Šta je Karađorđe mislio o srpsko-ruskim odnosima?

Istorija duga i poučna, i treba joj se bez predrasuda vraćati.

Prva diplomatska misija srpskih ustanika, predvođena protom Matijom Nenadovićem, ruskom imperijalnom Petrogradu, na izmaku 1804, ne može se nazvati usepšnom i ohrabrujućom.

Hladan prijem, na koji je prvi srpski diplomata novog doba naišao, i nikakva obećanju carskog ministra inostranih poslova, brankovački prota je upečatljivo opisao u svojim “Memoarima”.

Imperatorski ministar mu je jasno rekao da su Rusi „sada“ prijatelji sa Turcima, a da su Srbi „daleko“.

Tako je izgledao prvi srpsko-ruski diplomatski susret od kojeg se počinje izučavanje skoro 220 godina duge istorije srpsko-ruskih odnosa kroz sve metamorfoze koje su doživljavale i srpsko-jugoslovenske države, ali i rusko-sovjetske imperije.

Međutim, malo je, ili nimalo, poznato da je, možda, najdublje, delekovido, sagledao srpsko-ruske odnose, utemeljivač moderne srpske evropske države, vožd Karađorđe.

U ključnom mometnu svoga života i mukotrpnog, samostalnog, uzdizanja Srbije, Karađorđe na državnički način definiše rusku politiku prema Srbiji.

Poznato je, da umesto da pomognu i spasu srpski ustanak od propasti, Rusi su Karađorđa nagovarali i nagovorili da 1813. napusti Srbiju.

Karađorđe to sebi nikada nije mogao da oprosti.

Još je u manastiru Feneku, u Sremu, čim je prešao Savu, žestoko se pokajao, ali…

Pera Todorović, veliko ime srpske politike i žurnalistike, u svom delu “Smrt Karađorđeva”, objavivši ga u svojim “Malim novinama” 1892 i 1893, navodi reči Karađorđa o srpsko-ruskim odnosima od trajne vrednosti:

„Znamo mi da je Rusija slomila Napoleonovu silu (1812.) i na čelu koalicije vodila prvu reč u Evropi i ruski car je držao u svojoj šaci sudbinu evropskih naroda i država. I našu. Ali džabe.

Naš pravoslavni imperator za nas nema vremena kada ima snage a kad ima vremena nema snage.

Rusi nikada nisu dali da mi štogod sami sa Turcima udešavamo. Oni su uvek hteli da to sve ide preko njih.

Dok se bijemio, bijemo; tu nas ponajčešće ostavljaju same, niti su se ikada osobeno žurili da nam pojače i poviše pomognu, a kad dođe da se pregovara s Turcima i da se uglavljuje mir, onda mi u zapećak, a celu stvar preuzimaju Rusi, i kako onda pogode, onako nam i ostane; kako nam oni skroje kapu, onako je posle i nosimo.

Da mi je ova pamet da sam s Turcima još 1807. uredio vazalnu kneževinu, koja bi Turskoj plaćala danak, a inače bi se u zemlji upravljalo po svojoj volji, kako narod hoće.

To nije bilo samo jedanput za ovih devet krvavih godina (1804-1813). Turci su nekoliko puta davali prilike i čisto nas nutkali da se sami naravnjamo.

A mi onda digli glave pa kod Rusa kako se isprečiše ostale vojvode pa ne dadoše oka otvoriti.

Da su Rusi istinska braća, da je njima stalo do našega dobra, oni bi nas pomogli čime mogu, a nas ne bi vezivali da se uvek moramo držati s njima, već bi nas pustili da se prema prilikama pomažemo, kako nam je gde bolje i lakše.

Ali Rusi gledaju prvo svoju korist i voleli su da mi propadnemo samo da ne odemo Švabi ili Francuzu u društvo.

To je njin plan i prema tome udešavali su i sve ostalo. Stoga su i mene izmamili iz Srbije da ne bih mogao ništa preduzimati bez njih.

Koristili su se mojom zabunom, u kojoj sam bio posle teške bolesti, i nevoljom u kojoj se nalazila zemlja.

Kad su me mamili, med im je tekao iz usta, kako će me u najkraćem roku vratiti; kako će mi dati čitavu jednu vojsku ako zatreba; kako će kazniti Turke što nisu održali pogodbu, utvrđenu u bukureštanskom miru; kako će Srbija opet propevati samo dok oni jedanput svrše s onim antihristom Napoleonom, pa posle, od svega toga ne bi ništa.

Docnije oni odoše, odoše čak u Pariz, oslobodiše ceo svet, samo se jadnih Srba niko ne seti.

Uzalud prota Nenadović i druge srpske vojvode trče za carem po celoj Evropi; uzalud džonjaju po čitave mesece pred vratima carevim njih niko ne vidi, njih niko ne čuje, njinim jadima niko ne zna leka, i da Miloš nije bio pametan da sam sa Turcima napravi kakvu takvu pogodbu, turska sablja bi još i danas sevala po Šumadiji, braća Rusi za celo ne bi potekli ni da ih zaklone.

Mene opet drže ovde kao kakva roba, prate mi svaki korak i ne daju mi nikud maći.

Dali nam ovo malo penzije da gledamo, pa sami misle učinili su bog zna šta za Srbiju.

Sa mnom je dakle učinjena jedna nepravda i jedna obmana.

Stoga predaj deci našoj u amanet da znaju i da upamte: proklet ko Rusima verovao.

Od njih možeš računati samo na ono, što imaš u rukama, a njihova obećanja prazna su zavaravanja kojima niko ne treba da veruje.

Neka me ne kune srpski narod. Nije mene strah od smrti amo doveo, već su me Rusi domamili, uveravajući me da ću time učiniti dobro za samu zemlju.“

Karađorđe je ove reči izgoviro Jeli, svojoj supruzi u Hatinu, posle njihovog celonoćnog razgovora, pred njegov put u Srbiju, pred povratak, znajući šta ga čeka.

Još je Jeli rekao: „Da su druge prilike, ja bih imao kome da ispričam sve ovo.

Ali danas su vremena teška i opasna, čovek mora prezati i od senke svoje, stoga se ni ja ne smem poveravati nikome drugom do jedino sebi i bogu.

Pamti svaku reč koju ćeš večeras čuti, i ako ja ne budem živ, postaraj se ti bar da nadješ koga pismenog, koji će pobeležiti sve ovo; bar toliko da nas svet i u grobu nevine ne proklinje.“

Karađorđe je rekao Jeli da on odlazi u Srbiju samo sa jednom željom, da pošteno i kao čovek umre.

„Ovo ti kazujem stoga, što mnogi misle da ja odlazim vlasti radi. Miloš je svojim junaštvom i svojom pameću stekao gospodstvo.

Odlazim da Rusi ne znaju, odlazim njima koji su mi stalno za petama.“

Jela je prvi put u životu ovako i ovoliko dugo razgovarala sa svojim gospodarom, mužom, ustvari on, Karađorđe, tako je prvi put razgovarao sa svojom suprugom, nemajući s kime drugim da razgovara i da se kome drugom poveri živeći u izbeglištvu u Ruskoj imperiji.

Dogodi se to 27. juna 1817. Karađođe, rano u zoru, konjskim kolima, kradimice, krenuo put Srbije sa svojim vernim Naumom.

Autor je bivši ambasador Srbije u Belorusiji