Šta biste uradili na Putinovom mestu?

Predviđanja budućih poteza vašeg protivnika zahteva da se stavite u njegovu kožu. Kako se ruski rat u Ukrajini približava mračnoj godišnjici trebalo bi da se zapitamo kako Putin zaista vidi svet – kako bismo mi videli svet i kakvu bismo politiku vodili ako bismo se suočili sa nizom neprijatnih opcija, piše Sergej Radčenko, profesor u Kisindžer centru, Školi za napredne međunarodne studije Univerziteta Džons Hopkins Univerziteta u Vašingtonu.

Opcija jedan – mogao je da proglasi rat izgubljenim i da se povuče.

Da sam na mestu Putina ne bih izabrao ovu opciju.

Zašto?

Postoji velika opasnost da se prizna poraz. Rusija je izgrađena na mitu o nepogrešivosti. Dok god živi nada za pobedu narod će za carem. Ali čim se car povuče oni će se okrenuti od njega jer Kremlj nije mesto za gubitnike.

Da sam na mestu Putina, piše Radčenko, govorio bih sebi: „da i dalje sam popularan. Mislili su da će me srušiti, ne poznaju oni naše ljude. Rusi se više plaše neizvesnosti nego tiranije. Oni bi spremno prihvatili teror.

Mislite da je Navaljnom loše? Održao sam ga u životu, reći će Putin, samo zao što mogu. Dozvoljeno mu je da sa svetom podeli priče o svojoj bedi: tako pokazujem svoju moć.

Ne oni neće izaći na ulice da traže moju glavu, osim ako ne pokažem slabost. Zato ne mogu da odustanem, zato sam anektirao Herson i Zaporožje da im pokažem.
Ne mogu da prihvatim poraz jer bi se uticaj Rusije u njenom bliskom inostranstvu srušio.

Moji takozvani saveznici u Centralnoj Aziji i na Kavkazu (koji su se pokazali tako nepouzdanim – ja ću im ipak vratiti za njihovu nelojalnost) željno iščekuju propast Rusije.

Ne mogu im dozvoliti takvo zadovoljstvo. Nasuprot tome moram da im pokažem da su troškovi otpora visoki, tako da nauče da me poštuju“.

Opcija dva – Smrznućete se.

Povukli smo se iz Hersona. Bila je to prava odluka, razmišljaće Putin.

„Sada možemo da konsolidujemo svoje pozicije i da se ukopamo, što otežava Ukrajincima da pokušaju ono što su izveli izvan Harkova. Tada bih mogao da proglasim da smo postigli strateške dobitke: obezbedili kopneni most i uspostavili punu kontrolu nad Azovskjim morem.

Ja ovo mogu da rpodam javnosti kao pobedu. Znam da žele povratak u normalnost, ali postoji kvaka.

Sumnjam da mogu da navedem Zelenskog da prihvati status kvo. On ima novo oružje. Ima samopouzdanje rođeno iz neočekivanih jesenjih pobeda. Ukrajinci su namirisali moju krv i idu na ubijanje. Neće stati dok me ne izguraju iz Ukrajine.

Čekaju priliku da to urade na proleće. I pokušaće bez sumnje. Oni shvataju da su dugoročno u nepovoljnom položaju. Zavise od američke velikodušnosti.

Zavise od toga da Zapad ne bude ometen i zaokupljen drugim rpoblemima. Potreban im je Zapad da ih održi na površini – ekonomski i vojno. Hoće li Zapad to nastaviti da radi? Možda, ali osećam umor.

Dakle, prekid vatre, ako dođe biće kratak i sladak. Tek što smo povratili snagu ponovo ćemo da udarimo. Jer ako mi nećemo oni će“.

Opcija tri – Boriti se dok ne dođemo do de fakto podele Ukrajine.

Vreme će pokazati koliko će linija ići na Zapad.

„U najmanju ruku moramo povratiti teritorije koje sam već pripojio. Onda mogu da kažem da sam ostvario svoje ciljeve da proglasim pobedu. Hoće li Zapad popustiti sankcije ako ublažim svoje ciljeve u Ukrajini?

Neće. Oni razumeju samo silu i samo će ih moja odlučna pobeda na bojnom poplju impresionirati. Do tada će se rugati i bodriti Ukrajince. Ja bih uradio potpuno istzo da sam na njihovom mestu“.

Sigurno rat nije izgubljen, rekao bih sebi ako razmišljam kao Putin.

„Istina nismo prošli onako kako smo se nadali ali nismo ni iscrpili svoj potencijal. Stanovništvo je poslušno. Moja delimična mobilizacija začepila je rupe u našoj odbrani uz malu pometnju u javnosti.

Lako bih mogao da mobilišem deset puta više ali jednostavno nemam čime da ih opremim. Vremenom hoću. Da, ponestaje nam municije ali možemo je napraviti tokom vremena dok se oslanjamo na zalihe iz Irana i Severne Koreje.

Pokušali su da nas osakate sankcijama ali nisu mogli. Situacija nije sjajan ali imam odličan ekonomski tim. Brojke pokazuju samo manji pad ove godine za razliku od Ukrajine koja je devastirana.

Rusija je nuklearna sila i zato ne mogu da izgubim. Da li bi Hitler iskoristio sva sredstva koja su mu bila na raspolaganju da je mogoa da spreči poraz Nemačke?, Da, on bi.

To je i moja pretpostavka. Guraću napred dok mi ne preostane više opcija. Uz božju pomoć pobediću ali ako ne, nema veze umreću slavan. Svi moramo umreti jednog dana. Zašto ne danas? Zašto ne u službi velikoruske ideje?

To je ono što oni ne razumeju. Misle da ću se trgnuti kada se nađem pred izborom: poraz (i moje poniženje, pa čak i svrgavanje) ili kraj civilizacije. Da li je kraj civilizacije ikada izgledao privlačnije?“

Za mene je Ukrajina pitanje života i smrti, razmišlja Putin, ukazuje Radčenko.

Za sada ću, reći će, nuklearnu kartu držati u rezervi, neki kažu da je to samo prazna pretnja. Možda jeste a možda i nije.

Da li Putin ovako vidi svet? Da li ovo misli? Nemamo načina da znamo, obdareni smo razumom tako da možemo da biramo, a ipak ako nam istorija drži jednu lekciju to je da često donosimo loše izbore, a zatim još loših izbora da spasemo situaciju koju smo pogoršali tako što na prvom mestu doneli loše izbore.

On zna (Putin) i mi znamo da mu rat, barem do sada, nije išao dobro.

Rusija se prilagođava svojoj novoj realnosti stalnog sukoba za Zapadom. Elite su prihvatiel svoju sudbinu i okupile se oko cara.

Putin se kladi na svoj uspeh u dugom ratu. On zna da je njegova pobeda u ovom ratu daleko od izvesne. I smatra da ima šanse da to izdrži i metodičnom brutalnošću i upornošću dobije ono što nije uspeo da dobije pre godinu dana.

Kada Putin vidi svet našim očima da li on vidi nepokolebljivo uverenje i spremnost da se ide do ivice? Verovatno ne. To takođe doprinosi njegovom samopouzdanju.

Godinu dana kasnije, svetlo je na kraju tunela. To je Putin koji spaljuje svoju rampu dok se priprema za dugi, dugi rat, zaključuje Radčenko.