Šta hoće Putin?

Razumevanje ruske pretnje je verovatno prioritet prvog reda i adekvatna reakcija Zapada, ukazuju u analizi za Forin afers (Foreign affairs) Samjuel Čarap, viši politički naučnik u RAND korporaciji i nekadašnji član Stejt departmenta tokom Obamine administracije, i Kaspar Puček, predavač međunarodnih i ruskih i evroazijskih studija na Univerzitetu u Lajdenu i saradnik na Institutu Clingendael u Hagu.

Mnogi su, podsećaju autori, tvrdili da je ruski predsednik Vladimir Putin maksimalista čije ambicije prevazilaze Ukrajinu. Drugi prikazuju Putina kao opsednutog Ukrajinom ili tačnije, opsednutog idejom brisanja Ukrajine sa mape.

Takve procene Putinovih namera, međutim, često su nevezane za bilo kakvo razmatranje njegovih mogućnosti. Ako se prihvati formulacija da se pretnja mora proceniti na osnovu namera i sposobnosti protivnika, onda granice onoga što Putin može da uradi utvrđuju koje su njegove ambicije relevantne za razumevanje pretnje koju predstavlja Rusija – a koje samo odražavaju moć njegove mašte.

Tokom proteklih 20 meseci, svet je naučio mnogo o tome šta Putin može, a šta ne može. Kada se uzme u obzir taj dokaz, pojavljuje se drugačiji pogled na Putina i pretnju koju on predstavlja: ​​opasan agresor, svakako, ali na kraju taktičar koji je morao da se prilagodi ograničenjima pod kojima je primoran da deluje.

Šta hoće Putin?

Neki istaknuti ruski analitičari tvrde da je Putinova invazija na Ukrajinu samo prvi korak u mnogo većem pokušaju dominacije koji će se proširiti i van Ukrajine. Putin je, po ovom mišljenju, maksimalista.

Kao što su naučnici Angela Stent i Fiona Hill tvrdili u Foreign Affairs: „Putinove težnje idu izvan Ukrajine, u Evropu i Evroaziju. Baltičke države bi mogle biti na njegovoj kolonijalnoj agendi, kao i Poljska“.

Sa ovog stanovišta, sve veća upotreba vojne sile Rusije u svojoj spoljnoj politici od rusko-gruzijskog rata 2008. deo je kontinuiranog procesa koji tek treba da dođe do vrhunca.

Putin, shodno tome, neće stati dok ne obnovi neku verziju Ruske imperije ili bar sferu uticaja koja prevazilazi Ukrajinu. Kao što su Hil i Stent rekli u drugom članku: „Ako bi Rusija pobedila u ovom krvavom sukobu, Putinov apetit za ekspanzijom ne bi prestao na ukrajinskoj granici.

Baltičke države, Finska, Poljska i mnoge druge zemlje koje su nekada bile deo ruskog carstva mogle bi biti u opasnosti od napada ili subverzije“.

Ako Putin zaista gaji takve imperijalističke ambicije u istočnoj Evropi, njegove namere bi delimično ličile na namere Hitlera i Staljina.

Neki lideri, posebno u delovima nekadašnje komunističke istočne Evrope koji su pali pod nacističku okupaciju tokom Drugog svetskog rata i sovjetsku okupaciju i kontrolu nakon nje, nisu bežali od eksplicitne analogije.

Na primer, u junu 2022, poljski predsednik Andžej Duda kritikovao je nemačke i francuske pokušaje diplomatije sa Rusijom retoričkim pitanjem: „Da li je neko ovako razgovarao sa Adolfom Hitlerom tokom Drugog svetskog rata? Da li je neko rekao da Adolf Hitler mora da sačuva obraz? Da postupimo tako da to ne bude ponižavajuće za Adolfa Hitlera? Nisam čuo takve glasove“.

Drugi analitičari i kreatori politike su Putina prikazali kao genocidnog – čoveka koji je spreman da uništi ne samo ukrajinsku državu već i njen narod i kulturu.

Kako je to rekao istoričar Dejvid Marpls: „Rusko rukovodstvo nastoji da uništi entitet koji od 1991. postoji kao nezavisna ukrajinska država.

Spisateljica En Eplbaum se slaže: „Ovo, na kraju krajeva, nikada nije bio samo rat za teritoriju, već kampanja koja se vodila sa genocidnom namerom“.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski opisuje „očiglednu politiku genocida koju vodi Rusija“, navodeći masovna ubistva civila, mučenje i silovanje zatočenika, namerno bombardovanje stambenih naselja i otmice i deportacije ukrajinske dece u Rusiju.

U svom obraćanju Generalnoj skupštini UN u septembru 2022, američki predsednik Džo Bajden je izjavio da „ovaj rat ima za cilj gašenje prava Ukrajine da postoji kao država, jasno i jednostavno, i prava Ukrajine da postoji kao narod“.

Zakonodavna tela Kanade, Češke, Estonije, Irske, Letonije, Litvanije i Poljske pridružila su se zakonodavstvu Ukrajine i zvanično proglasile agresije Rusije na Ukrajinu genocidom.

Problem sa viđenjem Putina kao maksimaliste ili genocidnog je u tome što ignoriše njegovu nesposobnost da bude bilo koja od tih stvari – osim ako ne pribegne upotrebi oružja za masovno uništenje.

Kada je ruska konvencionalna vojska bila na vrhuncu svoje moći na početku rata, nije bila u stanju da preuzme kontrolu nad bilo kojim većim ukrajinskim gradom.

Od povlačenja iz Kijeva i severoistoka, ruske snage su pokazale mali kapacitet za izvođenje uspešnih ofanzivnih operacija.

Njihov poslednji pokušaj – zimska ofanziva na jugu Donjecke oblasti – završio se krvoprolićem za rusku stranu.

Ovom brzinom, Putin nikada neće uspeti da silom preuzme kontrolu nad Ukrajinom, a kamoli da zbriše njene stanovnike, čak i ako zapadna podrška Kijevu nestane.

Ako ne može da zauzme Ukrajinu, čini se nategnutim da bi mogao da ode dalje od toga.

Štaviše, otkriveno je da su moskovski instrumenti meke moći podjednako neefikasni kao i instrumenti čvrste moći.

Uprkos mnogim strahovima od suprotnog, zavisnost Nemačke od ruskog prirodnog gasa nije dozvolila Moskvi da spreči Berlin da predvodi napore u borbi protiv agresije u Ukrajini.

Pored toga, plitkost ruskih tržišta kapitala i opšta slabost njenog industrijskog sektora naterali su bivše sovjetske zemlje ka Zapadu i Kini u potrazi za trgovinskim mogućnostima i investicijama – uprkos razrađenim pokušajima Moskve da podstakne ekonomsku integraciju u regionu.

Pored toga, Putinova Rusija, za razliku od svog sovjetskog prethodnika, nema moć privlačnosti kojom bi kooptirala strane elite u veće političke projekte. K

remlj pod Putinom nema ni moćnu, transnacionalnu ideologiju niti razvojni model koji bi mogao da privuče elite van svojih granica.

Koju god meku moć koju je Rusija koristila da privuče elite banalnijim sredstvima – recimo, podmićivanjem velikih razmera – do sada je u velikoj meri potrošena, zahvaljujući brutalnosti rata.

Sada je jasno da Putinove snage ne mogu poraziti ukrajinsku vojsku, a kamoli okupirati zemlju.

Možda bi mogao sanjati da zbriše Ukrajinu sa mape ili da krene dalje od Ukrajine do ostatka kontinenta. Ali njegovi snovi su malo važni ako ne može da ih ostvari na terenu.

Razumevanje Putina kao taktičara nije nužno ohrabrujuće.

Njegove ambicije bi se mogle proširiti u budućnosti baš kao što su se smanjivale u prošlosti – i ako ruska moć može da omogući to proširenje, onda bi procene pretnji trebalo da se promene.

Čak i sa svojim trenutnim ograničenim mogućnostima, Putin i dalje može da nanese veliku štetu Ukrajini i njenom narodu. Rusija je napala ukrajinske luke i industrijske i energetske objekte i minirala mnoga poljoprivredna polja.

Njena pomorska blokada je opstruirala izvoz žitarica, čelika i drugih proizvoda od kojih ukrajinska ekonomija (i ekonomija mnogih drugih zemalja) kritično zavisi.

U 2022. ukrajinska privreda se smanjila za trećinu, i teško je zamisliti kako bi mogao da dođe do značajnog oporavka pre nego što Moskva prestane da bombarduje velike gradove i infrastrukturu i ukine blokadu.

Nadalje, Ukrajina je daleko najmoćniji od ruskih suseda koji nisu u NATO-u.

Drugim rečima, čak i sa svojim trenutnim sposobnostima i taktičarskim razmišljanjem, Putin bi mogao da predstavlja nepremostivu pretnju Gruziji, Kazahstanu, Moldaviji i drugim bivšim sovjetskim republikama.

Usvajanje shvatanja Putina kao taktičara koji deluje pod značajnim ograničenjima za vlade bi trebalo da predstavlja osnovu za određivanje odgovarajućih političkih odgovora na njegove postupke.

Kreatori politike treba da shvate da bi Putinovi ciljevi mogli biti pokretna meta i izbegavati statične procene.

Redovno testirati tvrdnju da se možda prilagodio novim okolnostima bio bi razuman pristup.

Bez obzira na to, pravilno razumevanje pretnje koju Rusija predstavlja mora početi tačnom procenom ruske moći.

Putin bi mogao da gaji fantazije o osvajanju sveta.

Ali u ovom trenutku, njegova vojska ne može čak ni u potpunosti da osvoji nijednu od četiri ukrajinske pokrajine za koje tvrdi da ih je pripojio prošle godine.