Šta će biti sa rodnom kućom Adolfa Hitlera?

Za arhitekte je veliki izazov da istovremeno i zadrže – ali i da zataškaju prošlost.

„Naravno da se čovek prvo zapita da li je možda važnije tamo stvoriti mesto sećanja“, kaže arhitekta Štefan Marte čiji je biro „Marte.Marte“ i pobedio na konkursu za preuređenje rodne kuće Adolfa Hitlera u austrijskom Braunau na Inu.

„Tužna je činjenica što je Adolf Hitler tu došao na svet, ali s druge strane, to je samo kuća u kojoj se rodio“, smatra arhitekta. Ta kuća, nedaleko od nekadašnjih gradskih zidina, tamo je stajala mnogo pre Hitlera.

U kući na adresi Salzburger Vorstadt u 17. veku bila je pivnica. Kasnije je pretvorena u zgradu sa stanovima za iznajmljivanje. Mnogo godina kasnije, krajem 19. veka, u jedan od tih stanova uselio se austrijski državni službenik sa svojom ženom.

Dvadesetog aprila 1889. tu im se rodilo treće od ukupno šestoro dece. Zbog tog deteta se i vode žive rasprave o kući. Novorođenčetu u porodici Hitler dali su ime Adolf – a ko je on i za kakve zločine i patnje je odgovoran, to danas znaju svi.

Muzej, škola, radionica za invalide…

U doba nacizma i kada je Austrija pripojena „Rajhu“, Hitlerova stranka NSDAP tamo je u čast „Firera“ uredila „kulturni centar“, s galerijom i bibliotekom s knjigama po ukusu nacista. I oni su tada arhitektonski promenili tu kuću – postavili su veće prozore kako bi izgledala otmenije, jer nije moglo biti da je vođa rođen u jeftinoj seoskoj krčmi.

Nakon rata su tamo došli Amerikanci i otvorili spomen-kuću koja podseća na nacističke zločine. Ali to je kratko trajalo, jer Braunau nije centar sveta, pa tako tamo niko nije ni dolazio. Onda se u zgradu uselila knjižara, pa škola i na kraju je tamo više od 30 godina bila radionica za osobe sa invaliditetom. U međuvremenu je zgrada propadala, nije bilo novca za neophodno održavanje, tako da su radionicu 2011. iselili.

Otada kuća stoji prazna. I traje živa diskusija – šta sa njom. Vlasniku je bilo svejedno i želeo je da je iznajmi bilo kome – bez obzira da li politički naginje levo ili desno. Javili su se i neki Rusi koji su hteli da kupe kuću – da bi je sravnili sa zemljom. To međutim grad nije želeo da dozvoli, jer je zgrada spomenik kulture.

Opet policijska stanica

Vladi Austrije konačno je 2017. dozlogrdilo to natezanje, pa je uz nadoknadu kuću oduzela vlasniku. Namenila joj je i novi zadatak: biće okružna stanica policije Braunaua. Čini se, inače, da je to nekakva praksa s Hitlerovim nekretninama – i njegov veliki građanski stan na trgu Princregentenplacu u Minhenu odavno je policijska stanica. To je ujedno i podsetnik da današnja policija nema veze s policijskom državom kakvu su stvarali nacisti.

Bilo kako bilo, kuću je hitno trebalo popraviti i sanirati, i tako je austrijsko Ministarstvo unutrašnjih poslova raspisalo javni konkurs za uređenje. Žiri je bio veoma zadovoljan jednostavnošću koju je predložio arhitektonski biro „Marte.Marte“ i tako je posao došao do njih.

„Kao arhitekta se u takav projekat upuštate sa što manjim opterećenjem, čak sa određenom dozom naivnosti“, kaže Štefan Marte. „Postoje odrednice i razmišljate kako da ih realizujete. Apstrahujete i posmatrate postojeću arhitekturu i razmišljate kako da to poboljšate. Postoji dragocena istorijska supstanca, tu su rešenja koja su i tipična za ovaj kraj, a tu je i veliko zemljište koje ćemo popuniti novim zgradama.“

Zadatak: Ukloniti sećanje

Gradić Braunau ni do sada nije želeo „turiste“ koji bi dolazili pred rodnu kuću svog „Firera“, a još gore bi bilo ako bi počeli da hodočaste pred policijskom stanicom. Zato je i odrednica na konkursu glasila: „Promena postojeće zgrade spolja kako bi bilo uklonjeno sećanje na doba nacizma“. A još jasnije je naglašeno da bi arhitektonsko rešenje moralo da „spreči negovanje, promociju i širenje nacističke ideologije, ili zagovaranje nacionalsocijalističke misli“.

Naravno da neonacistima nema smisla objašnjavati da ta kuća u Braunau doduše jeste rodna kuća Hitlera, ali da je to u suštini samo beznačajna epizoda u njegovom životu koje on nije mogao ni da se seća.

Imao je, naime, samo tri godine kad su se preselili u Linc, grad koji je mnogo više obeležio njegov život i buduću karijeru.

Mnogo je takvih arhitektonskih tragova nacizma – bio to već spomenuti stan u Minhenu, vila na Oberzalcbergu, ogroman prostor za stranačke mitinge u Nirnbergu – pa čak i Olimpijski stadion u Berlinu. Šta s tim? Srušiti? Zadržati kao upozorenje budućim generacijama?

Rušenjem zgrade neće se srušiti mit

„Pokušaj da se zatre prošlost poznajemo iz arheologije kao Damnatio memoriae. I u starom Egiptu i u Rimskom carstvu uništen je veliki broj spomenika velikanima za koje su njihovi naslednici smatrali da su nepoželjni“, kaže bečki istoričar Marselo Lasperanca.

On je objavio i knjigu o opasnom arhitektonskom nasleđu nacista.

„Cilj je bio uništiti sva svedočanstva postojanja i time obrisati jedan deo smisla prošlosti“, kaže istoričar.

Ali čak i u ta davna vremena se pokazalo da je nemoguće sasvim obrisati prošlost.

Lasperanca veruje kako je bolje takvim zgradama dati sadržaj koji će prikazati i počinjene zločine, jer čak i da se one potpuno sruše, neće biti srušen mit.

S tim se slaže i arhitekta Štefan Marte. On smatra da se u takvim slučajevima mora tražiti rešenje od slučaja do slučaja

„Nema sumnje, za ovu kuću je bilo i drugih mogućnosti. Na primer da se zadrži kao deo istorije, onako kako su je ostavili nacisti. Ali na kraju krajeva, i ne postoji samo jedno ispravno rešenje.“