Šta je Sadat preko generala Ivana Miškovića poručio Titu

Iako je zvanično prekinuo diplomatske donose sa Izraelom posle rata 1967, on je imao značajnu mrežu direktnih komunikacija sa liderima SAD, Sovjetskog Saveza, Egipta, PLO i svih arapskih i nesvrstanih zemalja. Kao lider bloka nesvrstanih u UN, kontrolisao je sve odluke koje je ovo telo donosilo. Sa Izraelom održavao je veze preko predsednika Svetskog jevrejskog kongresa, Nahuma Goldmana.

Tito je, može se reći, pre svih drugih shvatio ciljeve egipatskog predsednika Sadata. On je već 1. januara 1973. raspolagao sa četiri ključne informacije Sadatove strategije. Prvo je da je Egipat spreman na rat, drugo da Egipat neće bezuslovno zastupati palestinsku stvar, treće je da je Egipat spreman na jednostrani sporazum sa Izraelom i da napusti zajedničku platformu arapskih država, četvrto je da je spreman da prihvati i prizna postojanje Izraela. Na kraju, što se tiče globalne orijentacije Egipta, Sadat je jasno rekao da u svetu postoji samo jedna supersila – SAD, ali koja ne drži svoju reč.

Titu je ovo omogućilo da diplomatski bude uvek „korak ispred“ ostalih učesnika, ali i da očuva svoju poziciju korisnog i objektivnog posrednika između svih strana u sukobu i supersila.

Iznenađenje za Jugoslaviju

Već krajem 1972. Tito je odlučio da se snažnije angažuje u bliskoistočnom konfliktu. Razgovor koji su vodile jugoslovenske diplomate sa egipatskim ambasadorom u Beogradu, Afrom, još više ga je učvrstio u nameri da bude detaljno obavešten o razvoju događaja jer je, za razliku od mnogih drugih svetskih lidera, već tada bio uveren da se u tom regionu spremaju značajne promene.

Krajem decembra 1972, egipatski ambasador u Beogradu, Mohamed Afra, predočio je u dva razgovora novu koncepciju Egipta u rešavanju bliskoistočnog problema. Jugoslovenski državni vrh obavešten je o platformi „prvo Egipat“ i o promenama u spoljnopolitičkoj doktrini Egipta, koja polazi od „objektivne analize“, „gole realnosti i odbacuje sve iluzije“. Egipat u tom smislu polazi isključivo od svojih interesa i pod rešenjem podrazumeva samo egipatske teritorije. Naglasio je da takva koncepcija „više ne bi polazila, niti posebno vodila računa o zahtevima Palestinaca“. Time je jasno iskazana spremnost Egipta za separatnim mirom.

Rešavanje krize na Bliskom istoku vodilo bi se pod okriljem UN, odnosno međunarodnom kontrolom. Egipat je spreman da učini više koncesija:

Egipat će napustiti dosadašnje pozicije odbrane i zastupanja stvari „palestinskog pokreta“; pitanje okupiranih sirijskih i jordanskih teritorija Egipat ubuduće prepušta na rešavanje tim zemljama; prihvata otvaranje Sueckog kanala sa povlačenjem Izraelaca na oko 100 km od Kanala uz naknadno vođenje pregovora o daljem povlačenju na međunarodne granice iz 1949. godine; pristaje na demilitarizaciju Sinaja pod nadzorom međunarodnih snaga i spreman je da potraži adekvatna rešenja za regulisanje sadašnjeg stanja na okupiranom Sinaju gde Izraelci koriste naftu, i gde postoje izraelska naselja; Egipat pristaje na stavljanje Šarm el Šeika pod kontrolu UN; odriče se prava na Gazu i spreman je da je stavi pod okrilje UN ili preda Palestincima.

Ovi stavovi bili su veliko iznenađenje za jugoslovensko rukovodstvo, naročito spremnost da se gotovo sasvim odustane od rešavanja palestinskog pitanja u okviru celovitog rešenja.

Zbog toga je u Kairo hitno upućen tadašnji Titov savetnik za nacionalnu bezbednost i raniji šef Uprave bezbednosti JNA, general Ivan Mišković, na razgovor sa egipatskim političkim i vojnim vrhom, predsednikom Sadatom, ministrom odbrane Ahmetom Ismailom, i svojim „parnjakom“, generalom Hafezom Ismailom. Mišković, koji je bio zadužen za održavanje specijalne veze između dve zemlje, doputovao je u Kairo 30. decembra 1972. i sreo se prvo sa Hafezom Ismailom.

Pripreme za rat

Hafez Ismail obavestio je Miškovića o egipatskim nastojanjima da uspostave „tajni kanal“ sa Belom kućom. Za razgovore sa Amerikancima odlučili su se krajem juna i početkom jula, neposredno pre otkazivanja gostoprimstva Sovjetima, 16. jula. I pored više inicijativa sa egipatske strane, američki odgovor nije stigao cele godine.

Egipatski sagovornik potvrdio je da je Egipat odlučio da ide samostalno, nezavisno od drugih arapskih zemalja „jer svaka od tih zemalja ima svoje poglede“.

„Novi prilaz“ bilo je pregovaranje sa SAD i njihovo uvlačenje u rešavanje krize, omekšavanja Izraela na taj način koji bi ga učinio odgovornim pred međunarodnom javnošću. Svaka granična zemlja treba da za sebe pregovara (ARE, Sirija, Jordan, Liban, Palestina) na osnovi opštih zajedničkih dogovora. Egipat se prividno, zbog jedinstva koje će se pojaviti u dalekoj budućnosti, odriče vođe i pregovarača u ime svih. Egipatski savetnik za nacionalnu bezbednost rekao je tada da je Egipat spreman da „de facto“ prizna Izrael „kao realnost“, ali i da ga, uz uslove, prizna i „de iure“. Na kraju bi se na osnovu pregovora obezbedio trajan mir na Bliskom istoku.

Od ministra odbrane, Ahmeta Ismaila, general Mišković brzo je shvatio da se Egipat sprema za rat. To je tada, manje od dva meseca od Sadatove naredbe da se počnu pripreme za rat i deset meseci pre rata, bila informacija koja je vredela pravo bogatstvo. Jugoslovenski predsednik, kako će se kasnije videti, tako se prema njoj i odnosio.

Mišković je, naime, uočio nijanse u prilazu problemima kod dvojice egipatskih generala. Hafez Ismail je bio na stanovištu „mira po svaku cenu“. Ahmet Ismail je sumnjao u to i nagoveštavao da će problem morati da se rešava i oružjem, budući da je neposredno bio zadužen za pripremu i razradu ratne opcije.

Ahmed Ismail je rekao: „Treba pregovarati za mir na osnovu jake vojne sile i njene sposobnosti da porazi protivnika. Drugi faktor je unutrašnje jedinstvo u zemlji“. U referisanju najužem vojnom i političkom vrhu Jugoslavije 5. januara 1973. u Miločeru, Mišković je rekao: „Znači, po Ahmedu, prvo idu borba za jačanje oružane sile i borba za jedinstvo u zemlji, možda rat, pa pregovori. Hafez misli skoro obratno.“

Mišković se sastao s predsednikom Sadatom 30. decembra 1972. i na tom razgovoru, na njegovo iznenađenje, osim Sadata, uopšte nije bilo drugih Egipćana. Razgovor je trajao sat vremena.

Sadat je rekao da je 1. decembra naredio izradu nove koncepcije koju je, po Sadatovoj direktivi u Beogradu predstavio ambasador Afra. Tu koncepciju još nije odobrio jer pre toga želi da se konsultuje s Titom. U opštoj atmosferi postoje izvesni ohrabrujući znaci u SAD, pa čak i Izraelu. Taktika Egipta je da deluje preko dva kanala, SAD i UN.

„Prenesite mom bratu Titu…“

Pošto je odluka o uskraćivanju boravka ruskim vojnim savetnicima još uvek izazivala brojne kontroverze, Sadat ju je protumačio u svetlu mogućne konfrontacije SAD i SSSR. Rekao je „da su Rusi ostali ovde, ovaj teren i područje Bliskog istoka mogao bi se razviti u pravcu novog Vijetnama“. Ove reči implicirale su ofanzivne planove Egipta. Da su sovjetske snage ostale u Egiptu, ne bi bilo mogućno početi rat, jer ga Sovjeti, zbog ogromnog rizika da dovede do sukoba sa SAD, nikada ne bi dozvolili. Rat je bio mogućan samo ukoliko na egipatskoj strani ne bi bilo nikakvih sovjetskih vojnika. To je kasnije uočio i Kisindžer koji je napisao da su Sovjeti bili prepreka egipatskim ofanzivnim planovima.

Nakon toga je rekao da bi želeo tome nešto da doda, nešto što bi trebalo preneti njegovom „bratu“, predsedniku Titu. Još u vreme sastanka Nikson – Brežnjev u Moskvi 20. maja ove godine bilo je jasno da je Vijetnam prioritet broj jedan za SAD na listi problema. SSSR se time složio. A u stvari su SAD već tada počele da pripremaju razvoj koji se sada posle obnavljanja bombardovanja ostvaruje u praksi. U tom smislu moskovski sastanak je bio štetan i nije doneo ništa dobro, rekao je Sadat.

Sada smo u situaciji da u svetu imamo samo jednu velesilu, ali takvu koja ne drži do svoje reči! Sovjetski Savez je sada „u džepu Amerikanaca, ili bolje rečeno, SAD sada drže SSSR u svom džepu…“ . Oni im ne mogu ništa. I evo „to sam ja, da tako kažem, osećao sam još u julu ove godine kada sam donosio odluku o povlačenju Rusa iz Egipta“. I tako sada praktično imamo samo jednu stvarnu velesilu u svetu…

Pa ipak, želim da to prenesete mom bratu Titu, naglasio je predsednik Sadat, ja sam Rusima ugovor o olakšicama za njihovu flotu u egipatskim lukama, koji ističe u martu 1973. godine, upravo sada produžio na još pet godina. Ne želim da u Mediteranu imam samo VI flotu koja dominira. Mada bi bilo bolje da nemamo nijednu“, referisao je Mišković na sastanku u Miločeru.

Tom prilikom dogovoreno je da Sadat dođe u naredne dve nedelje u Beograd i da o svemu tome razgovara s Titom.

Odmah posle povratka svog emisara, Tito se sreo i sa egipatskim predsednikom 12. januara 1973. Svoja saznanja, koja su iščekivali predstavnici obe velesile, podelio je s njima, ali na veoma sugestivan način. Niksonu je napisao ono što je zanimalo i Amerikance i Izraelce. „Egipat takođe uzima kao polaznu tačku realnost postojanja Izraela“, napisao je Tito.

Tito nije uskratio ni Brežnjeva za dragocena saznanja. U svom pismu Brežnjevu u kom ga obaveštava o svom razgovoru sa Sadatom, Tito je dodao da on smatra da se „ne može osporiti pravo arapskog naroda da oslobode svoje okupirane teritorije drugim sredstvima, ako to ne mogu da postignu političkim putem“, nagovaštavajući tako da egipatski predsednik razmatra i ovu mogućnost.

(Serija je urađena na osnovu knjige Dragana Bisenića „Skoro savršen mir“ koja uskoro izlazi iz štampe)

Sutra: CIA posmatra: psihogrami glavnih aktera pregovora