„Nužan radikalni centrizam“: Šta je razlog uspona desničara u Evropi?

Ali uspeh nacionalpopulističkih partija širom Evrope možda ima manje veze sa njihovom privlačnošću nego kontinuirani nedostatak obnove unutar mejnstrim demokratskih partija, ocenjuje u analizi za Politico Danijel Saks, član osnivačkog saveta Evropskog saveta za spoljne odnose.

A da bi se suprotstavile ovom ekstremizmu, smatra on, glavnim strankama je potreban radikalni centrizam — a ne populistička mimikrija.

Prema novim podacima istraživanja iz Datapraxis, razlozi političke promene koju posmatramo su uglavnom pogrešno shvaćeni.

Većina birača koji su na evropskim izborima prešli u nacionalne populističke partije nisu prvenstveno bili motivisani njihovom politikom, već željom za promenom.

Njihovi glasovi su bili više vođeni nedostatkom poverenja u konvencionalne stranke i lidere nego dubokom posvećenošću idejama koje ove populističke partije zastupaju.

Ovi podaci sugerišu da je uoči junskih izbora u bloku, manje od četvrtine birača koji su prešli u nacionalne populističke partije to prvenstveno učinilo zato što su mislili da oni imaju najbolju politiku.

Otprilike polovina ili više ispitanika u anketi takođe smatra da je politički sistem njihove zemlje slomljen – brojka koja se penje na 7 od 10 u Italiji i Francuskoj.

I u većini ovih zemalja, veliki procenat smatra da većina političara nije u kontaktu sa običnim ljudima, te da se većini pojedinačn političari više ne sviđaju nego što ima se dopadaju.

Čini se da je evropska politika uhvaćena u natezanju konopca između uspona ovih nacional-populističkih partija koji je podstaknut razočaranjem, i, s druge strane, snažne mobilizacije mladih glasača — posebno žena — koji su izašli u odbranu demokratije i liberala vrednosti.

A mnogi od onih koji još uvek glasaju za centrističke partije često to čine samo da bi glasali protiv krajnje desnice.

Izbori su sada u suštini takmičenje između očaja za stvarnim promenama i otpora zasnovanog na vrednostima protiv demokratskog nazadovanja.

Ovde se mogu naučiti lekcije.

Na primer, mobilizacija protiv krajnje desnice bila je spektakularno uspešna na francuskim izborima. Koalicija Novi narodni front, uspostavljena rekordnom brzinom, okupila je progresivne i levičarske stranke u zemlji u braku iz interesa kako bi sprečila zakonodavno telo predvođeno krajnjom desnicom.

Usledila je obnova Republikanskog fronta u drugom krugu glasanja, ujedinjujući levicu i desni centar, što je sprečilo krajnje desničarsku stranku Nacionalni skup da osvoji većinu mesta.

Ali dok naprednjaci kratkoročno mogu uzeti malo srca od ovog demokratskog saveza, potrebno je učiniti mnogo više od jednostavnog suprotstavljanja.

Da bi pobedile, demokratske mejnstrim stranke moraju da razviju novi radikalni centrizam. Potrebna im je injekcija svežih ideja, svežih lica i spremnosti da deluju na prioritete birača sa hrabrošću i pragmatizmom.

Bez takve obnove političkog rukovodstva, bez približavanja političara ljudima kojima služe – putem okupljanja građana i drugih oblika deliberativne demokratije – poverenje u uspostavljenu politiku će samo i dalje da nestaje.

A centrističke partije, koje pogrešno veruju da je većina glasača promenila svoje vrednosti, rizikuju da učestvuju u trci do dna, da se potčine ekstremnim politikama u pogrešnom pokušaju da pvrate birače.

To je, navodi Saks, osuđeno na propast. Takav pristup će samo pomoći nacionalnim populistima tako što će njihove ideje ostaviti neosporavanim. I što je najvažnije, rizikuje da mejnstrim stranke budu bleda imitacija svojih protivnika, odvraćajući pažnju od njihove stvarne misije: Nudeći ambiciozne i inteligentne politike koje će se povezati sa biračkim telom.

Trenutni problemi francuskog predsednika Emanuela Makrona trebalo bi da budu lekcija njegovim centrističkim vršnjacima.

Ranije ove godine, u pokušaju da pridobije glasače Nacionalnog skupa, njegova vlada je usvojila žestoko kritikovan zakon o imigraciji glasovima krajnje desničarske stranke – zakon koji je opoziciona liderka Marin Le Pen nazvala „ideološkom pobedom“.

Centristi moraju izbegavati ovu vrstu razmišljanja, pod pretpostavkom da su pitanja kojima su opsednuti nacionalni populisti takođe od najveće važnosti u glavama birača.

Iako centrističke stranke često zanemaruju prioritete birača, u većini zemalja, pitanja do kojih javnost najviše brine su svakodnevne brige — troškovi života, zdravstvena zaštita i ekonomske mogućnosti — a oni su obično važniji pokretači glasanja.

U isto vreme, da bi uspele, centrističke partije moraju da razotkriju jadne rezultate nacionalnih populističkih partija u zemljama u kojima su vršile političku moć.

Uzmimo za primer Poljsku: Politika nacionalne nacionalističke partije Pravo i pravda (PiS) — kao što je skoro potpuna zabrana abortusa — bila je toliko polarizirajuća, da čak i mnogi konzervativni glasači više nisu mogli da ih podržavaju, a stranka je poslednja zbačena sa funkcije u oktobru.

Posle skoro decenije na vlasti, poražena je mobilizacijom birača oko osnovnih liberalnih vrednosti.

Ali opet, protivnici PiS-a su imali koristi od moćnih društvenih pokreta vođenih mladima koji su se okupljali protiv nacionalnih populista.

Istina, glavni centristi duguju svoj uspeh na nedavnim evropskim izborima ovoj energiji zasnovanoj na vrednostima – a ne svojim programima politike.

I izabrane centrističke stranke moraju brzo da deluju da otplate ovaj dug tako što će se uključiti u proces obnove. Ne mogu se oslanjati na ove pokrete beskonačno. Oni moraju da stvore sopstveni politički zamah dok još ima vremena.

Glasači nisu nužno vezani za ekstreme, neki jednostavno žude da budu saslušani i da imaju reprezentativnu i inkluzivnu vladu koja spaja retoriku sa akcijom.

Budućnost demokratske politike zavisi od etabliranih partija od levog centra do desnog centra koje vraćaju poverenje birača kroz obnovljeni centristički pristup – nešto što zahteva istinsku posvećenost institucionalnoj obnovi, skroman angažman sa biračkim telom i reafirmaciju temeljnih vrednosti liberalne demokratije.