„Potkopavaju radnička prava“: Šta je pokazalo najnovije istraživanje o desničarskim pokretima u Evropi?

Radnička klasa je, kako se tvrdi, hrlila na krajnju desnicu jer ih je „levica“ izdala. Štaviše, krajnje desničarske stranke su, kako se navodi, krenule ulevo po socioekonomskim pitanjima kao što su prava na zapošljavanje, zamenjujući socijaldemokratske partije kao „nove partije radničke klase“.

Uprkos popularnosti ovog narativa, uključujući među socijaldemokratskim elitama u Evropi, radnici nisu hrlili u stranke krajnje desnice, već u mejnstrim desnicu i Zelene.

Nova studija, međutim, pokazuje da, iako krajnje desničarske stranke mogu govoriti o levičarskim, one i dalje podržavaju desničarsku antiradničku politiku.

Kas Mud, profesor međunarodnih poslova na Univerzitetu Džordžije i autor knjige „The Far Right Today“ i Gabriela Grilinger, doktorantkinja na Univerzitetu Džordžije, analizirali su obrasce glasanja krajnje desničarskih grupa o nizu socioekonomskih pitanja, prenosi Gardijan.

Posebno dve ekstremno desničarske grupe u odlazećem Evropskom parlamentu (2019-2024): sada raspuštenu grupu Identitet i demokratija (ID), uključujući Nacionalni skup Marin Le Pen, i Evropski konzervativci i reformisti (ECR), u kojoj dominira partija italijanskog premijera Đorđe Meloni, Braća Italije.

Pogledali smo i stranku Fides Viktora Orbana u Mađarskoj, koja je na čelu novog pokreta Patriote za Evropu (PfE), formiranih kao nezvanični naslednik ID-a nakon evropskih izbora ovog leta.

Naša analiza je sagledala glasove svih partija krajnje desnice o osam pitanja u vezi sa radničkim pravima, uključujući isplatu adekvatne minimalne zarade radnicima, obezbeđivanje transparentnosti nad platama, obezbeđivanje kvalitetnog pripravničkog staža i određivanje globalnog minimalnog poreza za multinacionalne kompanije.

Analiza, za Evropski sindikalni institut, pokazuje da, suprotno onome u šta verujemo, u gotovo svih osam pitanja glasačko ponašanje krajnje desnice sugeriše stav koji je indiferentan, ako ne i potpuno neprijateljski, prema pravima radnika.

Jedan upečatljiv primer je jasno odbacivanje transparentnosti plata i protivljenje direktivi EU o adekvatnim minimalnim platama, uglavnom među članovima ID grupe.

Ono što je važno, takođe utvrđene su značajne razlike u obrascima glasanja među strankama krajnje desnice koje su u oštroj suprotnosti sa glasačkim ponašanjem drugih političkih grupa u Evropskom parlamentu.

Dok većina političkih grupa glasa skoro jednoglasno o socioekonomskim pitanjima, dve ekstremno desničarske grupe (posebno ECR) su često prilično podeljene.

Na primer, o predlozima za minimalnu stopu poreza na dobit u celoj EU, koje je podržalo 92 odsto poslanika EP, oni u ID i ECR su bili u velikoj meri podeljeni po tom pitanju.

Dok su tri stranke ID glasale protiv predloga, uključujući Alternativu za Nemačku (AfD), tri su glasale za, a dve su bile uzdržane.

U ECR-u je polovina od 10 krajnje desničarskih partija glasala protiv, četiri su bile uzdržane i samo jedna je glasala za.

Loša glasačka disciplina unutar grupa ukazuje da socioekonomska pitanja nisu ključno pitanje za krajnju desnicu.

Zanimljivo je da celokupno glasačko ponašanje Fidesa u Mađarskoj nije odgovaralo nijednoj grupi, i generalno je bilo nešto manje nepovoljno prema ideji postavljanja minimalnog poreza za globalne kompanije širom EU nego druge stranke krajnje desnice.

Zanimljivo je da su južnoevropske krajnje desničarske stranke, kao što su italijanska Liga (ID), Braća Italije Đorđe Meloni i Grčko rešenje (ECR), najvpozitivnije glasale o pravima radnika.

Švedske demokrate, Estonska konzervativna narodna partija i Danska narodna partija glasale su najnegativnije.

Iako naše istraživanje pokazuje da ECR više naglašava socioekonomska pitanja nego članove ID-a, stepen razlike u obrascima glasanja krajnje desnih stranaka, kao i njihova loša glasačka disciplina, potvrđuje da su radnička prava i dalje sekundarna.

Ovo je u oštroj suprotnosti sa azilom i migracijama, koje su i dalje ključno pitanje krajnje desnice, gde smo naišli na jednoglasnu podršku za Evropu u obe grupe.

Ukratko, iako krajnja desnica može tvrditi da se zalaže za prava radnika oni i dalje uglavnom glasaju da potkopaju ta prava.

Naše istraživanje ne samo da pokazuje da je prikaz krajnje desnice kao pro-radničke u najboljem slučaju generalizujući, a u najgorem činjenično pogrešan; to je i podsetnik da ne treba da gledamo samo šta kaže krajnja desnica, već i što je još važnije šta radi.

A kada se pažljivo pogleda, nema sumnje: krajnja desnica je protiv radnika, što je čini desničarskom ne samo po pitanju azila i migracija, već i kada su u pitanju socioekonomska pitanja.