanje prema onima koji „plaše gospodu“. Na stranu to što i Tramp spada u „gospodu“, iako ne vašingtonsku i partijsku. Prirodno je i što je dolazilo i dolazi do razočarenja, stvarnih ili odglumljenih zbog neispunjenih nadanja.

Zanimljiva je podudarnost – Amerikanci i Srbi, odnosno značajan deo njih, našli su se na Trampovoj strani iz sličnih razloga. I kod jednih i kod drugih javio se otpor prema ustaljenom toku američke politike. Amerikanci su takvo raspoloženje mogli da izraze glasanjem, a Srbi navijanjem za Trampa. Amerikanci, Trampovi glasači, želeli su da kazne elitu koja se od njih suviše otuđila i u kojoj su videli uzrok svog pogoršanog životnog standarda. Srbi su u Trampovoj protivnici Hilari Klinton, osim Bilove žene, isto tako videli nedodirljivi establišment koji i dalje muči i ne razume njihovu zemlju.

Sličnosti se, ipak, tu negde i završavaju. Većina građana Sjedinjenih Država ipak je glasala za „nečasnu Hilari“, kako Tramp i dan danas ne prestaje da je etiketira. U Srbiji možda ne bi uspela da skupi dovoljan broj potpisa da se kandiduje, jer je žena Vilijamova, jednog od, što je ovde malo poznato i manje važno, najpopularnijih predsednika u Sjedinjenim Državama u njihovoj istoriji.

Mnogi Srbi iskreno su se obradovali Trampovoj pobedi, a neki su i slavili. Ne treba zaboraviti ko je prvi podržao Trampa: uvek antiamerički nastrojen Vojislav Šešelj i njegova stranka. Slika Šešelja i njegovih saboraca u majicama sa Trampovim likom je nezaboravna. Ali nada je presahla, za razliku od antiamerikanizma. Tokom predizborne kampanje, spoljna politika koja inače ne dobija značajniju pažnju u našim medijima, došla je do izražaja, pogotovo u tabloidima, upravo zbog američkih izbora. Tabloidi su navijali za Trampa nudeći crno belu sliku – njega kao predsednika koji će biti naklonjen Srbima i Hilari Klinton, kao naše arhineprijateljice. Jedan od tabloida bilbordima je proslavio Trampovu pobedu.

Nejasne granice između tabloida i politike

U Srbiji, međutim, postoji stalan problem razgraničenja između tabloida i zvanične politike, pogotovo s obzirom na to da su svi tabloidi provladini. To je očigledno i kada je reč o aktuelnim odnosima Srbije i SAD. Još jedna nezaboravna slika zabeležena je na sednici „Generalne skupštine UN“ septembra 2017, kada je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić prišao predsedniku Trampu i, prema sopstvenom priznanju, pokazao mu fotokopije naslovnih strana srpskih tabloida, kao dokaz da su Srbi na izborima navijali za njega. Dačić je izmamio šarmantan osmeh američke ambasadorke pri „UN“ Niki Hejli – a čiji javni istupi, uopšte uzev, uglavnom nisu šarmantni – ali nije poznato da je išta postigao kod Trampa.

Dačić i predsednik Aleksandar Vučić kao da su podelili „resore“ kad je reč o zapadnim zemljama. Tako izgleda da je Vučić pre svega usredsređen na EU, pogotovo na Nemačku, a Dačić na Ameriku. Ako i nije tako, Dačić u svakom slučaju, što se tiče odnosa Srbije i SAD, zaslužuje ocenu: „ističe se“.

Srpski šef diplomatije od početka Trampovog mandata pokušava da mu se približi, da dopre do njega i stavi mu do znanja Srbiju, pa onda i srpske interese, a koji se gotovo stoprocentno odnose na pitanje Kosova i Metohije. Dačić, takav se bar utisak iz njegovih nastupa stiče, veruje da Srbija treba nekako da dođe do onih „pravih“ predstavnika u američkoj administraciji – jer se od njih navodno može očekivati veće razumevanje – i da istovremeno zaobiđe kadrove iz ranijih administracija.

To se najbolje videlo prošle godine u vreme opšte konsternacije zbog izjave o „dve stolice“ bivšeg zamenika pomoćnika državnog sekretara Brajana Hojt Jia, da Srbija ne može da sedi i na zapadnoj i na ruskoj u isto vreme. Tada su u istim onim tabloidima čije je naslovne strane Dačić pokazao Trampu osvanuli naslovi koji su sugerisali da Tramp hoće da uništi Srbiju. Dačić je bio racionalniji pa je počeo da ističe, na primer, da mi nećemo Hojt Jia, nego Trampa i Tilersona, tadašnjeg državnog sekretara.

Posle toga, kako bi se došlo do onih pravih ljudi u Vašingtonu koji bi nas razumeli, Dačić je počeo da insistira na tome da Srbija treba da izdvoji određeni novac za lobiste koji će nam otvoriti vrata „Bele kuće“. Sve to zbog Kosova i posle svega što se sa Kosovom dešavalo još od kako je Dačićev prethodnik na čelu „SPS“, na primer, odbijao da razgovara sa američkim ambasadorom Vorenom Zimermanom.

Potraga za „pravom“ Amerikom

Da ne „mračimo“ u ovom svečanom trenutku – stogodišnjica postavljanja zastava Kraljevine Srbije na „Belu kuću“ i druga američka javna zdanja lep je jubilej – ali čini se da se, na strani zvanične Srbije, i povodom ove prilike traži neka „prava“ Amerika koja nas razume. I neki „pravi“ predsednik, poput Vudroa Vilsona koji je u Beogradu nedavno dobio svoju ulicu, pridruživši se Kenediju, F. D. Ruzveltu…

Simbolika, tradicija i jubileji imaju ograničenu ulogu u politici. Nisu bez značaja, ali davna istorija nema puno uticaja na sadašnjost, ako je uopšte i ima. Donekle može da bude podsticajna. I danas, kao i pre 100 godina, možemo čuti kako su Srbija i Amerika saveznici. I jesu. Srpska zastava se ne vijori na „Beloj kući“, ali ima je drugde: na primer, na zajedničkim vežbama američke i srpske vojske i u međunarodnim misijama u kojima srpski oficiri učestvuju zajedno sa američkim.

Srpsko čekanje da Tramp kao navodno naš čovek dođe do punog izražaja slično je čekanju mnogih u EU, koji su sa američkim predsednikom u sve većoj koliziji, da Tramp ode. Oba vrste čekanja su iluzorne. Dobra vest je da je ovo naše čekanje zdravije, jer Srbija Trampa prihvata kao izraz volje njegovih birača. Trampov izbor je makar malo umanjio stalno prisutan antiamerikanizam u Srbiji.

Ali isto tako treba prihvatati i postojanje onih u američkoj administraciji koji se krajnje pojednostavljeno mogu nazvati „preživelim strukturama“. I oni mogu vremenom da dođu do većeg izražaja, mada se u slučaju odnosa prema Srbiji ne može govoriti o diskontinuitetu u američkoj spoljnoj politici.

Tramp i Putin nedavno u Helsinkiju nisu pričali o Srbiji, javili su naši mediji. I to je dobra vest.

Autor je urednik u Danasu